Prva misao bila je – smesta napustiti prostoriju. Osim vrelog vazduha koji je obuzimao i gušio odmah s vrata, izazivajući lupanje srca i vrtoglavicu, tamo su bila i tri bleda, debela i (prilično) dlakava tipa u kupaćim gaćama. Ipak, udahnula sam duboko, sela na vreli mermer i urokljivo pogledala u tu trojicu
Iako sam baš tamo doživela najveće razočaranje, kada je reč o sarmi, Istanbul je grad u kome sam se osećala ko bubreg u loju. Vazduh ispunjen mirisom girosa i povrća na roštilju, kroz koji se diskretno provlače riba, šafran i zaprška u kojoj se otvara, jedna po jedna školjka, ulična poslastica – nemilosrdno je rasplamsavao apetit. Baklave koje zlatasto cakle iz poslastičarskih izloga, kašmirske marame u koji je utkan ceo spektar i posuđe za koje bi moja baba ubila, bezobrazno su mamili. Pucketanje kestenja koje se peče na svakom ćošku, pojanje hodže, zvonjava tramvaja usred pešačke zone i sirene automobila koji voze slalom između pešaka nadglašavali su menadžeri kafana koji bukvalno otimaju prolaznike i sprovode ih u svoj lokal.
Od loja sam vrdala kol’ko sam mogla – na insistiranje gazde kafane bila sam prinuđena da pojedem čak tri sarme savijene od slatkog kupusa i seckanog ovčijeg mesa. Uspeli su da me prevare još samo sa musakom, ali sam posle tih iskustava mnogo pažljivije birala. I kada sam se nanjuškala šafrana, najela baklava, nakupovala kašmirskih marama za sve žene u familiji (a ima nas) i uspela čak dva puta da pobegnem iz otmičarskih ruku menadžera kafana, sasvim slučajno sam saznala da se pravo zadovoljstvo krije baš tamo gde sam odsela. Na jednom od podspratova hotela, smeštenog na početku Taksim ulice, bio je ušuškan hamam. Posle podrobnog (i nebuloznog) raspitivanja o propozicijama korišćenja te divote (kao, na primer, da li se okupati pre ulaska, šta poneti od asesoara i da li ostaviti lak na noktima), dobila sam odgovor da nisam na sistematskom pregledu i da samo treba da uđem u garderobu, a oni će se već za sve pobrinuti. Stvari sam ostavila u pretinac i zauzvrat dobila jedan ogroman beli peškir (za obavijanje oko tela) i još jedan, manji, od koga je trebalo da napravim turban kako mi se kosa ne bi preterano skvasila. Tako opremljena sam upućena niz dugačak hodnik okrečen u tirkiznoplavo. Šljapkajući narandžastim japankama za jednokratnu upotrebu stigla sam do vrata iza kojih me je čekalo nezaboravno iskustvo.
Kada sam otvorila masivna drvena vrata, prva misao bila je – smesta napustiti prostoriju. Osim vrelog vazduha koji me je obuzimao i gušio, izazivajući lupanje srca i vrtoglavicu, tamo su bila i tri bleda, debela i (prilično) dlakava tipa u kupaćim gaćama. Ipak, udahnula sam duboko, sela na vreli mermer i urokljivo pogledala u tu trojicu. Odlučila sam da im postane neprijatno zbog mog prisustva i da ih svojim netrpeljivim pogledom što pre oteram odatle. Međutim, setila sam se scene iz filma Rat Rouzovih u kojoj Ketlin Tarner zaključava Majkla Daglasa u sauni u nameri da ga ubije i tu mi je prošlo kroz glavu – šta ako uspem u svom naumu, oteram ih, a onda padnem u nesvest od te silne pare i osoblje me nađe prekasno. Nakašljala sam se, pričvrstila peškir ispod pazuha i pustila da stvari teku spontano.
Tih prvih deset minuta mi je bilo ko u paklu, što zbog vrućine, što zbog one trojice. Najviše mi je igrao po živcima onaj najmlađi u ljubičastim gaćama koji se stalno nešto smejao i s vremena na vreme prskao sebe i svoje drugare vodom iz čančeta koje visi pored česme do koje ja nikako nisam mogla da dođem – zbog njih trojice. Osim toga, zauzeli su najbolje, centralno mesto u kupatilu – veliki beli mermerni podijum na kome se leži. Sedela sam u svom ćošku, premeštala se sa leve na desnu stranu svoje pozadine, mrzela ih još više jer onako razgolićeni mogu da se izležavaju na vrelom mermeru, dok ja jedva sedim, sve vreme se osećala primitivnom jer dozvoljavam sebi da me takve stvari nerviraju, a onda su mi se pore konačno otvorile i osim neželjenog društva počela sam da primećujem i koliko je taj moj trenutni had, u stvari, lepo mesto. Svod čini pet kupola – jedna centralna ispod koje je mermerni podijum (na kome su ona trojica) i još četiri male ukrašene arabeskama. Osim na podijumu, može da se sedi ili prilegne i po mermernim stepenicima. Telo mi se navikavalo na toplotu, meškoljila sam se sve manje, a opuštala sve više. U međuvremenu su pristigli još neki željni kupanja u pari, ali ja više nisam obraćala pažnju. Nemam pojma kada su ona moja trojica napustila kupatilo, ali kada sam posle nekog vremena otvorila oči, konstatovala sam da se na njihovom tronu izležavaju neki drugi, uvijeni u peškire. Lenjo sam se izvukla iz kupatila i, pošto me hladan vazduh trgao iz nirvane, prešla sam u đakuzi. Dok sam se brčkala u velikoj kadi (bez peškira i kupaćeg kostima, jer je samo za žene) razmišljala sam čime bi trebalo da zadužim čovečanstvo, pa da mogu ovako da se bahatim češće. Odustala sam od potrage za odgovorom čim su me smestili na sto za masažu. Bilo me baš briga i za čovečanstvo, i za krečenje koje me čeka kad stignem kući, i za to koliko je vremena prošlo otkad sam se dokopala velikog belog peškira i narandžastih japanki za jednokratnu upotrebu. Čak me nije interesovalo ni šta je sa ona tri bleda, debela i (prilično) dlakava tipa u kupaćim gaćama. Samo sam lenjo dremala na tom stolu, dok su vešte ruke precizno pogađale, gnječile i milovale svaku tačku na mojim leđima koja je mesecima unazad vapila za poštenom masažom. Posle svega sam samo otišla na (pravu tursku) kafu i baklavu sa pistaćima.
Uh!
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve