Teško se može zamisliti ijedan domaći skup o privatizaciji medija tokom proteklih nekoliko godina na kojem se nisu navodili razlozi za i protiv privatizacije i kada su se samo zarad potrebe da se „progura“ neko odlaganje procesa privatizacije često iznosili netačni ili iskrivljeni podaci. Jedan od najjačih argumenata za takve kampanje bila je kritika profesije kupaca, odnosno delatnosti novih vlasnika, koji su najčešće služili da se proces privatizacije medija zaustavi, što se na kraju i desilo. Iako su neki od tih podataka delimično tačni, jer je bilo „interesantnih“ slučajeva da su medije kupovali bivši legionari, pekari, zidari, sveštenici, ili lokalni biznismeni, koji poseduju razne manufakture, kamenolome, čitave poljoprivredne kombinate, to su bili samo pojedinačni slučajevi.
Pošto se statistika o privatizaciji medija tek očekuje i teško je bez zvanične analize utvrditi strukturu kupaca, Centar za istraživačko novinarstvo NUNS-a je postupnim sabiranjem i analizom relevantnih podataka ustanovio da je vlasnička struktura drugačija od opisane: prosečno postignuta cena po mediju je deset puta veća od početne – prosečno za više od 20.000 evra, i da je najveći broj kupaca iz medijske sfere.
Prema podacima Agencije za privatizaciju Srbije, od početka procesa privatizacije pa do danas prodato je ukupno 45 preduzeća čija se delatnost označava kao medijska: televizije, novine i radio-stanice, pretežno u vlasništvu opština ili u društvenom vlasništvu. Država je prodajom tih preduzeća „na papiru“ inkasirala čitavih 777.643.000 dinara, ili 9.148.000 evra, ali treba imati u vidu da je iznos sigurno nešto manji, jer se pojedini kupoprodajni ugovori nisu realizovali do kraja, ili su u međuvremenu poništeni. Medij je u protekle četiri godine prodavan po prosečnoj ceni od 17,3 miliona dinara, s tim da su štampani mediji na aukcijama postizali nešto bolju prosečnu cenu od elektronskih, pa je prosečna prodajna cena štampanog medija išla i preko 20 miliona dinara. Iako je u javnosti bilo puno primedbi na račun niskih početnih cena i loše procene vrednosti medija, tržište je ipak to demantovalo. Sabiranjem početnih cena do sada prodatih medija došlo se do podatka da bi planiran minimalni prihod od privatizacije u ukupnom iznosu bio 77.323.000 dinara, što je deset puta manje od ukupne sume prodatih medija.
Medije su najviše kupovala fizička lica (51 odsto), pa konzorcijumi fizičkih lica (31 odsto) i, na kraju, preduzeća (13 odsto). Do sada obavljene kupovine pokazuju da su do kupca najlakše dolazili mediji sa dugom tradicijom, a iako se puno govorilo o slučajevima gde novi vlasnici nemaju dodirnih tačaka sa novinarstvom, to ipak nije bilo toliko dominantno. Iako među kupcima medija ima trgovaca, ugostitelja, medije su ipak najviše kupovali oni koji na neki način imaju veze sa medijima. Bivši novinari, vlasnici drugih medijskih kuća ili ljudi čija se prethodna delatnost može označiti medijskom kupili su do sada 38 odsto medija u Srbiji. Lanac kupovine štampanih medija koji se danas nalaze u okviru grupe medija „Vojvodina info“ potekao je od novosadskog „Građanskog lista“, „Slobodnu reč“ iz Vranja, Radio Srbobran i „Našu reč“ iz Leskovca kupili su konzorcijumi zaposlenih. „Slobodu“ iz Pirota direktno je kupio drugi medij („Narodne novine“ Niš), a kruševačku „Pobedu“ bugarska medijska kompanija „Medija svjat“. Odmah posle ove najbrojnije grupe dolazi grupa kupaca preduzetnika i vlasnika građevinskih preduzeća, kao što je to bilo u slučajevima „Glasa Podrinja“ iz Šapca, TV Pirota, Radio Drine, RTV Podrinja, Knjaževac. Za njima ne zaostaje ni grupa vlasnika, čija je pretežna delatnost trgovina kao u slučajevima privatizacije RTV Jasenica iz Smederevske Palanke i pribojskog „Informativnog centra“, a ima svega par primera gde su vlasnici medija postali vlasnici ugostiteljskih objekata, kao u slučajevima Radio Srema iz Rume i RTV Majdanpeka.
Najdrastičniji primer u pogledu minimalne prodajne cene desio se u septembru prošle godine kada su „Zlatarske novosti“ iz Nove Varoši prodate Katarini Abramović iz Beograda po početnoj ceni od 16.000 dinara, dok je novi vlasnik Radio Ljubovije u novembru 2007. godine postala Slavica Terzić, koja je kupila radio-stanicu po početnoj ceni od 19.000 dinara. Sa druge strane, još uvek apsolutni rekorder privatizacije medija u Srbiji, nedeljnik „Pančevac“, prodat je u februaru ove godine Cvijeti Marković za 181 milion dinara, ili čitavih 2,26 miliona evra. Nedeljnik „Glas Podrinja“ kupili su na aukciji u novembru prošle godine Slobodan Teodorović, vlasnik građevinskog preduzeća „Duga M“, i sveštenik Bogdan Simanić, za 59 miliona dinara, što je od početne cene bilo veće čak 18 puta. A jedna od najinteresantnijih aukcija i dalje je bila prodaja lista „Zrenjanin“, koji je prodat za čak 70 puta veću cenu, odnosno za 54 miliona dinara. Interesantno je da za tri najprestižnija štampana medija, „Pančevac“, „Zrenjanin“ i šabački „Glas Podrinja“, dato više novca nego za sve ostale prodate medije zajedno. Najvišu cenu među elektronskim medijima, iako u svom sastavu pored TV i radio stanice imaju i list, dostigle su „Ibarske novosti“, koje su prodate za 70 miliona dinara Dragici Tomić. Ali taj kupoprodajni ugovor će najverovatnije biti raskinut na zahtev kupca.
