Ne očekujem izbore i promene u Vladi

Protekle sedmice premijer Srbije Mirko Cvetković suočio se sa gotovo dramatičnom nervozom u vladajućoj koaliciji zbog koje je u samoj Vladi zakasnilo utvrđivanje projekcije državnog budžeta za 2009. godinu. Ispostavilo se da većina ministara smatra da su baš njihova ministarstva najviše oštećena štedljivom budžetskom projekcijom i da iza takvih rešenja stoji stranačko nadmetanje unutar vladajućeg bloka. Ovu uobičajenu gužvu oko budžeta čini se da je uvećala i okolnost da ona koincidira sa predstojećom raspravom u Skupštini Srbije o poverenju Vladi, a i sa bučnom aferom Krišto, to jest sa odjecima priča o visokim platama i bonusima u javnim preduzećima (koja se takođe doživljava kao međustranačko podmetanje).

Zbog svega toga razgovor sa premijerom Mirkom Cvetkovićem, koji ne krije hladnokrvan odnos prema međustranačkim frustracijama, i počinjemo pitanjem: hoće li Vlada Srbije „preživeti“ proces usvajanja budžeta za iduću godinu?

MIRKO CVETKOVIĆ: Budžet za 2009. godinu zaista kasni, ali to kašnjenje nije posledica neslaganja koalicionih partnera u Vladi, već je uzrokovano našim shvatanjem da pristup formiranju budžeta ovoga puta mora biti nešto drugačiji, s obzirom na očiglednu svetsku finansijsku krizu.

Naime, još nije potpuno jasna dubina svetske krize. Danas nema ozbiljnog ekonomiste koji je u stanju pouzdano da odgovori na pitanje da li smo tek na početku stvarne krize ili je njen vrhunac već prošao – to jest, niko ne zna koliko će ona potrajati. A od odgovara na to pitanje, naravno, zavisi i plan našeg reagovanja.

Ovde bih hteo posebno da istaknem razlike između pojavnog oblika te krize u svetu i kod nas, koje nalažu da se krizi pristupa na različite načine. Kriza je došla u trenutku kada je kod nas makroekonomska situacija bolja nego u većini drugih zemalja. U svetu se na krizu reaguje „upumpavanjem“ raspoloživih kreditnih sredstava i dodavanjem likvidnosti privredi. Ako bismo mi to primenili, kod nas bi to imalo drugi efekat. Jer, tim svetskim receptom, snižavanjem kamata i povećavanjem državnih dotacija, moguće da bismo pokrenuli veliku inflaciju.

Nama je važno da budžet, koji je i inače jedan od vodećih stubova ekonomske politike, bude restriktivan u datim okolnostima i da sadrži neophodne mere za prevazilaženje krize. Dakle, problem koncipiranja adekvatne ekonomske politike za 2009. godinu, u složenim okolnostima svetske krize, tražio je dodatno vreme i otuda je naš budžet u izvesnom zakašnjenju – kao što budžeti kasne i u nizu drugih zemalja, verovatno iz sličnih razloga.

„VREME„: Rašireno je uverenje da ste čekali i sporazum sa MMF–om?

MMF je potreban kao savetnik, a ne kao institucija koja nama kroji budžet, kao što mnogi misle. Sa njim smo proveravali naša opredeljenja, a njegova potvrda tih opredeljenja daje nam mnogo bolju poziciju prema državama partnerima, spoljnim investitorima i institucijama od kojih zavisi naš međunarodni rejting.

Ipak, recite nešto i o problemima unutar vladajuće koalicije, koji su usporavali budžet.

Ako imate budžetski „kolač“ pred sobom, da upotrebim tu floskulu za onaj trenutak kada se nešto deli, onda oko raspodele uvek ima nesuglasica. Rekao bih da ovih dana, u tom smislu, nismo doživeli ništa posebno i neuobičajeno. Setite se da je poslednjih godina uvek bilo natezanja oko budžeta, ali se to dosada prevazilazilo bez velikih političkih potresa, pa mislim da će se i ovoga puta tako završiti.

Objavljeno je da projektujete budžetske prihode na nešto preko 715 milijardi dinara, a rashode na nešto preko 760 milijardi dinara. Prema trenutnom kursu, to je oko osam milijardi evra, dakle isto onoliko koliko je u evrima iznosio budžet Srbije za ovu godinu. Međutim, ako se nastavi „tiha devalvacija“ dinara prema evru, po prilično brzom tempu (preko 15 odsto u poslednjih mesec dana), onda je realistično očekivati da će budžet za 2009. biti preuzak za ambicije svih ministarstava i političkih stranaka, pa i za ceo program Vlade, koji se temelji na očekivanju stope rasta između 3 i 3,5 odsto. Da li u tom kontekstu ostajete pri svojim javno izrečenim optimističkim očekivanjima da građane Srbije ne čekaju neka izuzetna odricanja ni u novoj godini?

Ostajem pri procenama koje sam iznosio, a stopa rasta koju ste spomenuli jeste osnova i naše budžetske projekcije. Sve naše procene ukazuju da će budžetska projekcija i planirana ekonomska politika biti održive iduće godine.

Pošto niko, pa ni mi, ne može tačno da predvidi šta će se u svetskoj ekonomiji dešavati 2009. godine, mi imamo spremna dva scenarija: da se nađemo u boljoj situaciji od one koja se, prema konzervativnom načinu procenjivanja, sada očekuje (ja sam optimista i upravo takvom raspletu se nadam), a i da ona bude nešto teža nego što se očekuje.

Da li se plašite da ubrzana erozija dinara prema evru poslednjih dana već kumulira preveliku takozvanu prenetu inflaciju za iduću godinu? Šta o projekciji državnog budžeta misli Narodna banka Srbije?

Samo formalno, po zakonu o Narodnoj banci, inflacija je problem Narodne banke, ali, pošto Vlada vodi ekonomsku politiku, odgovorna je i za inflaciju, pa je nužna saradnja Vlade i Narodne banke. Uostalom, mi smo i operativnu stručnu grupu koja je zadužena da prati efekte svetske krize na našu zemlju sastavili od ljudi i iz Ministarstva finansija i iz Narodne banke.

Tako smo i kod pripreme budžeta imali aktivnu saradnju ljudi iz Narodne banke. S njima smo dogovorili jedan obim podsticajnih sredstava sa kojima ćemo moći, bez inflatornih pritisaka, da podržimo određene privredne sektore, a pre svega izvoznike. Ne putem subvencija, nego putem kreditiranja za premošćavanje ukoliko im bude potrebna pomoć.

Kada je reč o deviznom kursu, prvo što ćemo sada morati da utvrdimo jeste da li će viši nivo kursa stimulisati izvoz, a destimulisati uvoz – pa da za posledicu imamo smanjivanje spoljnotrgovinskog deficita.

Smatram da smo realno projektovali očekivanu inflaciju – u granicama jednocifrene, ne bitno različitu od ovogodišnje, jer ove godine očekujemo inflacionu stopu do 10 odsto. Ostajem pri stavu da neće biti lako, ali da naši ljudi ne treba da paniče zbog vremena koja dolaze.

Odakle osnov za takav optimizam?

Mi smo poslednjih godina imali stopu rasta od oko sedam odsto, a sada planiramo tri odsto, dakle dvostruko manju, ali za mnoge zemlje poželjnu. S druge strane, razvijene zemlje ulaze u recesiju, ali one su u poslednje vreme imale relativno niske stope rasta od dva do tri odsto. Pojednostavljeno, i mi i oni imaćemo sličan „deficit rasta“, ali mi ostajemo iznad recesije, zbog visoke stope rasta koju smo prethodno ostvarili.

Najviše nade polažemo u program infrastrukturnih ulaganja i drugih podsticajnih mera za koje verujemo da će nam omogućiti da krizu preguramo sa najmanje ožiljaka. Filozofija tog programa je da nam budžet bude u jednom delu restriktivan, a u drugom podsticajan.

S druge strane, neverovatno je da u našoj javnosti imate sada priče koje dramatizuju situaciju i tamo gde za takve priče nema osnova. Na primer, priča se o navodnom masovnom otpuštanju radnika, a statistički podaci uopšte ne ukazuju na takav proces. Druga je stvar da li su tekuća otpuštanja izvedena zakonito, tu država, naravno, mora da reaguje. Istina je da se i kod nas rast usporava i mi to ne potcenjujemo, ali širenje panike je druga stvar.

Ako ostavimo po strani katastrofičare, doista ih ima, ipak ostaje pitanje da li u vreme kada štedimo na platama i reprezentaciji, to jest da li baš usred ekonomske krize – treba graditi drumove i mostove?

I štednja podrazumeva strategiju. Vi možete da kažete: moramo da štedimo, ukidamo bilo kakav privredni razvoj! Ali to nije cilj. Mi smo napravili jedan drugačiji plan – da zadržimo neke od prioritetnih razvojnih projekata i tako potpuno ne zaustavimo takozvanu kapitalnu potrošnju, koja vuče niz drugih aktivnosti. Kada zaustavite kapitalnu potrošnju, posle je, kad prođe ova kriza, teško krenuti iz početka.

Pri svemu tome nikad ne treba zaboraviti da smo mi jedna nerazvijena zemlja kojoj su potrebne visoke stope rasta u kontinuitetu, da bismo počeli da ličimo na bogatiju zemlju. Neka blaga recesija ili stagnacija u nekoj bogatoj zemlji, to nije baš sudbinsko pitanje te države. Kod nas je drugačije, mi moramo stalno da „dajemo golove“ da ne bismo ispali iz takmičenja.

Nije Koridor 10 tu da bi političari na njemu s vremena na vreme presecali vrpce i vidno dokazivali da su bar nešto uradili. Taj Koridor 10 je za nas od ključnog značaja jer od njega zavisi atraktivnost našeg tržišta za strane i domaće ulagače. Kada dođu u izviđanje oni, naravno, pitaju kakvi su porezi i podsticaji i ima li pravne sigurnosti – ali bez infrastrukture ništa im nije moguće obećati da će biti rešeno u dogledno vreme.

Zbog toga moramo da ulažemo naša sredstva u puteve i železnicu (jer je za to teško naći strane ulagače), dok za energetiku ima zainteresovanih i privatnih investitora. Mi ćemo, na primer, za termoelektrane raspisati tender za nove partnere već do kraja godine.

Moram da primetim da su u našoj javnosti zapažena mišljenja da se Vlada Srbije u mnogim stvarima postavlja dosta defanzivno. Na primer, u sporu oko famozne koncesije za autoput Horgoš–Požega i u pregovorima za operacionalizaciju energetskog aranžmana sa Rusijom. Pa i u ovim aferama u javnim preduzećima, čini se da se Vlada trgla tek kada se o njima zagrajala čitava javnost?

Ta ocena nema uporište u činjenicama. Mi imamo teško breme nasleđenih, dugotrajno kumuliranih problema, koji se lako i brzo mogu otvoriti kao afere – ali njihovo rešavanje ne može da se izvede brzo i lako. Spomenuli ste probleme u javnom sektoru – a mi smo upravo inicirali niz pravaca za njegovo ozbiljno reformisanje …

Dozvolite mi jedno sasvim konkretno pitanje: da li menadžeri u javnim preduzećima treba da imaju pravo na „zlatne padobrane“ to jest na velike novčane naknade ako ih otpuštate?

Mislim da kod javnih preduzeća menadžerima ne bi trebalo dozvoliti takve ugovore, ali istovremeno mislim da treba ustanoviti i podsticajna pravila. Vlada je još pre nekoliko sedmica, pre takozvane „afere aerodrom“, formirala jednu komisiju koja treba da ispita ta pitanja u javnim preduzećima. No, ja ću ovde spomenuti samo dva aspekta ovog samo naizgled jednostavnog problema. Da li na isti način regulisati pravila nagrađivanja menadžera u javnim preduzećima koja deluju u monopolskom okruženju kao i u onima koja su suočena sa privatnom konkurencijom na tržištu? U oba slučaja otvara se pitanje da li je dobitak ili gubitak koji menadžer ostvari u javnom preduzeću posledica njegove stručnosti ili sposobnosti ili je, pak, posledica državne politike, koja mu ne odobrava realne cene, zbog politike socijalnog mira, itd. Znači, o svemu moramo voditi računa, da istovremeno ne dozvolimo samovlašće, ali i da ne odbijemo najbolje ljude od državnih preduzeća. U krajnjoj liniji tu je i dilema s kojim instrumentom da regulišemo stvari. Već smo Zaključkom Vlade preporučili ograničavanja naknade članovima upravnih odbora javnih preduzeća, a rukovodstvu ćemo nakon analize odrediti nivo plata.

Da se vratimo krupnim Vladinim akcijama. Šta je sa poznatim energetskim aranžmanom. Da li je Vlada dogovorila uslove ugovora koji treba da bude zaključen sa Gaspromom?

Mi tu imamo međudržavni sporazum koji je ratifikovala Skupština Srbije, što znači da on ima snagu zakona. Taj sporazum kaže da ulazimo u proces koji ima tri dela: prodaju 51 odsto NIS-a, izgradnju gasovoda Južni tok sa određenim parametrima i zajedničko gazdovanje i dogradnju gasnog skladišta u Banatskom Dvoru.

Na osnovu tog sporazuma mi smo u kabinetu izradili analize njegovih efekata i formirali određene stručne grupe za pripremu pregovora. Naša analiza je pokazala da Srbiji taj sporazum donosi veliku ekonomsku, pa i svaku drugu korist i to opredeljuje potrebu da se on realizuje. Pri tom je ključno da sporazum ima delove koji međusobno nisu nezavisni, već su projekti koji čine jednu celinu. Uostalom, to nije ni naftni ni gasni, nego naftno-gasni sporazum.

Zbog toga je naša strana u okviru pregovora insistirala na nekoliko stvari. Prvo, da je to „paket ugovor“. U tom kontekstu suočili smo se sa problemom da ruska strana nije u situaciji da potpiše sva tri ugovora istovremeno, zbog toga što oni za gasne delove još nemaju potpuno jasne parametre, ni za Južni tok ni za Banatski Dvor nije urađena studija izvodljivosti. Sada se nalazimo u situaciji da treba da pronađemo neku formulu kako da, ako potpišemo jedan od ugovora, imamo rešenje i za druga dva, jer samo na taj način može se održati celovitost aranžmana.

Dosad smo imali niz susreta i pregovora i na nižem i na višem nivou, a poslednji razgovori su obavljeni u okviru zajedničkog međudržavnog komiteta u Moskvi. U Beograd će krajem nedelje doći iz Rusije vrlo visoka delegacija, pa ćemo preostale probleme nastaviti da raspravljamo.

Ukoliko uskoro budemo potpisivali samo ugovor za NIS, insistiraćemo da se u okviru tog ugovora obezbedi klauzula kojom će biti rešeno pitanje obaveznosti zaključivanja dva preostala ugovora, odnosno „obaveznosti celine posla“. Ona će regulisati ili proces realizacije celine posla ili proces njegove reverzibilnosti nakon dve godine, kada budemo imali tačne parametre za sve aspekte sporazuma.

Ako dobro shvatam, naftni deo je pred potpisivanjem ugovora. Da li su u tom ugovoru dobro zaštićeni interesi građana koji su upisali besplatne akcije i interesi zaposlenih?

Što se tiče socijalnog programa, sindikati u NIS-u su izjavili da su zadovoljni…

Pitamo za besplatne deonice obe vrste.

Kao što znate, po zakonu, vrednost besplatnih akcija zavisiće od tržišta. Dakle, i besplatne akcije u NIS-u će vrednovati tržište. Sada kada je pala cena nafte, ta vrednost je verovatno manja nego što je doskora bila. No, pošto svaki vlasnik akcija može da sačeka godinu, dve dana do moguće boljih prilika za prodaju svojih udela, to jest do stabilizacije cene nafte na nekom nivou, on će „birati cenu“ trenutkom prodaje. U svakom slučaju, mi ćemo otvoriti berzu za akcije NIS-a, što znači da će akcionarsko društvo NIS biti konvertovano iz „zatvorenog“ u „otvoreno“ društvo. Podeliće se akcije i svi vlasnici akcija imaće slobodu raspolaganja.

Da se sada okrenemo pitanju s kojim je možda trebalo da počnemo razgovor – raspravi o poverenju vašoj vladi koju je zatražila opozicija u Narodnoj skupštini. Opozicija je zakazivanje te rasprave povezala sa Euleksom na Kosovu. Šta je Srbija dobila nedavnim sporazumom od šest tačaka (koji je otvorio put pismu generalnog sekretara UN–a o Euleksu, koje je odobrio Savet bezbednosti) – u kontekstu našeg „evropskog puta„?

Naš stav je, kao što je poznato, da se pitanje Kosova i pitanje evropskih integracija ne vezuju. Mi ostajemo pri tom stavu.

Konkretno, ako me pitate za regulaciju položaja Euleksa, smatram da je to već druga uzastopna diplomatska pobeda Srbije. Naime, Savet bezbednosti je jednoglasno usvojio Program šest tačaka, iako su kosovski funkcioneri bili protiv, a nedavno je Generalna skupština prihvatila inicijativu Srbije o izjašnjavanju Međunarodnog suda pravde o legalnosti samoproglašene kosovske nezavisnosti. To podiže naš spoljnopolitički ugled u svetu. Indirektno, sporazum o Euleksu sigurno povoljno utiče i na proces naše evropske integracije. No, mi oko toga ne vodimo politiku trampe.

Opozicija je postavila zahtev za raspravu o poverenju vladi još pre spomenutog sporazuma o Euleksu u Savetu bezbednosti i verujem da bi joj sada bilo lakše da je našla neki drugi razlog za svoju inicijativu. Opozicija je sada prinuđena da daje izjave koje otprilike glase: to što Euleks neće sprovoditi plan Martija Ahtisarija i što će on biti statusno neutralan, u suštini znači da je to priznanje nezavisnosti Kosova. Taj iskaz je isti kao kada bih ja sada rekao: to što je opozicija zatražila glasanje o nepoverenju vladi jeste pravi znak da ona podržava vladu!? Govorim o identičnosti matrice razmišljanja.

Mislim da je pokretanje pitanja poverenja Vladi zapravo prilika za Vladu da pokaže šta je dosad učinila.

Ostajemo pri pitanju o izvesnoj krizi odnosa na relaciji Beograd–Brisel. U našoj javnosti iznosi se ponegde utisak da je EU sada suviše zabavljena sopstvenim problemima da bi vodila računa i o Srbiji. Da li i vi imate utisak o izvesnom „deficitu energije“ u Briselu za srpsko pitanje? Kada ćemo, na primer, bez viza ići na večeru u Segedin?

Cilj Srbije je da uvede ekonomski sistem koji je efikasan, koji daje rezultate i u kojem ljudi dobro žive. Ako cilj tog procesa vidite na taj način, onda svako približavanje Srbije EU (prilagođavanje naših propisa i standarda evropskim) vidim kao približavanje boljem životu.

U spoljnim kontaktima na najvišem nivou uvek koristimo priliku da pokrenemo pitanje statusa Srbije kao kandidata za EU, pa i pitanje ukidanja viza za putovanja naših građana u zemlje EU. I svi sa kojima smo razgovarali rekli su da nam pružaju podršku. Osim što oko „odmrzavanja“ SSP-a imamo, kao što je poznato, problem sa jednom zemljom oko saradnje sa Haškim tribunalom.

Slažem se da su odgovorni ljudi EU sada prilično zabavljeni problemima Unije u svetskim ekonomskim poremećajima, pa i problemima oko aplikacije Lisabonskog sporazuma, itd. No, sve to ne ugrožava naš evropski put, jer je ugled Srbije u porastu, a neka konkretna pitanja čije bi razrešenje ometala ekonomska kriza, još nisu ni na dnevnom redu.

Za nas je povoljna okolnost to što su u EU već ušle ili su pred njenim vratima i zemlje sa kojima možemo ekonomski da se upoređujemo i takmičimo – što je doskora bilo iluzorno.

Evropa iduće godine ide na izbore. Hoće li i u Srbiji iduće godine biti izbora?

Ja ne vidim da su izbori u Srbiji blizu. Jer, uprkos svim spekulacijama o izborima i lansiranju tekućih afera, ne vidim neki nerešiv problem u koaliciji koja ima većinu u Skupštini. Ne vidim šta je to oko čega mi nećemo moći da se dogovorimo. Idemo u dobrom pravcu.

A hoće li uskoro biti „rekonfiguracije“ vlade?

Ne.