Kada u široj javnosti počne licitiranje čega sve ima ispod zemlje u Srbiji, često se barata milionima, pa čak i milijardama tona rude, uglavnom dragocenih i retkih metala. Euforiju i priče o velikom blagu prilikom dodele koncesija zamenila je neka vrsta utučenosti kada je ovih dana objavljeno da Rio Tinto i Dandi odustaju od daljih geoloških istraživanja na nekoliko lokacija u Srbiji. A kako, zapravo, stoje stvari
U vreme SFRJ učili smo da živimo u jednoj od država koje su imale sreću da im je Bog baš sve dao: umerenu klimu, more i planine, dobar položaj, a uvek su se pominjala i značajna rudna bogatstva, svih vrsta. Dok se zemlja raspadala, nemali broj teoretičara zavere tvrdio je da se to dešava da bi se velike sile lakše dočepale baš tih neprocenjivih prirodnih bogatstava, koja su često pominjana i kao osnova budućeg eksplozivnog razvoja, jednom kada iz ratova izađemo kao pobednici.
Kada u široj javnosti počne licitiranje čega sve ima ispod zemlje u Srbiji, često se barata milionima, pa čak i milijardama tona rude, uglavnom dragocenih i retkih metala. Tako je bilo i u aprilu 2006, kada su dodeljene prve koncesije stranim kompanijama za geološka istraživanja i eksploataciju na određenim lokacijama u Srbiji. Tada su kanadskoj kompaniji Dandi plemeniti metali dodeljene tri koncesije za geološka istraživanja i eksploataciju bakra, zlata i drugih pratećih metala u rudnom polju na planini Crni vrh, a koncesiju za istraživanja i eksploataciju borne rude na području Jarandolskog basena u rejonu Piskanja kod Baljevca na Ibru dobila je multinacionalna kompanija Rio Tinto. U to vreme čuli su se mnogi glasovi, neki i unutar tadašnje vlade, da su uslovi za koncesiju neprihvatljivi i štetni za našu državu i da se prodaje nacionalno bogatstvo u bescenje. Sama činjenica da su na tenderu učestvovale najveće svetske firme, poput Rio Tinta, američkog Felps Dodža i južnoafričkog Goldfildsa, kao da je potvrđivala da se radi o nečem neizmerno vrednom.
STANJE STVARI: Realnost je, međutim, da Srbija ne počiva na nepresušnim rudnim bogatstvima, a put do pronalaženja i eksploatacije postojećih je dug, skup i težak, naročito kad je reč o rudama metala. Dejan Rajković, pomoćnik ministra za rudarstvo i energetiku u Sektoru za rudarstvo i geologiju, za „Vreme“ kaže: „Male količine bakra i zlata raspale maštu i odmah počnu priče o neverovatnom bogatstvu, ali to je uobičajeno. Naše rude metala nisu bogate, složeni su uslovi eksploatacije, nisu atraktivne kao u rudnicima u Južnoj Americi, ali su veoma značajne za nas. Što se puta od istraživanja do eksploatacije tiče, dovoljno je reći da prema podacima Svetske banke samo jedan do dva odsto ispitivanja dovede do otvaranja rudnika, a obično prođe 14 godina od prvih prospektivnih radova do otvaranja. U proseku se u ispitivanju izređaju četiri firme tamo gde se otvori rudnik.“
Euforiju i priče o velikom blagu prilikom dodele koncesija zamenila je neka vrsta utučenosti kada je ovih dana objavljeno da Rio Tinto i Dandi odustaju od daljih geoloških istraživanja na nekoliko lokacija u Srbiji. Kanađani su poslali Ministarstvu pismo u kojem odustaju od dalje potrage za nalazištima bakra i zlata na Crnom vrhu na koncesionim poljima Tilva njagra i Čoka kupjatra, dok bi istraživanja nastavili na najperspektivnijoj lokaciji Čoka kuruga. Iz Rio Tinta je nagovešteno da bi kompanija mogla da odustane od istraživanja u Jarandolskom basenu.
Dejan Rajković kaže da je bilo dosta spekulacija u javnosti o razlozima povlačenja Dandija i Rio Tinta, ali da to što se dešava nije neuobičajeno i da obe kompanije ostaju prisutne u Srbiji. „Ove dve kompanije odustale su iz geoloških razloga. Dandi ima tri istraživačka projekta na Crnom vrhu. Tu je utrošeno prilično novca za istraživanje, samo u prvoj godini uloženo je 16–17 miliona dolara. Dva prospekta nisu ekonomična, istraživanje se nastavlja na trećem. Osim toga, Dandi će nastaviti istraživanje na više drugih lokacija u Srbiji. Rio Tinto još nije zvanično odustao od koncesije, mada je to najavio. Razlog je i to što su našli veće rezerve na drugom lokalitetu, u Jadarskom basenu kod Loznice, gde su pronađena značajna ležišta bora i litijuma, veća nego u Piskanji. Inače, ležište u Piskanji može biti zanimljivo za neku manju firmu.“
Rajković kaže i da su još mnoge kompanije aktivne u ispitivanju ležišta ruda u Srbiji i da, uprkos redukovanju programa zbog krize, nijedna firma nije odustala od geoloških istraživanja u Srbiji. „Zadovoljni smo dosadašnjim tokom. Velike investicije zahtevaju bolje vreme, ali je neophodno završiti geološka istraživanja. Ima četiri-pet perspektivnih lokacija i nadam se da će u narednih pet godina biti otvoren jedan ili dva rudnika.“
„Ovo što se dešava je ciklična pojava, na primer, ciklus za bakar je, grubo rečeno, oko sedam godina. Niska cena bakra je bila do 2004. godine, kada su se rezerve istanjile cena je porasla, a investicioni ciklus je sada prekinut“, kaže Rajković.
Vest o odustajanju rudarskih kompanija od koncesija poklopila se sa višemesečnim natezanjem Vlade i firme Alpina-Por oko koncesije za autoput Horgoš–Požega, pa se lako mogao steći utisak da koncesije u Srbiji pucaju jedna za drugom. Međutim, rukovodilac grupe za geologiju u sektoru za rudarstvo i geologiju u Ministarstvu rudarstva i energetike Dušan Sajić ističe da se te dve vrste koncesija nikako ne mogu porediti. „Nije ista koncesija za autoput i koncesija za geološko istraživanje. Kod autoputa je sve definisano, kod geoloških istraživanja uvek postoji rizik da se istraživanje neće isplatiti.
Nema mesta ni za euforiju ni za utučenost kada je reč o eksploataciji rudnog bogatstva kod nas. Proces istraživanja metalične mineralne sirovine, recimo ležišta olova, cinka, bakra, skup je i složen, retko traje manje od pet godina. Često se čuje „tu ima rude, zna se da su još i Rimljani tu kopali“, ali da bi se definisalo ležište mineralnih sirovina potrebno je potpuno istražiti ležište, proceniti ukupne rezerve, kako su rezerve locirane u prostoru… U završnim fazama koriste se geološki, tehnološki, tehničko-ekonomski parametri (uslovi eksploatacije, prerade…). Tek ako je vrednost tog ležišta veća od svih investicionih troškova za otvaranje rudnika, kaže se – dobili smo rudnik. To je karakteristično za sva geološka istraživanja, uvek idete unapred sa investicijama a nikada niste sigurni da li će rezultati biti pozitivni ili negativni. Rudni potencijal Srbije sa aspekta naše države nije zanemarljiv i treba da bude na neki način poluga daljeg privrednog razvoja. Mi nismo država koja je dostigla nivo ekonomske razvijenosti da možemo toga da se odreknemo.“
“Mi smo mala država i, izuzimajući možda borski rudnik i lignit na Kosovu, koji su u nekim svetskim razmerama značajnija ležišta, u celini posmatrano naša rudna bogatstva su relativno skromna. Na drugoj strani, ona su vrlo značajna za nas kao državu”, kaže za “Vreme” Dušan Sajić, rukovodilac grupe za geologiju u sektoru za rudarstvo i geologiju u Ministarstvu rudarstva i energetike.
“Što se tiče metala, naše najveće bogatstvo se nalazi u istočnoj Srbiji, u okviru borske metalogenetske zone. Poslednjih desetak godina obratili smo veću pažnju i nemetaličnim mineralnim sirovinama. Posebno su značajne one koje se koriste u putnoj privredi kao tehnički građevinski kamen, karbonatne sirovine, mermer… Imamo i znatne rezerve uglja u okviru kolubarskog i kostolačkog rudarskog basena.”
Inače, sve kompanije koje se bave eksploatacijom mineralnih sirovina na kraju godine dostavljaju bilans rezervi Ministarstvu, koje svake godine objavljuje knjigu bilansnih rezervi mineralnih sirovina.
U februaru ove godine Rio Tinto, treća po veličini svetska rudnička kompanija, odbacio je ponudu za preuzimanje vrednu 147 milijardi dolara od strane BHP Bilitona, druge po veličini svetske rudničke kompanije, uz obrazloženje da ta ponuda “značajno potcenjuje vrednost Rio Tinta”. Kad je BHP prvi put objavio ponudu za preuzimanje svih akcija Rio Tinta, ona je vredela 140 milijardi dolara, i to je bila druga najveća ponuda u korporativnoj istoriji, nakon Vodafonovog preuzimanja kompanije Manesman iz 2000. godine.
Međutim, krajem novembra je BHP Biliton saopštio da povlači sada tek 66 milijardi dolara vrednu ponudu za preuzimanje Rio Tinta, jer su “privredna kriza i pad tražnje sirovina izmenili nekad uverljiv slučaj potrebe za integracijom”.
Strane rudarske kompanije počele su da pristižu u Srbiju 2003. i 2004. godine, kada su na svetskom tržištu počele da rastu tražnja metala i njihova cena. “Domaće kompanije i naši rudnici, pa i naša država, nisu bili u mogućnosti da sami investiraju i pokreću istraživanja. Cilj naše države je bio da se privuku strane investicije i bili smo vrlo zadovoljni što su došle najveće svetske kompanije”, kaže Dušan Sajić. “Svesno smo se opredelili da naknada za koncesiona istraživanja bude relativno niska da bismo privukli investitore. Ključna dobit države je, kada dođe do eksploatacije, od naknade za korišćenje mineralnih sirovina, ubiranja poreza… Da ne govorimo kolika je mogućnost zapošljavanja velikog broja ljudi pri otvaranju rudnika, pratećih fabrika uz rudnike… Inače, nivo investicija samo u oblasti geoloških istraživanja ove godine je između 25 i 30 miliona evra, što su znatna sredstva za ovu zemlju.
Bili smo iznenađeni kada smo saznali da će Rio Tinto vratiti koncesiju, ali moje mišljenje je da naša država nije ništa izgubila, naprotiv. Rio Tinto je uložio u istraživanje dva miliona evra, a svi rezultati istraživanja su dati našoj državi; isto je i na Crnom vrhu. Rio Tinto ostaje prisutan u Srbiji, opredelili su se za istraživanje bornih minerala u Jadarskom basenu, gde su pronašli novo ležište bornih minerala za koje do sada nismo znali. Tu je pronađen novi borni mineral sa visokom koncentracijom litijuma, elementa koji će imati veliko učešće u novim tehnologijama. U Rio Tintu smatraju da će 2015. godine svetske potrebe za litijumom biti duplo veće nego danas.”
Ove godine je dostignut rekord u dobijanju dozvola za istraživanje čvrstih mineralnih sirovina. Dato je oko 80 dozvola za istraživanje na novim istražnim poljima, a za oko 40 ranije izdatih dozvola odobren je nastavak istraživanja. U Srbiji se tim istraživanjem trenutno bavi osam stranih kompanija, uglavnom tragajući za metalima kao što su zlato, bakar, olovo, cink… Domaće kompanije su pretežno zainteresovane za građevinske materijale – karbonatna punila, tehnički građevinski kamen…
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
