Kako je »grobar« postao »džoker«

Ako je u ponoć 31. decembra podvukao crtu i na papir stavio sve što mu je pošlo za rukom u 2008. godini, Tomislav Nikolić bio je sve, samo ne nezadovoljan. Za svega dvanaest meseci, čovek je uspeo da na predsedničkim izborima osvoji više od dva miliona glasova, da kao lider radikala zabeleži odličan rezultat na parlamentarnim izborima, da se na holivudski način pobuni protiv Vojislava Šešelja, da na svoju stranu privuče Aleksandra Vučića, da osnuje prvo poslanički klub, a zatim i sopstvenu stranku koja se trenutno rangira kao druga po snazi u Srbiji. Dok je pre dvanaest meseci važio za političara s kojim niko nije preterano rad da se druži, Nikolić je postao figura s najvećim koalicionim potencijalom: tokom karijere, uporno ga je pratio nadimak „Grobar“, da bi kraj 2008. dočekao kao „Džoker“.

Čak i ukoliko ovih dana bude smenjen s mesta šefa Administrativnog odbora Skupštine Srbije, ta stvar će slobodno moći da se zabeleži kao Nikolićev politički uspeh. Iako je još posle raspada radikala bilo osnova za njegovu smenu (ta pozicija rezervisana je za predstavnika najveće opozicione stranke ili najvećeg poslaničkog kluba), desilo se da inicijativa za smenu dođe na red tek pošto su u minut do dvanaest poslanici Srpske radikalne stranke odustali od svojih amandmana i omogućili izglasavanje Zakona o budžetu. Nikolićeve teze o trgovini između DS-a i SRS-a tako su i praktično potvrđene, pa i nije čudo što na pitanje o tome zašto ne podnese ostavku, nego čeka da ga smene, on odgovara: „Čekam zato što me zabavlja da ih gledam kako se muče da to izvedu.“

ČUPANJE ZA KOSU: Nije to, naravno, prva prilika u kojoj se Tomislav Nikolić zabavlja. Naprotiv. Skoro sve što mu se dešavalo tokom 2008, a naročito od kada je napustio SRS, bilo je prilika za prikupljanje političkih poena, konačni izlazak iz senke Vojislava Šešelja, vrlo lagodno pranje biografije i konačno – za zabavu. Iako je ostavkom na sve funkcije u SRS-u, osnivanjem poslaničkog kluba „Napred Srbijo“ i potom Srpske napredne stranke izvršio do tada nezapamćenu stranačku revoluciju, ispostavilo se da je za njega lično to bila samo prirodna evolucija. Radikali, koji se valjda još nisu oporavili od šoka, u skupštini se i dalje bave gotovo samo Nikolićem i uglavnom histerično objašnjavaju koliko im je para, kompjutera i sekretarica oteo. Čak i Vojislav Šešelj ne štedi vreme da u sudnici Haškog tribunala objasni u čijoj je Nikolić službi, u čijem interesu radi i koliko je novca za sve to uzeo. S druge strane, Nikolić (kad baš mora) samo odgovara na optužbe, gleda svoja posla i prilično smireno gradi svoju stranku.

Kontrast između te dve „filozofije“ i konkretni rezultati tog sukoba najočigledniji su u situacijama kada stvar dođe do usijanja i kada, po pravilu, radikali izvlače politički deblji kraj. Poslednja takva epizoda dogodila se kada je, tokom rasprave o budžetu, Nikolić najavio kako će radikali povući svoje amandmane jer su sklopili dogovor s demokratama: dok se vraćao u poslaničku klupu, poslanik SRS-a Srboljub Živanović dobacio mu je nekoliko uvreda, na šta je Nikolić reagovao (inače netipično za njega) tako što je Živanovića počupao za kosu. Iako je malo falilo da sukob preraste u pravu tuču, Nikolić je opet profitirao: za razliku od radikala, koji su nastavili s pričom o Tomi izdajniku i plaćeniku, Nikolić se sa skupštinske govornice izvinio poslanicima i građanima, ističući da je reagovao onako kako je „njegov organizam tražio od njega“. Koliko god bilo mučno gledati tuču u trenutku dok se odlučuje o zakonu koji suštinski utiče na život u državi, spekulacije da je Živanović uvredio Nikolićevu majku i suprugu, kao i Nikolićevo izvinjenje, učinili su da predsednik naprednjaka izađe kao neprikosnoveni pobednik, čovek kojeg je lako razumeti. Bez obzira na dramu s budžetom, prosečan birač je u tom trenutku lako mogao da se identifikuje baš sa Nikolićem i njegovom porukom radikalima: „Obračunavajte se sa mnom, a ne sa mojom porodicom. Nisam reagovao dobro, ali bih i ubuduće reagovao ovako. Molim vas da me ponovo ne izazivate.“

Daleko su ozbiljniji i još nezavršeni sukobi na liniji SNS–Hag, odnosno direktne prozivke između Nikolića i njegovog nekadašnjeg mentora Vojislava Šešelja. Nikolić i potpredsednik SNS-a Aleksandar Vučić u nekoliko su navrata izjavili da se sprema atentat na njih, a da je nalog stigao iz Holandije. Posle sukoba pristalica radikala i naprednjaka u Rumi i Hrtkovcima u novembru 2008, odnosno informacije da je tada trebalo da strada Vučić, Šešelj je optužio Vučića i Nikolića da rade „po nalogu američke i britanske obaveštajne službe“ i da je konačni cilj te kampanje da mu se nametne branilac i da se njegovoj porodici onemogući da ga posećuje. U jednom od poslednjih nastupa u Hagu, 8. januara 2009, Šešelj je čak zatražio da se preslušaju njegovi telefonski razgovori s Beogradom, kako bi se utvrdilo da li je bilo pomena o naručenim ubistvima. Na sve to, Nikolić u intervjuu za dnevnik „Alo“ 13. januara odgovara da se od atentata odustalo, ali u tu priču sada ulazi i Republika Srpska: „Ti koji su odustali su se uverili da imam izvanredne veze u Republici Srpskoj sa ljudima koji se u sukobu između mene i Šešelja nisu stavili ni na jednu stranu, nego svaku lošu stvar jave i meni i njemu. Imam izvanredne veze sa ljudima koji u RS odlučuju o sudbinama i životima, sa ljudima koji zvanično brinu o bezbednosti RS. I da vam kažem otvoreno: u stanju sam da predupredim svaki pokušaj bilo čega što iz Beograda ili Haga bude naručeno da se uradi.“ Iako, dakle, prepucavanje i dalje traje, iako se i dalje ne zna o čemu je zapravo reč, utisak je isti kao i u skupštinskim sukobima Nikolića sa radikalima: dok se oni iz petnih žila upinju da prevaziđu svoju i onako neprevaziđenu žestinu i (ponekad) paranoju, Nikolić je iz dana u dan sve smireniji, sve više nalik modernom političaru koji čak i iz unapred izgubljenih bitaka izlazi kao pobednik.

DŽOKER: Sličnu smirenost, sa sličnim rezultatima, Nikolić pokazuje i u odnosu s vladajućim strankama, pre svega s DS-om. To je najuočljivije bilo kada je 16. decembra Ivica Dačić najavio moguću rekonstrukciju Vlade: „Ukoliko bude potrebe da Vlada opstane, zbog državnih i nacionalnih interesa, siguran sam da će neke od stranaka za to imati razumevanja. Toma Nikolić je, za razliku od vremena jedinstvenog SRS-a, sada otvoreniji prema DS-u, moguće je na toj strani očekivati određene političke dogovore.“ Sasvim očekivano, ta izjava izazvala je pravu histeriju na političkoj sceni. Ne, međutim, i u SNS-u. Iako je Aleksandar Vučić zvanično demantovao najave o ulasku naprednjaka u Vladu, Nikolić je u intervjuu za „Kurir“ 18. decembra rekao da ništa ne isključuje i da s Tadićem može da sarađuje „ako bude spreman da reši sve afere u svojoj stranci“. Ispostavilo se, naravno, da je takva smirenost i taktika „reći sve, ali ne reći ništa“ izuzetno korisna: da je brže-bolje prihvatio ili decidno odbacio ulogu „džokera“ u mogućoj rekonstrukciji, Nikolić bi svakako odbio bar deo birača i potencijalnih političkih partnera. Ovako, sačekao je da vidi šta će da se desi i opet politički profitirao. Izglasavanje Zakona o budžetu u zadnji čas i sasvim očigledni dogovor radikala s demokratama pružili su Nikoliću još jednu priliku da napadne i jedne i druge, kao i da, bez ikakve opasnosti po svoj budući koalicioni potencijal, kaže istorijsko ne. U intervjuu za RTS 6. januara, istakao je da „bez preke potrebe SNS neće učestvovati u rekonstrukciji Vlade“, ali i da neće rizikovati da dobije negativne poene: „Ako je budžet u skladu sa onim što želi SNS, mogli bismo da glasamo za njega u normalnim okolnostima, ali u ovim okolnostima rekli bi – pa zbog toga su se i odvojili od SRS, da bi Tadić dobio 20 i nešto poslanika, da više ne brine kad se u Skupštini nešto glasa. Zbog toga vam kažem da bi to u ovom trenutku bila jeres.“

U međuvremenu, pošto se više puta uverio da je u politici sve moguće, Nikolić upadljivo izbegava bilo kakav napad na Borisa Tadića. Uvrede i optužbe upućuje samo njegovim saradnicima, a svog večitog rivala u trci za predsedničku fotelju, kojeg je onomad nazivao i ustašom, lider naprednjaka sada uglavnom hvali. Iako napominje da je Tadić preuzeo vođenje inostrane politike, pa i ekonomije, Nikolić u svakoj prilici ipak ističe da je predsednik Srbije doživeo „javnu evoluciju“ i da „ne želi da ispusti institucionalnu saradnju s Ruskom Federacijom“: „Vidite, ovaj Tadić sada nije onaj koji je govorio da EU nema alternativu. Ovaj Tadić se prilagođava novim okolnostima. Ja volim tu promenu kod Borisa Tadića“, izjavio je za „Kurir“ 18. decembra. Kad se svemu tome doda i činjenica da je sukob radikala s Nikolićem zapravo počeo pošto se ovaj čuo s Tadićem (u vezi s usvajanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, u julu 2008), sve upućuje na zaključak da na liniji Tadić–Nikolić većih problema nema. Sve zapravo liči na ono na šta bi i trebalo da liči: na prirodan kontakt lidera dve najbolje kotirane političke stranke, koje bi u bližoj ili daljoj budućnosti mogle da formiraju i Vladu.

SPOMENAR: Aktuelni profil Tomislava Nikolića ipak ne bi bio verodostojan ukoliko se ne prisetimo onoga što je njegov profil formiralo od 1992, kada je ulaskom u parlament ušao i na domaću političku scenu. Suvišno je, naravno, podsećati na Nikolićevo ministrovanje (odnosno potpredsednikovanje) u „crveno-crnoj“ vladi iz 1998. i na sve užase kojima su se proslavili radikali tokom vladavine Slobodana Miloševića: te dane zaboravili su izgleda samo bivši i aktuelni radikali. Imajući u vidu trenutnu Nikolićevu poziciju, potrebno je ipak da se istakne da je lider naprednjaka političar kojem nisu strani „kopernikanski obrti“ i da zapravo ne postoji osoba ili ideja o kojoj nije promenio mišljenje – rapidno promenjen stav o Borisu Tadiću tu nije izuzetak. Socijalistima je najpre pretio bakljama, da bi s njima ušao u Vladu, a posle smrti Slobodana Miloševića glumio i velikog prijatelja njegove ožalošćene porodice. Iako se zajedno s ostalim liderima radikala proslavio idejom o Velikoj Srbiji, a o Hrvatskoj i Hrvatima izgovarao ono što je na civilizovanom mestu nezamislivo, pred predsedničke izbore izjavio je da se SRS „odrekao starih srpskih granica Karlovac–Karlobag–Virovitica“ i da on prihvata „očuvanje granica Hrvatske koje su priznate od strane UN-a“. Posle osnivanja SNS-a, Aleksandar Vučić čak je i posetio Hrvatsku, što je bio povod za još jednu oštru prepirku između Nikolića i njegovih nekadašnjih partijskih kolega. Slično se dogodilo i kad je reč o Evropskoj uniji i NATO-u: čovek koji je godinama bio protivnik i EU i „agresora“ već se neko vreme zalaže za postepen i oprezan put ka Evropi, dok NATO-u nudi pomoć u odbrani nesrpskog stanovništva na Kosovu. Kad smo već kod odbrane Kosova, Nikolić je godinama obećavao da će se ono, ako ustreba, braniti i silom. Pred izbore 2008. naglo zaboravlja na oružje i više puta ističe kako mu na pamet ne pada da u rat za Kosovo šalje tuđu decu.

Osim stavova o određenim ljudima i idejama, Nikolić je vidno promenio i vokabular, kao i svoj raniji običaj da „lupi, pa ostane živ“. Čovek koji danas uglavnom deluje kao moderan političar, isti je onaj koji je izjavio da je Slavko Ćuruvija trebalo da bude ubijen, isti onaj koji je najavio da će osloboditi Dragoljuba Milanovića, isti onaj koji je pomenuo mogućnost da u slučaju ubistva Zorana Đinđića nisu osuđeni ljudi koji su ga počinili, isti onaj koji je svoje političke protivnike sa skupštinske govornice prozivao da su „govno“, „tupan“, „tikvan“, „glupan“ itd. Sve se to, međutim, lagano zaboravlja i šminka u prihvatljivije boje – na „starog“ Tomu podseća samo kad nekome počupa kosu ili kada aktuelne radikalke nazove „babama“ i „narikačama“. Čak i u napadima na Vojislava Šešelja nije onoliko poetičan koliko se moglo očekivati. Umesto uvredljivih kvalifikacija na račun svog bivšeg predsednika, Nikolić je od septembra 2008. i odlaska iz SRS-a, rekao samo da se Šešelj promenio od kada je otišao u Hag.

MODERNIJI NEGO IKAD: Jedan od najvećih preokreta, za sada malo zapažen, dogodio se sa stavom Tomislava Nikolića o Zoranu Đinđiću. Dugo je Nikolić pokušavao da objasni antologijsku misao koju je izgovorio 17 dana pred atentat na Đinđića („Ako neko do vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao probleme s nogom“). Dugo se pravdao da to nikada ne bi izgovorio da je znao šta će se dogoditi, da je bio pod stresom zbog Šešeljevog odlaska u Hag, ali ništa od toga nije vredelo. Za razliku od ostalih „bisera mudrosti“ koje je prosipao tokom svoje petnaestogodišnje političke karijere, ovaj je nekako ostao nezaboravan. Međutim, „novi Toma“ i tu pokušava da bude moderan više nego što je to teoretski moguće. U intervjuu za dnevnik „Alo“ 13. januara, izgovorio je sledeće: „Ja sam se javno celoj Srbiji izvinio zbog loše političke dosetke na jednom mitingu SRS-a. Između ostalog, i u „Peščaniku“ B92. A lično sam se izvinio i Ružici Đinđić na jednom prijemu. Rekao sam joj da nisam hteo da dođem na sahranu jer bih prošao gore nego Vojislav Koštunica. Rekla mi je da je svesna toga i da nema problema. A onda sam joj se iskreno izvinio za to što sam rekao i ponovio joj da smo ja i Đinđić bili u specifičnom prijateljskom odnosu. ‘Znam’, rekla mi je, ‘Zoran mi je sve govorio’. I šta još da uradim? Šešelj me je mesecima kritikovao zbog tih izvinjenja.“

Iako ovaj „ušminkani Toma“ nema prođu među onima koji još nisu zaraženi virusom kolektivne amnezije, činjenica je da se Srpska napredna stranka, po svim ispitivanjima javnog mnjenja, kotira odmah iza Demokratske stranke. Dilema iz septembra 2008, kome će pripasti veći deo radikalskih birača, zapravo više i ne postoji: teško je pretpostaviti da bi Srpska radikalna stranka, ovakva kakva je sada, mogla čak i da se primakne rezultatu koji je imala dok su joj na čelu bili Nikolić i Vučić. Za razliku od naprednjaka, Šešeljevi vernici kao da su se vratili u svoje najmračnije doba – isti im je rečnik, isti su im nastupi, iste su im ideje. Imajući u vidu da su u to doba dosezali do maksimalno milion zaokruženih glasačkih listića, kao i da su se u međuvremenu promenili prioriteti (njihovih i svih drugih) birača, budućnost im ne izgleda nimalo ružičasta. Čak i ukoliko bi se Vojislav Šešelj opet pojavio na političkoj sceni, izvesno je da je političku bitku ubedljivo dobio Tomislav Nikolić. Da li je ta bitka počela zbog toga što se Nikolić odrekao zlokobnih i zaostalih radikalskih ideja ili samo zbog sukoba dveju jakih sujeta, izgleda da više i nije važno. U ovom trenutku, važno je da je „ušminkani Toma“ od „Grobara“ postao „Džoker“, da se izvinjava kada bi trebalo da se izvini, da mu se ubrzano zaboravljaju gresi iz prošlosti i da mu je uspeh garantovan.

Kada je u februaru 2008. na ovom mestu objavljen portret Tomislava Nikolića, priča je počela ovako: „Čak i ako nikada ne postane predsednik države, čak i ako se zaborave istorijske rečenice koje izgovorio tokom svoje političke karijere, Tomislav Nikolić će verovatno ostati upamćen kao živi dokaz da se u Srbiji strpljenje i upornost ponekad isplate.“ Imajući u vidu sve što se u međuvremenu dogodilo, jasno je da su se i te kako isplatili. Mnogo ranije i mnogo više nego što je moglo da se očekuje.