Borci i baštovani

U Srbiji, odnosno Jugoslaviji, po treći put su zakazani Prvi slobodni izbori, po svoj prilici ponovo uzalud. Pomoću izbora ili bez njih, Milošević bi morao da ode. Pomoću izbora ili bez njih, on to neće. Malom policijskom vežbom u Ulici kneza Miloša, bez ispaljenog metka, pokazao je Ćosiću i Paniću kako ko stoji s oružjem i ko je na šta spreman, stavljajući im do znanja da su mu dodijala njihova nagovaranja da se povuče. On prosto zna da je otišao toliko daleko da više ne mora da brine o sudu istorije, i baš zbog toga ne želi da prekida i kvari sebi veselje.

Dobrici Ćosiću nije preostalo ništa drugo nego da zakaže izbore za parlament SRJ. Ovaj književnik našao se u jednoj od ključnih uloga; veoma mu je stalo do toga kakvo će mesto u istoriji zauzeti, a za razliku od Miloševića veruje da još može popraviti svoj plasman. Uslov za to jeste da uklanjanje Miloševića bude upisano u njegove lične zasluge, kada već ne može da izbriše svoj doprinos njegovom usponu. Ali, da bi Milošević koji drži televiziju i policiju, bio poražen, potreban je ogroman zajednički napor svih njegovih protivnika, potrebno je da se izbori pretvore samo u glasanje Protiv.

Svojom smrtonosnom politikom Milošević je zaslužio i iznudio ovakvo držanje opozicije, ali Dobrica Ćosić, po svoj prilici, još nije spreman da prihvati i podrži celu opoziciju, još misli na to „šta će biti posle“. To pitanje, međutim, niko više nema prava da postavlja. Ko nije shvatio, barem na početku rata u Hrvatskoj, kuda ide Milošević, taj nije za ozbiljnu politiku; a ko još misli da postoji nešto gore i opasnije, trebalo bi da se posveti isključivo negovanju bašte. Ćosić bi, očigledno, najradije podržao Demokratsku stranku i crnogorske socijaliste, ali takav blok je preslab i s njim na čelu. Vuk Drašković i DEPOS ga plaše, delom i iz ličnih razloga: zvuče mu osvetnički i kao da mu bolje pamte prethodne grehe nego eventualne potonje zasluge.

Što se tiče saveznih izbora, ništa još nije jasno i ovih dana odvijaće se teška borba oko izbornih uslova, ali u opoziciji su, izgleda, svi razumeli da moraju ići zajedno i složno, makar na kraju vukli šorak da odluče hoće li izaći ili bojkotovati izbore. Sporazum još nije čvrst: DEPOS zazire od izborne podvale i ne veruje Ćosiću, a demokrati možda još misle da bi sa srodnim strankama mogli potražiti mesto u nekom centru, koji, međutim, ne postoji. Ali, reč je o elementarnoj katastrofi, požaru, poplavi, zemljotresu, odakle se spasava zajednički. Samo tako, bar nakratko, može nastati hibrid epskog imena – Vuk Mićunović.

Nipošto ne preporučujem citiranje „Gorskog vijenca“ uoči izbora. Usred ove ludačke drame, Njegoš bi bio shvaćen bukvalno, kao žestoka propaganda građanskog rata. Jedina poruka koju bi mogao preneti Vuk Mićunović, najbrži i najodlučniji među junacima velikog speva, svodila bi se na tačno prepoznavanje ove situacije kao prelomne, u kojoj se mora delovati jednosmerno i bez kolebanja. Milošević se ne može popraviti, niti se njegova vlast može okrnjiti i ograničiti. Ne može se napraviti kompromis s nekim ko ide na sve ili ništa.

Ako izborni uslovi ne ostave nikakvu razumnu šansu na pobedu, opozicija bi se morala ponovo odlučiti na bojkot. Ako odluče da učestvuju, moraće dobiti podršku Ćosića i Panića. Ko god bude izostao ili se izdvojio, biće saodgovoran za sve što Milošević i Šešelj polome i upropaste. A oni mogu još mnogo.

Zajednički nastup opozicije zavisi, u najvećoj meri, od Demokratske stranke i Srpskog pokreta obnove. Ostali bi ih uglavnom morali slediti, ali kod ove dve stranke, osim stranačkih računica i ličnih netrpeljivosti, postoji suštinska razlika u izboru sredstava i metoda suprotstavljanja režimu. Mićunović veruje samo u legalan, demokratski, izborni put osvajanja vlasti. Drašković sumnja u tu mogućnost, naklonjen je revolucionarnim metodama i stalno čeka da naraste energija pobune.

Obojica imaju bolje argumente protiv onog drugog nego za sebe. Mićunović će reći da je prevrat suviše nasilan i opasan, a osim toga ne vide se snage koje bi ga mogle izvesti. Pri tom se poziva na dosadašnje neuspehe protestnih mitinga i demonstracija. Sa svoje strane, Drašković će lako dokazati da uz Miloševićevu televiziju opozicija može samo da trči u mestu. Ako je i tačno da režim polako slabi i popušta, taj proces je suviše spor, a ovom režimu se više ne sme ostaviti vremena.

Dilema je ozbiljna i realna, ali spor je možda sasvim nepotreban, pošto će ga razrešiti sam Milošević. On je taj koji nameće pravila borbe: na izborima ili na ulici, listićima ili oružjem. Ko unapred odbaci neka sredstva, ko ne bude spreman za ono što bude ponuđeno, nestaće kao partner. Za sada, Milošević prihvata izborno odmeravanje, ali jednu ruku drži za leđima.

Ako izađu na izbore, opozicionim strankama bilo bi najbolje da se uzdržavaju od ideoloških sporova, da se okanu optužbi za boljševizam, da ne prete osvetama i kaznama i da ne pominju nikakve svoje programe i rešenja. Ovaj režim nalazi se pod sankcijama Ujedinjenih nacija i pod istragom za ratne zločine. To je jedina izborna tema, koju valja razviti tako da svi budu svesni toga šta to znači i o čemu se zapravo glasa.

Prihvatanjem stava da su sankcije nepravedne, a da Milošević treba da ode, birači će biti s razlogom zbunjeni. Opozicija mora naći snage da kaže kako srpski režim zaista snosi ogromnu odgovornost za rat u Bosni. Ceo svet niti je loše obavešten, niti postoji planetarna zavera protiv Srba. Da je međunarodna zajednica htela da kazni narod, učinila bi sve da pomogne Miloševiću da se održi, pošto je on lično najteža sankcija. Njegov režim stavlja embargo na život.

Ovu stvar dobro razumeju oni koji su stvarno u sporu i sukobu sa Srbima kao narodom. Gotovo je sigurno da će Tuđman, usred predizborne kampanje, izvesti nešto oko Bosne ili Krajine za šta će se Milošević uhvatiti. Međunarodna zajednica, kada bi pratila ovu dijalektiku, naterala bi hrvatskog predsednika da ode na odmor do 20. decembra, ili bi i njega kaznila. To bi bila ogromna pomoć srpskoj opoziciji, a Tuđman je ionako odavno zaslužio tvrđi tretman. Druga nada za Miloševića su kosovski Albanci. Rugovu će biti veoma teško ubediti da izađe na izbore i tako pomogne obaranju Miloševića i podizanju Srbije.

Najzad, i ako izgubi na saveznim, Milošević čeka Vuka Mićunovića na republičkim izborima, gde će uslovi, po svoj prilici, biti teži. Ako bi i tu izgubio, morao bi da pokaže ono što drži za leđima. Kako se stvari razvijaju, Milošević će u svakom slučaju uskoro potegnuti taj argument, koji je već najavljen desantom na saveznu policiju. SR Jugoslaviju je ionako već potrošio: kontinuitet nije dobio, a Ćosić i Panić samo smetaju. Ali, Crna Gora ne bi smela da prerano proslavi nezavisnost. Jer, ko god želi da sprečava ili bar posmatra novi rat, možda bi trebalo da ide tamo, pre nego na Kosovo.

Razume se, doći će trenutak kada se i u Beogradu moraju primeniti druga sredstva protiv „sila haosa i bezumlja“. Prema dosadašnjem tempu igre, to bi bilo negde pre ili posle izbora. U nekom dramatičnom trenutku Milošević će nas pozvati da se urazumimo i shvatimo kakva se opasnost nadvila nad Srbima, pa, pošto ga ne poslušamo, delom će nas raspustiti, a delom skupiti i čuvati na sigurnom mestu. Tek tu negde, kada se okruži golim oružjem, spotaći će se o nečiji kundak.

Najviše što opozicija može da uradi jeste da pripremi i olakša taj završni prizor. Puno jedinstvo u odbijanju i otporu bitno sužava mogućnosti Miloševićevog manevra. Pri tom je, naravno, nužno ostaviti mali prolaz za one koji se budu iskrcavali u poslednjem trenutku. Eto, i Dušan Mitević se izvukao. Ali, najvažniji će biti onaj koji stigne poslednji.