U mesecima pred Novu 2000. ljudi koji se bave IT industrijom raspravljali su se oko toga da li će u ponoć, kada otkuca poslednji sekund 1999. mnogi infrastrukturni objekti stati. Hidrocentrale, prenosni sistemi, vodovodi i slično. Razlog je bio takozvani milenijumski kompjuterski bag, nastao u vreme kada je kompjuterska memorija bila skupa pa su se godine obeležavale sa dve cifre, umesto sa četiri. Dvehiljadita se u tom sistemu pisala kao dve nule što bi, strahovalo se, moglo da zbuni i blokira kompjutere. Negde je ta opasnost bila realna, pa je otklanjana, negde je, pokazalo se, bila preterana jer se u ponoć nigde u svetu ništa značajno nije dogodilo.
Priznajem, u to vreme sam i sam strahovao od takve mogućnosti. Programeri su skloni pravljenju privremenih rešenja i to nikada ne treba potceniti. Nema savršenog softvera, to zna svako ko ga koristi, a i svako ko ga hakuje.
Ali, ko ne plati na početku milenijuma, plati deceniju kasnije, te se Amerika sada našla u vrlo neprijatnoj situaciji. Prošle nedelje izašlo je na videlo da je elektroenergetski sistem zemlje u velikoj opasnosti jer su nepoznati sajber špijuni uspeli u njega da ugrade softver koji bi mogao da ga zaustavi. Nikakva šteta nije nanesena, što je Amerikance posebno uplašilo. Dakle, nemaju posla sa teroristima koji bi iskoristili prvu priliku da naprave haos, već sa nekim ko ima neke drugačije, dugoročne namere.
Naravno, odmah je krenulo licitiranje ko bi to mogao biti i knjiga je spala na dva slova, Ruse i Kineze, s tim što je kinesko slovo nešto veće.
Kinezi su nešto pre toga već optuženi za pravljenje velike kibernetičke špijunske mreže, ali je Peking to oštro demantovao. Rusi, po običaju, ćute ili odmahuju rukom.
Ali stručnjaci za bezbednost, i opštu i kompjutersku, veruju da je u ovom slučaju reč o zauzimanju pozicija za neki budući rat. Nešto poput raspoređivanja nuklearnih bojevih glava. U slučaju nekog ozbiljnog sukoba, uglavljeni softver bi se aktivirao i SAD bi mogle delimično ostati bez struje, što bi na građanstvo moglo da ima dramatičan efekat. A to je poslednje što vam u krizi treba.
Da ne govorimo o osećanju nesigurnosti kada znate da neko može da vam upadne u sistem. To je cena razvoja, odnosno želje da kompjuterski kontrolišete velike sisteme.
Ukoliko su Kinezi zaista iza ovog internet „ušančivanja“, to ima još jednu zanimljivu moguću posledicu, budući da u ovom trenutku upravo kupuju dugove američkih banaka. Ako dužnici po Americi budu kasnili sa plaćanjem rata, naprosto će im isključiti struju bez penjanja na banderu.
