Lizing, Rotšild i kašikare

Dan nakon posete američkog potpredsednika Bajdena, dakle u četvrtak 21. maja, Dragan Marić (1952) sa dve ručne bombe ušao je, na sporedan ulaz, sa Andrićevog venca, u zgradu Predsedništva Srbije. Prethodno je na 11.000 adresa, pa i policiji, poslao mejl naslovljen rečima „Držim aktiviranu ručnu bombu“. Tu je tražio da do 16 sati potpiše vansudsko poravnanje sa JAT-om, vrednost spora milion dolara, te da će u suprotnom bomba eksplodirati tačno u naznačeno vreme. Još naveo da zalaže svoj život, a ne tuđi, te da ne želi nikoga da povredi.

Tačno u podne Marić je ušao u zgradu Predsedništva na sporedan ulaz, predao je obezbeđenju podneske za Predsednika, izvadio dve bombe kašikare, i iz jedne izvukao osigurač. Nastala je drama. Stigle su interventne jedinice MUP-a, specijalni pregovarački tim. U 14.30 u zgradu Predsedništva je ušao i predsednik Tadić. Prošlo je i četiri sata po podne, kada je Marić najavio da će aktivirati bombu. Sve prošlo kako treba, posle pregovora, Marić je oko 17 sati predao aktiviranu bombu, da bi u 18 sati bio izveden iz zgrade. Određen mu je 48-satni pritvor, tokom koga je bio kod istražnog sudije, da bi mu, nakon toga, pritvor bio produžen do 30 dana, pod optužbom za izazivanje opšte opasnosti, te nelegalno posedovanje eksplozivnih naprava.

U prvim reagovanjima analitičari su ocenili da je ceo slučaj prvorazredni skandal, te da je zakazao najvažniji, obaveštajni, prsten u sistemu obezbeđenja predsednika države. Neposredno po događaju predsednik Tadić je izjavio da su specijalne jedinice policije i vojske, obezbeđenje i pregovarači, odlično obavili svoj posao. Naknadno, na državnu televiziju, dod’o da je najvažnije – da je sačuvan jedan ljudski život, te da država nije bila ugrožena, jer se radilo o protestu koji je motivisan sudskim epilogom iz ‘93. godine.

VIKTORIA KOMERC: Dragan Marić je Valjevac, završio gimnaziju, studirao turizam u Beogradu, radio u marketingu Radio Valjeva. Im’o firmu za sito štampu, proizvodio sir mocarelu, pravio šibice, male, reklamne. Šire post’o poznat kad je krajem osamdesetih napravio, što se kaže, bum, prodajom televizora i druge tehničke robe dalekoistočne proizvodnje. Prod’o toga preko 100.000 komada.

Još šire post’o poznat početkom devedesetih, kada je od Dragog Dinića, kapetana JNA, preuzeo firmu Viktoria komerc, koja se bavila prodajom automobila na lizing. Taj lizing se svodio na model piramidalnih banaka, inflacija i prestanak novih uplata su doveli do pucanja lanca sreće, i Marić je, vele uz nadoknadu od 200.000 maraka, preuzeo na sebe da se izbori sa onima koji su ostali prevareni. A tih nije bilo malo, 25.000 ljudi iz bivše Jugoslavije. Sve to Marić uspešno, na polusatnim seansama, i kako treba rešio. Oštećenima „dokaz’o“ da on nema ništa s njima i njihovim parama, te da su za sve sami krivi. Čak im predočio da je on, kao čovek sa velikim ugledom u zemlji i svetu, njihov spasilac. Ukratko, ponudio im je da, sa dotadašnjim ulozima, postanu akcionari prve privatne finansijske kompanije, koja će finansirati niz profitabilnih projekata. O tim projektima, Marić je, tada, za „Vreme“ izjavio: „Ima masa zanimljivih projekata koja čeka da se realizuje, ali nema novca. Ovde ima para da boli glava. Kapitala će biti puno, puno miliona dolara. Nebitno je pet dole, ili gore. Jebo pet miliona dolara.“

Sve se završilo kako se završilo, sa tuđim parama u Marićevim džepovima. Prelazi na milionske poslove, i to u dolarima, u medijima se pojavljuje da radi sa najvećim državnim firmama, bankama, ima firme u nekoliko zemalja, tvrdi da izvozi kulske štofove, popovački cement, malinu… sve poslovi vredni stotine miliona dolara. Iz tog vremena je i njegov spor sa JAT-om, navodno je JAT sa njegovog računa skinuo nekih milion dolara u nekoj papazjaniji u poslu sa firmom iz Irana. Gospodin Marić ne samo da posluje u milionima nego se i vlada milionski, iznajmljene prostorije u valjevskom hotelu Grand zamenjuje apartmanima u Hajatu, voza „rols-rojs“…

Najšire post’o poznat, takoreći kruna karijere, krajem ‘93, kada su potpredsednik Vlade Srbije Dragoslav Jovanović, i ministar finansija Slavoljub Stanić, primili „delegaciju grupe Rotšild, koja u našoj zemlji ispituje mogućnost za poslovnu saradnju posle ukidanja sankcija“. U beogradskom Interkontinentalu, u prisustvu članova Vlade, predstavnika desetak najvećih srpskih firmi, potpisan dokument „o vezama naše privrede sa svetom“. Bilo zdravica, slikanja, TV prenosa. Ispostavilo se da je taj Rotšild, sa jednim Holanđaninom, i jednim Švajcarcem, predstavljao gospodin Dragan Marić. Već tada je tadašnja „Borba“ prenela informaciju porodice bankara Rotšild da oni sa tim poslovima nemaju nikakve veze. Iz ličnih motiva u istragu o naš Rotšild uključio se i valjevski advokat Dragoljub Nikitović, koji je dobio saopštenje porodice Rotšild: „Mi smo konstatovali da se uz korišćenje imena Rotšild pokušalo da primi novac, navodno za investicije u Istočnoj Evropi. Promoteri nemaju ništa sa našom porodicom, a takođe ni tvrđena promotera o učešću nekih uglednih ličnosti, kao što je knez Rajner od Monaka…“

ROTŠILD: Posle ovog podviga za Marića se nije čulo duže vreme, sve do zime 2004, kada je pred Skupštinom Srbije štrajkov’o glađu 80 dana, jerbo mu je „JAT ukr’o milion dolara“. Tada je novinaru valjevskog „Napreda“ poverio da je zbog JAT-a bankrotir’o, da su mu propali poslovi vredni stotine miliona dolara. Još se poverio:“Ja ovde ne sedim zbog novca. Meni on uopšte nikada nije bio od značaja, a vrteo sam milione, stotine miliona. Ovo je pokušaj da povratim uništeno ljudsko dostojanstvo. Pitanje je ko to može da razume, ali će svi razumeti da me pare nikada nisu zanimale. Mene je zanimao uspeh, a kada ti uzmu dostojanstvo, onda nema uspeha, nema ničega. Ništa ne može da me pokoleba, što me više ignorišu, ja sam sve jači…“

I to sa štrajkom glađu se završilo kako se završilo. Nedugo potom „Napred“ beleži posetu Valjevu „čoveka koji se pročuo po poslovima kojima je stekao status milionera, da bi kasnije bukvalno bio doveden do prosjačkog štapa“. Novinar piše da je Marić, koji dugo živi u Beogradu, ovih dana došao u Valjevo, obilazi mnoge institucije i priča o svojoj muci. Izgubio spor sa JAT-om, tužba protiv Srbije, podneta sudu u Strazburu, odbačena, ne može više detetu da kupi ni mleko, ni hleb, doveden u stanje istinske borbe za fizički opstanak. Istovremeno, njegovi dužnici, zidaju, kupuju i putuju, biznismen Vidoje Vujić mu od ‘90, duguje 185.000 maraka, neće vrati (Vidoje odgovorio da ne zna da su sarađivali, i da mu je išta dužan), zato Marić pis’o vladiki Lavrentiju, da ga zaštiti, da mu Vidoje vrati pare. Neće, a on, u svoje vreme, i bez pompe, darov’o mazut za grejanje Valjeva, računare za Gimnaziju i Istraživačku stanicu u Petnici, dav’o za stipendije, operacije, dok sada on i njegovi nemaju ‘leba da jedu.

Onda javljeno da nekadašnji milioner, kako bi sa porodicom mogao da preživi, nudi bubreg na prodaju. Marić sam, i svima, javio da je, zbog izgubljenog spora sa JAT-om, štrajkov’o 80 dana bez rezultata, da je bezuspešno pokušav’o i da nešto naplati od svojih velikih dužnika, pokuš’o i da se zaposli kao šofer, baštovan, radi neke poslove iz oblasti informacionih tehnologija, sva vrata ostala zatvorena. Onda bilo ovo sa bombama i Predsedništvom. Pitanje je kakav je Marić postig’o dogovor sa pregovaračkim timom, do kakvog je tu poravnanja došlo. Nezvanično, posle svega, pre nego pred’o bombu, tražio je da mu se obezbede stan i posao.

Za kraj teksta i ove priče, jedna i takoreći anegdota. Autor ovog teksta je, početkom ‘94, objavio tekst u „Vremenu“ o poslovima g. Marića i njegovim Rotšild avanturama. Urednik je pozvao novinara da dođe, ne govoreći mu o čemu je reč, bi sastanak, sa jedne strane stola novinar sa urednikom, sa druge g. Marić sa saradnikom koji je ispred sebe ćuteći držao neotvorenu akten-tašnu. Gospodin Marić je, bez da je pogledao u saradnika, bez da je ovaj otvorio tašnu, pokazujući u veliku pozlatu Rotšild vizitkartu, izneo svoje zahteve, otkaz za novinara i intervju sa njim u „Vremenu“, ukoliko se to ne prihvati, otkaz za novinara i milion dolara odštete. Sve završilo tako što je urednik zatražio od g. Marića da mu da vremena, razmisli o njegovim zahtevima.