„U nedelju pred zoru do zuba naoružani vojnici otpočeli su ‘čišćenje’ centralnog pekinškog trga Tjenanmena. Pod zaštitom tenkova i oklopnih kola koji su stigli do srca kineskog glavnog grada, otvorili su vatru iz automatskih pušaka… Centralni pekinški trg, koji je u nedelju ujutru bio odsečen neprobojnim zidom vojske, sa svojim privremenim stanovnicima, studentima kojima je pod improvizovanim šatorima pružio utočište, ostao je usamljen poput nestvarnog ostrva. U nekoliko sati masakra nad golorukim Pekinžanima, pretvorio se u kolektivno gubilište na kome je kazna izvršena bez presude…“
Tog sumornog nedeljnog jutra u Pekingu pre 20 godina pisan je ovaj tekst koji je trebalo da sažme krvavi rasplet drame koja je u kineskom glavnom gradu prethodno trajala gotovo puna dva meseca. Kao nepristrasni svedoci zbivanja o kojima izveštavaju, novinari ponekad imaju pravo na izliv emocija. Mislim da 4. juna 1989. godine u Pekingu nije bilo dopisnika koji to „pravo“ nije iskoristio, prenoseći čitaocima, gledaocima i slušaocima širom planete stravične prizore tog završnog brutalnog čina.
Hronološki, tjenanmenska događanja počela su 15. aprila te godine, kada je u Pekingu od srčanog udara preminuo Hu Jaobang, koji se kao generalni sekretar Komunističke partije Kine od 1981. do 1987. zalagao za umerene političke reforme: Simbolično, dan kasnije je, u sećanje na njega na Spomenik narodnim herojima, koji se uzdiže u samom centru Tjenanmena, položen prvi buketić od papirnatog cveća – gest sa kojim Kinezi iskazuju žalost za preminulim; Suštinski, tih je dana u najvišem kineskom rukovodstvu, iza scene, daleko od javnosti počela odlučujuća rasprava o načinu na koji kinesko društvo, u tom trenutku napola otvoreno, treba da krene dalje.
STUDENTI: Inicijalna iskra studentskog bunta bljesnula je najpre u najvećem pekinškom studentskom naselju Bejda netom što je vest o smrti Hu Jaobanga objavljena. Ubrzo se preselila na centralni gradski trg, gde je od improvizovanih šatora podignuto privremeno studentsko stanište. Gandijevski miroljubivim manirom otpora, studenti su na prečac osvojili srca Pekinžana, koji su im se, osokoljeni uzdržanošću vlasti, masovno pridružili. U narednih sedam sedmica stroga kineska prestonica živela je nekim potpuno izmeštenim, nadrealnim životom. Sa nekom euforičnom razdraganošću, vedro, bezbrižno… Iako je grad praktično bio blokiran, a saobraćaj u gradskom jezgru, i inače zagušenog Pekinga, uopšte nije funkcionisao, niko se ni na koga nije ljutio. Čak je i nevidljiva barijera koja u Kini tradicionalno postoji u odnosu prema strancima potpuno nestala u znak neke prećutne solidarnosti.
Pekinške vlasti su četrdesetak dana ostavljale utisak bespomoćnog aktera, pa su stvari išle svojim tokom. Studenti, koji su se, u međuvremenu, organizovali i izabrali svoje rukovodstvo, ispostavili su i svoje zahteve. Zahtevali su veću slobodu govora, slobodu štampe, više demokratije… Rukovodstvo pokreta sa studentom Vuer Kaišijem na čelu zahteve je predalo premijeru Li Pengu. Dijalog sa premijerom nije uspeo, pa je nakon toga na Tjenanmenu počeo opšti studentski štrajk glađu, koji je trajao sedam dana.
Štrajk je bio i prvi znak rastuće tenzije i najava sve zgusnutijih događaja koji su krajem maja i početkom juna počeli da se smenjuju filmskom brzinom. Najpre su se, potpuno neočekivano, među studentima na trgu pojavili generalni sekretar CK kineske partije Džao Cijang i premijer Li Peng. Džao Cijang, koji je tada poslednji put viđen u javnosti, molio ih je da se povuku sa Tjenanmena, ali ga oni nisu poslušali. Dan kasnije, 20. maja, premijer Li Peng potpisao je odluku o uvođenju vanrednog stanja u osam gradskih kvartova.
JEZGRO CIKLONA: Kinesku prestonicu smo tih dana opisivali kao tačku u jezgru ciklona. Iako se naoko ništa nije micalo, našto se u atmosferi prelamalo i opasno približavalo. Pogotovo što su stizale sve pouzdanije vesti da vojska opkoljava grad.
Vojnici su se na gradskim ulicama prvi put pojavili u kasnim večernjim satima 2. juna. Ušli su gotovo bešumno – bez oružja i bez cipela. Ne shvatajući baš tačno o čemu je reč, Pekinžani su ih bez po muke izolovali i, pre nego što su uopšte stigli do Tjenanmena, navodno ih proterali iz grada. Trik sa slanjem nenaoružanih vojnika bio je sračunat sa ciljem da se isprovociraju pojedinačni incidenti – kojih je i bilo – i to posluži kao krunski dokaz „kontrarevolucionarne pobune“ i opravda potonja upotreba nemilosrdne vojne mašinerije.
U subotu, 3. juna posle podne, nazvali su me iz naše ambasade. Javili su mi da su Kinezi jednostrano otkazali posetu jugoslovenskog premijera Ante Markovića, koji je trebao da doputuje za dva dana. Istog popodneva kineski premijer Li Peng primio je singapurskog kolegu – prvi put je saopštenje, koje je nakon tog susreta emitovala Sinhua, zazvučalo preteće. Li Peng je poručivao da će država preduzeti mere protiv „kontrarevolucionarne pobune u glavnom gradu“. Konačno, u prvim večernjim satima, gradonačelnik Pekinga Čen Sitong zatražio je od građana da te večeri ne izlaze iz svojih domova. Ako ga je ko i čuo – nije ga poslušao. Gradske ulice, naročito duž i oko glavne pekinške avenije koja, prelazeći južnom stranom Tjenanmena spaja istočni i zapadni deo grada, bile su preplavljene ljudima. Dok sam se, vraćajući se sa trga oko ponoći, tiskala kroz masu, naivno sam, kao i svi oni uostalom, verovala da vojska jednostavno ne može protiv tolikog broja sopstvenih nenaoružanih građana.
TENKOVI: Onda se sve odjednom pretvorilo u košmar. Iz zapadnih predgrađa prema centru krenuli su tenkovi koji su pre zore stigli do Tjenanmena. Zaštićeni tamom, tenkovima i oklopnim vozilima, vojnici su, sledeći naredbe vojnopolitičkog vrha, bili nemilosrdni: „Svojim sam očima gledao kako vojnici pucaju po nenaoružanim ljudima, kako ljudi padaju i umiru oko mene“, ispričao je u nedelju, 4. juna ujutru, stranim novinarima Pekinžanin koji je noć proveo na Tjenanmenu i uspeo da pobegne.
Mnogo je ljudi poginulo na ulicama, dok su se tenkovi primicali centralnom trgu: „Na hiljade ljudi, većinom nevinih civila, pobili su vojnici u punoj ratnoj spremi“, objavio je rano ujutru spiker engleske redakcije Radio Pekinga, koji je odmah zatim smenjen.
O drami koja se odigravala među studentima na trgu, malo je autentičnih svedočenja. U trenucima „odlučujućeg čišćenja“ više nije bio dozvoljen pristup ni vozilima hitne pomoći. Među malobrojnim dokazima ostao je tonski zapis jedne devojke u rukovodstvu studentskog pokreta, studentkinje psihologije Čai Ling. Snimila ga je nekoliko dana nakon masakra, pre nego što je ilegalno napustila Kinu. Prema njenim rečima, studenti su u poslednjem trenutku hteli da napuste trg, i o tome postigli dogovor sa vojnim komandantima, koji su ga zatim prekršili: „Odlučili smo da odemo. Ali, tada egzekutori nisu održali reč… Nisu čekali da svakome kažemo za odluku o odlasku. Već su bili ućutkali naše zvučnike puškama. Nisu prezali da otvore vatru po spomeniku… Neki kažu da je više od 200 studenata poginulo. Neki kažu 4000. Ne znam tačan broj“…
Tačan broj poginulih te noći u kineskoj prestonici ne zna se ni sada.
RUKOVODSTVO KP: Smrt Hu Jaobanga produbila je unutrašnje raskole u najužem državnom i partijskom rukovodstvu zemlje. Po revolucionarnoj harizmi gotovo ravan Deng Sjaopingu, Hu Jaobang je bio i deo najužeg tima sa kojim je Deng krajem sedamdesetih godina prošlog veka vizionarski započeo kineski modernizatorski projekat. Tokom prvih godina sprovođenja unutrašnjih ekonomskih reformi i otvaranja prema svetu, što je veoma brzo učinilo dinamičnijim i kinesku privredu i kinesko društvo, Hu Jaobang je kao generalni sekretar CK rukovodio kineskom Komunističkom partijom. Pod njegovim rukovodstvom i, po svemu sudeći, na njegovu inicijativu, u partiji se počelo razmišljati i o postepenom unutrašnjem otvaranju, odnosno o političkim reformama. Pod pritiskom starijih konzervativnih krugova od te ideje se odustalo, a Hu Jaobang se dobrovoljno povukao sa mesta generalnog sekretara CK početkom 1987. godine (formalni povod za to bile su studentske demonstracije na fakultetima u nekim kineskim gradovima u unutrašnjosti), ali je kao član Politbiroa ostao u najužem rukovodstvu.
Njegov naslednik na mestu prvog čoveka partije postao je, njemu ideološki blizak dotadašnji premijer Džao Cijang, pragmatičan i izuzetno uspešan reformator. Drama unutar rukovodstva tokom tjenanmenskih događanja odvijala se duž suptilne linije podele između „konzervativaca“ i „liberala“, zagovornika čvrste dogmatske linije i struje koja se zalagala za postepenu unutrašnju demokratizaciju. Na Deng Sjaopingu je bilo da učini izbor i ponese teret odluke. U njegovoj više od šest decenija dugoj i turbulentnoj političkoj karijeri teško da je bilo većeg iskušenja. Pogotovo što su mu i Hu Jaobang i Džao Cijang i lično bili veoma bliski. Ipak, u ime očuvanja stabilnosti zemlje, koju su mu garantovali vojska i konzervativci u političkom rukovodstvu, stao je na njihovu stranu. U trenutku kada je taj unutrašnji sukob razrešen, osim Džao Cijangu, koji je smenjen, pobednici su presudili i studentima.
Uprkos nekim predviđanjima i prognozama, Deng Sjaoping je politički preživeo Tjenanmen. Poslednje godine života (umro je 1997) potrošio je štiteći svoju viziju moderne, razvijene, u svetu poštovane Kine. Taj njegov legat danas se planetarno vrednuje kao globalni fenomen našeg doba – u istoriji čovečanstva do sada nije zabeležen takav preobražaj, na tolikom prostoru i sa tolikim brojem stanovništva.
Brutalna vojna intervencija 4. juna 1989. godine koja je stavila tačku na sedmonedeljno prodemokratsko strujanje odložila je promene koje bi Kinu izvele iz čvrstog zagrljaja autoritarnog, jednopartijskog modela. Prošlog četvrtka, na 20. godišnjicu masakra, ni u Pekingu ni na Tjenanmenu nije bilo nijednog znaka koji bi makar i simbolično podsetio na tu, najtraumatičniju epizodu novije kineske istorije. Kao da između rukovodstva i naroda postoji svojevrstan „zavet ćutanja“ o ovoj delikatnoj temi. I na jednoj i na drugoj strani to nikako ne znači i zavet zaborava.