Na nišanu u vršenju službe

Uzmimo prvo ova dva najnovija primera, iz Srbije i iz Hrvatske, jer su na izvestan način analogni, tj. imaju slične, ako ne i identične uzroke.

Prvo je u blizini Novog Sada u intervenciji ubijen saobraćajac na motociklu Vladimir Grandić (34 godine). Po radio-vezi čuo je za pljačkaše banke koji su u bekstvu; primetio je opisano vozilo na izvesnoj benzinskoj pumpi, stao tamo, podigao motocikl na stalak i sa pištoljem u ruci približio se vozilu; iz vozila su pucali i smrtno ga ranili, ali je uspeo i on da otvori vatru i rani počinioce, koji su uredno pohapšeni odmah, jer je javio lokaciju.

Nekoliko dana kasnije, u Sesvetama (istočno predgrađe Zagreba) došlo je do pljačke banke: neki Kazimir Dužnović u skroz beloj trenerci uneo je u torbi automatsku pušku sistema Kalašnjikova u banku, izvadio je i pokupio šta se moglo naći. Neko je pritisnuo alarmno dugme, a zaštitar iz velike firme „Sokol Marić“ pozvao je policiju gledajući u nadzorni ekran u posebnoj sobi. U blizini su se našle dve patrole, od kojih je jedna odmah stigla na lice mesta; dva policajca utrčala su sa pištoljima u ruci u predvorje banke, ali je pljačkaš otvorio vatru i ubio jednog, Ivana Grbavca (24 godine, pripravnik) i teško ranio drugog. Uhapšen je nekoliko minuta kasnije u blizini, pošto je ranio još tri policajca.

Oba policijska sindikata, Policijski sindikat Srbije (PSS) i Sindikat policije Hrvatske (SPH), žučno su reagovala: traže, sasvim očekivano i normalno, bolju zaštitu i opremljenost, strože sankcije za napade na policajce, bolju obuku i uopšte bolji odnos zakonodavnih i izvršnih vlasti. SPH je zatražio da redovne patrole dobiju jače naoružanje (automate i sačmare-repetirke) i pancirne prsluke; PSS insistira na pancirima, jer naše patrole već po pravilu (pogotovo interventne) duže dugo oružje.

ELEMENTARNA PRAVILA: Problem je postao ozbiljan: u Hrvatskoj je samo za dve godine ubijeno u službi šest policajaca; u Srbiji je od 1991 (bez ratova u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu) u službi poginulo 18 uniformisanih policajaca iz Javne bezbednosti, sedam saobraćajaca i šest pripadnika kriminalističke policije u civilu. Od toga u periodu 2000–2008: četiri policajca su preminula, 134 ih je zadobilo teške telesne povrede i 1284 lake telesne povrede, kako za „Vreme“ kaže Željko Nikač, pomoćnik načelnika Uprave policije MUP-a RS i profesor na Kriminalističko policijskoj akademiji. On navodi neke tipične primere iz novijeg vremena: pijanac bacio bombu, ubio jednog policajca, teško ranio drugog i lakše još tri lica (Golubovac, 2000); povratnik oteo pištolj od čuvara firme, opljačkao radnju i taksistu, ubio jednog i teško ranio drugog policajca (Šid, 2000); čovek ubio policajca ispred stanice iz lovačke puške (Čantavir, 2004); itd., ima ih još, zaključno sa Grandićem. Ljudi sa boljim sećanjem pamte još neka ubistva iz devedesetih: bar dva načelnika OUP-a, bar jednog kriminalističkog inspektora, jednog v.d. ministra, onog policajca koji je probao da legitimiše notornog Željka Maksimovića Maku u Ulici Svetozara Markovića, pa ga je ovaj ubio na mestu veoma temeljito i nikom ništa, jer je Maka bio miljenik tadašnje Udbe; još nekoliko policajaca; ali, to su bila druga vremena. Sećamo se i gen. Boška Buhe.

Sada su, međutim, druga vremena. Nekoliko iskusnih policajaca sa ulice (čak i iz Interventne brigade) kažu za „Vreme“ da opasnost vreba najčešće u rutinskim, običnim intervencijama. „Ne bi se očekivalo, ali najveći broj kolega stradao je pri legitimisanju, akciji sasvim rutinskoj. Najmanje policajaca strada pri namenskim akcijama hapšenja od ranije poznatih opasnih počinilaca, jer smo tada pripremljeni i očekujemo sve. Po mom iskustvu, najopasniji su – neočekivano opet – kradljivci automobila, ‘motornjaci’ koji pucaju tek tako. Dileri droge ne mašaju se oružja, mirni su. Motornjaci, valjda zbog tog svog adrenalina – sve rade na brzinu i nervozno – najskloniji su potezanju oružja, barem po mom iskustvu“, kaže jedan iskusni policajac sa ulice.

Oba policijska sindikata, srpski PSS i hrvatski SPH, slažu se u ovoj ad hoc anketi „Vremena“ u barem tri primedbe na svoja ministarstva: obuka je nedovoljna; opremljenost bi morala biti bolja; kaznena politika je neodgovarajuća.

Idemo redom: primedbe na obuku su skoro istovetne, što je i logično, jer obe države imaju isti problem – zanemarivanje elementarnog policijskog posla i kadrova zbog ratova i pratećeg poimanja policije kao armije građanskog rata. Obe su države devedesetih godina popunjavale policijski sastav ljudima koji su „od škole imali veliki odmor“ (jedan policajac), a sada ih očekuje ozbiljan policijski posao u zajednici. Taktički treninzi i kursevi daleko su od minimalnih potreba; stručne veštine zanemarene su (policajci iz obe države žale se na malu količinu municije ispucane u vežbama; previše njih nema skoro nikakvog iskustva sa oružjem, a ni sa redovnim uličnim poslom). Pohađanje kurseva fizičke spremnosti ne podstiče se. Ambicije za dalje usavršavanje i školovanje nailaze na sumnje starešina koji se time osećaju ugroženi, žale se policajci. Doktrina obrazovanja policije zastarela je u odnosu na tehniku, opremu, naoružanje i taktiku koje zahtevaju današnja vremena, ali to se „gore“ ne primećuje, jer „gore“ sede konzervativno nastrojeni ljudi. To je u vezi i sa kadrovskom politikom: policajci se žale da starešine loše gledaju na dobro uigrane i socijalno zbližene patrole i timove, jer se plaše gubitka autoriteta pred iskusnijim i efikasnijim potčinjenima. „Kako se neka naša ekipa uigra i zbliži, tako je razdvoje“, kaže jedan interventni policajac iz Beograda. „Uostalom, pogledajte koliko je načelnika OUP-a i komandira koji nikada nikoga nisu lišili slobode.“

Što se opremljenosti tiče, policajci su nezadovoljni jaknama (pokažu im jednu, pa kad se oduševe, isporuče im drugu, jeftiniju; Mile Dragić), futrolama za pištolje (osigurači se kvare; ista firma, isti postupak), pištoljima (kvalitet CZ-99 opada), puškama-sačmarama (umesto policijskih, dobijaju lovačke „benelli“ sa čokom, što je sasvim drugo); sporim džipovima micubiši pajero dizel; nedostatkom zaštitnih prsluka. Zaštitni prsluci su i inače kontroverzna priča oko koje se slažu i novinari i policajci: reč je o izboru – pokretljivost ili pasivna zaštita? Laki panciri koje nosi veći deo policijskih snaga u Americi i Evropi efikasni su kod pištoljske municije; oni teži, sa keramičkim pločama, glomazni su i preteški za svakodnevni smenski patrolni rad. Hrvatski policajac ubijen u Sesvetama, mladi Grbavac, ne bi preživeo ni sa kakvim pancirom, jer je bio pogođen iz automatske puške u glavu; naš Grandić iz Novoga Sada imao bi šanse… „Pancir sa keramičkom pločom je sjajan – ako te onaj drugi nanišani pravo u ploču“, kaže jedan od sagovornika „Vremena“. Statistika, međutim, kako tvrde u Sindikatu policije Hrvatske, govori u prilog pancirkama (videti okvir).

KAKO SAČUVATI ŽIVOTE: Kaznena politika, pokazalo se do sada, nije sporna u zaprećenim kaznama; sporna je, kažu policajci, u praksi. U nekoliko slučajeva i u obe države, policajci su ginuli od ruke povratnika ili lica od ranije poznatih, od ruke uslovno puštenih zatvorenika (Ivan Grbavac i još neki u Hrvatskoj). Zato SPH i traži ukidanje uslovnog puštanja i vikenda osuđenima za nasilna krivična dela i ubistva posebno. Ni kod nas nije bolje.

Kad je reč o napadima na policijske službenike, situacija nije dobra: obe države beleže stalni rast teških i lakih povreda u službi. Željko Nikač iz MUP-a Srbije kaže za „Vreme“ da je izmena KZ-a iz 2006. razdvojila ometanje ovlašćenog službenog lica (OSL) u vršenju službe (prekršaj) od sprečavanja i napada (krivična dela), pa su rezultati sledeći: imamo od 2000. do 2008. 251 napad na OSL; 2562 ometanja i 827 sprečavanja; razlika je u tome što ometanje nije sprečilo sprovođenje službene radnje. U Hrvatskoj je metodologija donekle različita, ali su trendovi isti.

Kako, dakle, sačuvati živote policajaca? Željko Nikač kaže za „Vreme“ da je obuka ključni faktor i da se na tome radi: „Nedostaju operativni kursevi za obrazovanje policajaca. Nastavićemo sa strategijom policije u zajednici, koja je bila dobro krenula, ali je zanemarena. Sada se priprema nova verzija u Vladi i biće uskoro predložena Skupštini, kao i zakoni o fizičko-tehničkoj zaštiti i detektivskoj delatnosti, što su dva važna segmenta opšte bezbednosti.“

Policajci sa ulice sležu ramenima s nadom: „Sve je to lepo, ali osnovni elementi naše bezbednosti su timski duh, samopouzdanje, uzajamno poverenje i razborita opreznost, što sve ide zajedno, kao celina. Ako vođa patrole stekne svoj prirodni autoritet, ne treba ga sklanjati zbog toga; obrnuto! Mlađe kolege će nešto naučiti od njega.“ Zatim, žale se oni, niko ne vodi računa o ukupnom zdravlju policije: „Policijski sindikat je tek sada postigao dogovor o besplatnim sistematskim pregledima za policajce sa Zavodom za zaštitu zdravlja Železnica Srbije, a u okviru primarne zdravstvene zaštite.“ Nekada su sistematski pregledi bili obavezni svakih šest meseci. Psihološka i psihijatrijska zaštita su posebna priča: „Meni se desilo da ubijem čoveka u intervenciji – sasvim opravdano, ustanovljeno je na sudu kasnije – ali sam ni dan posle toga opet radio noćnu smenu“, kaže jedan pripadnik Interventne brigade. „Mislite da je to lako, ubiti nekoga? E, pa varate se!“ Drugi kolega kaže da je imao intervenciju par dana pošto je isto tako ubio čoveka: „Ovaj je potegao pištolj i repetirao ga, a ja nisam mogao da pucam, a imao sam ga na nišanu, jer mi je prethodni događaj bio u glavi onoliko. Rizikovao sam i uspeo sam da ga razoružam bez pucanja; neki drugi kolega na mom mestu ubio bi ga odmah i s punim pravom; ne bi odgovarao.“

Da se vratimo na početak: u konačnoj analizi koju smo razrađivali sa iskusnim policajcima sa ulice, nije bila neizbežna smrt ni Vladimira Grandića u Novome Sadu, ni Ivana Grbavca u Sesvetama. „Adrenalin, mladost, hrabrost“, kaže jedan od naših sagovornika, čovek sa dvadesetak godina uličnog iskustva, dva mrtva iza sebe i nekoliko rana na sebi. Da su Grandić i Grbavac uzeli zaklon i sačekali pomoć, možda bi drugačije ispalo. U tim Sesvetama nije trebalo ulaziti u predvorje banke, jer je postojala opasnost da počinilac uzme taoce; na toj pumpi kod Novoga Sada trebalo je sačekati pojačanje. Ali, kome sada, kad je mrtav, zameriti hrabrost, makar i prenagljenu? Upravo zato je obuka toliko važna: da se hrabrost zauzda razboritim rasuđivanjem.