Život i smrt izgovaram s fusnotom

Danici M, Ani Sam

Kiša sam upoznao kao zvuk. To je Fest 1973, hladni februar, a na Festu Anatomija jedne ljubavi, Andrej Rubljov, Poslednja bioskopska predstava, Francuska veza, Smrt u Veneciji, Paklena pomorandža, Kum, Demoni, Pozdravite laste, Režija – Džon Ford, Priviđenja, i poslednja projekcija, poslednji film na Festu, te 1973. Diskretni šarm buržoazije Luisa Bunjuela. Neko od organizatora izašao je na „binu“ i rekao da se Bunjuel odlaže, zbog gosta iz Italije. Prvo će biti prikazan film Odsustvo gospodina Di Noi i „far“ je, dijagonalno, otplovio prema loži italijano. Najvažniji gost je tu bio Alberto Sordi. Publika je gunđala, mrmljali su ljudi sebi u bradu. A onda je, tu negde iz trećeg reda, ustao vitak čovek u kožnoj vindjaci sivozelene boje, i počeo da protestuje, a onda sa dva prsta na usnama počeo da zviždi u pravcu italijanske lože. I taj zvižduk imao je veću snagu od onog snopa svetla. Bio je to Danilo Kiš, kao zvuk. Čini mi se da je gospođa koja je pocepala pisma u priči Crvene marke sa likom Lenjina, lako pobledela.

Zašto je Kiš protestovao? Zbog energije. Jer ne može se gledati Bunjuel onako kako valja posle dva sata italijanske komedijice. Nije to više ista radoznalost, ista strast, ista prisutnost. Kiš nije imao rezervne varijante, ili Bunjuel ili ništa. Ta slika Danila Kiša koji se mačuje rukama i buni – to je Kišov stav, i u životu i u literaturi. On je svaku frku, svaku priču i u književnosti i u životu rešio sâm, kako dolikuje dečaku Andreasu Samu. Ili, ili.

Don Žuan…

Zganarel, ugledavši utvaru: „Jaoj! Evo vam nebo šalje poruku da vas opomene.“

Don Žuan: „Ako me nebo opominje, treba da govori malo jasnije, ukolko želi da ga razumem.“

To je prepev Danila Kiša. (Znam ja da je Molijerov Don Žuan u prozi) ali to jeste prepev i to jeste Danilo Kiš. Sam i protiv neba. Ta odlučnost, ta energija, ta hrabrost Don Žuana. Kiš kao Don Žuan ili, ili kao Orfej: Od krvi – srebrn, od srebra / krvav trag lijući pun boja/ duž obamirućeg Hebra/ Brate moj nežni! Sestro moja! To je Marija Cvetajeva. Kiš i Marina Cvetajeva. A šta fali melodrami?

Poslednji put Kiša sam video 7. avgusta 1989. Sedeli smo Paskal, Danilo, Žunja i ja. Tek sam bio stigao s mora (dan ranije, pre ostalog dela ekipe Kanjoša Macedonovića Kišovi su odlazili 8. avgusta na more, „za Argentinu“. Bilo je tiho i obično te večeri, čule su se reči. Kiš me izdaleka savetovao nešto o mom „ocijalnom ponašanju“. I Kiš je, iz čista mira, tražio da čuje vesti. Dnevnik je već bio pri kraju i jedna od poslednjih vesti, poslednja vest, umrla je Mira Trailović. Kiš je đipio, tako, celim telom, i strašno opsovao. Telo kao volej. Šta smo, o čemu smo dalje pričali ne mogu, i ne želim da se setim. Ne volim anegdotski ton pogotovo kada je Kiš u pitanju. Paskal i Danilo odleteli su za Dubrovnik, to je bio mislim ponedeljak, a u subotu 12. avgusta pročitao sam u „Politici“ pesmu Na vest o smrti gospođe M. T. I ilustracije Dragane Milosavljević „Iz starih albuma“. Barka, i u barci kovčeg, i dve i dve siluete. Ja sam sad opsovao onako iz dropkika: Kakav dobro obavljen posao, Smrti, / kakav uspeh/ srušiti takvu tvrđavu!/ Požderati toliko mesa,/ skrckati toliko kostiju/ za tako kratko vreme./ Potrošiti toliku energiju,/ brzo, kao kad se ispuši cigareta./ Kakav je to bio posao, Smrti,/ Kakva demonstracija sile./ (/Kao da ti ne bismo/ verovali na reč.)

Kakav ritam Mira – Smrt – Trailović i kakav zvuk, kakva orgija slova „r“ u stihovima… 2-2-1-1-2-2-2-1-1-1. I kakvo gospodstvo Danila Kiša. I ta dva poslednja stiha. On, koji je uvek bio ja, ja sam to, i u trećem licu znalo se da je to Danilo: Kao da ti ne bismo verovali na reč, a ne kao da ti ne bih… Kakva elegancija autoportreta, smrti.

Te jeseni (i Kišova pesma Jesen: Umetnost sviđanja je beskrajno raznolika… 1962) umro je Danilo. Mirko Kovač me zvao, negde, posle podne: „Bota, umro je Danilo.“ A, pre dva dana, „okrenuo sam“ Pariz, br…. i Paskal, evo Danilo. Šta radiš? Odlazim. I moj napad šizofrenija montenegrina: Ma ti si sve pobedio, i logore, i led, i glad, i Dunav, i ružu i smrt i ludilo i ne zanima me… Umro je Kiš. I stid, stid, stid, još mi bridi lice od tog stida. (Iako je stid plemstvo.) Otišli smo Mirko i ja kod gospođe M.M., Ranka Tajsića br. 40 i plakali smo, samo se čula tišina.

Na taj dan gospođa M.M. zamolila me da nađem 36 belih ruža. Nije u celom Beogradu bilo 36 belih ruža, ali našao sam ruže. Naspram nas, u kapeli, („Prijatelji! Bratstveni zbore!“ i M. Cvetajeva“) Paskal Delpeš držala je ružu, jednu crvenu ružu, ružu boje čelika. Taj dan i Kišova pesma Novo Groblje, pre 30, pre 50 godina: „Grobar izvlači kučinu iz usta jednog topa i uvlači glavu u cev. Unutra se čuju zvuci usne harmonike. Ajnc, tref, pik, kec… Mladić sa karnevalskom maskom gubi ravnotežu i pada na jednu svežu humku sa belim ružama.“ Taj dan, sunčan i sa svetlošću kao u priči Livada: „U vazduhu se osećao miris ozona pomešan s mirisom već prezrele zove.“ Pa ipak činilo mi se da je tog dana Beograd bio grad na moru. I sunce, kao sneg kad je odlazio Miloš Crnjanski. Taj, takav dan je Kišova zasluga. Sve je to njegova režija, ili svetlo iz filma Božanstveni dan. Baš to svetlo, Terensa Malika.

ZAŠTO: Zašto je Kiš odlučio da se sahrani u Beogradu, zašto po pravoslavnom obredu, a zašto ne Pariz, Cetinje, Jerusalim? Zašto je govorio Amfilohije Radović, zašto je lagao Amfilohije Radović, a lagao je… trice i kučine. Kiš je odlučio Beograd, i znam zašto. Kiš je vratio dug. On nikad, i nikom nije ostao dužan. Kavalir. Taj dan, vidim, samo, vidim ta lica, taj mladi svet, devojke. Spustili smo kovčeg s Kišovim telom, a taj mladi svet nije odlazio, niko nije odlazio. (I tišina.) Sve drugo je tlapnja i ništa. Znao sam da je Kiš pobedio, „pobednik nad vremenom“. Da, da, pobeđuje se i u književnosti. Pobedio je taj Kišov ton, ritam. Onaj što preti da nadjača smrt i zvuk. To je Rilke. Kaže mi Oto Tolnai da se obraduje kad u tekstovima mladih pisaca prepozna Kišov ton. Ovog sam maja pitao mlade, one najdarovitije pisce „iz Jugoslavije“, sa Miljenkom Jergovićem na čelu, da napišu tekst(ove) za crnogorski časopis „Ars“ o Danilu Kišu. I svi su pristali: Olja Savičević-Ivančević, Faruh Šehić, Srđan V. Tešin, Muharem Bazdulj, Marko Čudić (prevodilac), Saša Ilić, Ognjen Spahić, Pavle Goranović, Vladimir Vujanić. U tekstu „Kiš, Una, Bosna“ Faruh Šehić kaže: „Najznačanija stvar koju sam od Kiša naučio jeste osjećaj odgovornosti prema vremenu i društvu u kojem živim. Njegova etičnost, i moralna nepotkupljivost.“ Danilo Kiš jeste priča tih mladih pisaca. Oni znaju da prepoznaju taj ritam, taj sluh i Piter Bruk.

NIŠTA, BEZ FUSNOTE: „Profesori crtanja su terorisali oko i ruku činili nespretnom; profesori pevanja su blokirali glas; profesori geografije su svet pretvarali u jednolično i suvoparno mesto; profesori veronauke su čudesno zatvarali duh; dok su profesori gimnastike od pokreta tela činili izvore kazne, a ne veselja. Izuzetak je bio gospodin Tejlor koji je muziku predavao… Jednog dana, razgovarajući s malom grupom đaka o temama za sastave koje je trebalo da napišemo za vreme raspusta, odjednom se okrenuo prema meni i upitao: Zašto je ritam zajednički faktor svih umetnosti? Od hiljada reči opomena, kritika i moralnih saveta, koje su izgovarali moji profesori zapamtio sam samo tu rečenicu.“ Ritam, trijumf ritma Danila Kiša. Ritam je iskrenost. Iskrenost stilu daje čitkost, preciznost i otmenost. I zavodljivost. To su prepoznali mladi čitaoci i mladi pisci i tako to ide iz generacije u generaciju. A dar i šarm Kišu bubašvabe, i smrdibube nikada nisu oprostili. Dar i talenat, i radost života, i radost dara (Džordan je leteo na toj radosti). Tu oluju koja ih je sve oduvala. To je energija dečaka s ružom u srcu. Kiš je Klint Istvud književnosti. On je bolovao od polarne usamljenosti (nije imao sagovornika u onim poslednjim pitanjima koja su ga opsedala) i od neizlečive mladosti. I zato, idemo, u veselu fusnotu, ili Danilo Kiš, čovek koji se igra (vratiću se na iskrenost, kao vrhovni estetski princip).

VESELA FUSNOTA ILI DVA PRIJATELJA: Dubrovačka kavana „Ekvinocij“. Milan Milišić i Danilo Kiš u živom razgovoru. Kiš uzima od konobara „papir za račun“ i piše „iz ruke“ stihove za Milana M. pesmu Natura Morte: A l’horizon jedna ptica / A u tanjuru hladna pizza./ Sunce zalazi, sjedim u shadow/ takvoj se sreći nisam nado;/ takvoj se nisam nadao sreći/ (evo stiže i batak pileći)/ Uskoro ću Herren und Damen, /prileći/ zauvijek/ pod ciklame(n)./ Amen. I potpis Jean Slamni. Slamni je Milišićev prijatelj Ivan Slaming. I on već odavno, s Kišom i Milišićem u carstvu senki.

FUSNOTA U FUSNOTI: Kad smo se vratili onaj dan s Novog groblja (društvo živih prijatelja u strašnoj samoći) u Kišov stan, u ulici Miloša Pocerca br. 30: Milan Milišić stoji dugo u dovratku između Kišove radne sobe i hodnika. Stoji u plavo-zelenom mantilu i kaže mi, u poluglasu, da mu je tek sad jasno, kad smo svi na okupu, kakav je bio Kišov izbor prijatelja. I još kaže da je Danilo Kiš na taj dan postao norma i institucija. Onda smo se setili našeg profesora, sa svetske književnosti, Vojislava Đurića, Zeusa. On je ovako dočekivao klase novih studenata, i moju generaciju: „Ovu grupu je završio, kao prvi, i kao najbolji Danilo Kiš, a vi, vi se vidite…“ Pa dobro, igra se košarka i posle Majkla Džordana, to kaže B.K. I kakva je radost profesora zbog otkrića, jer nema otkrića lepšeg od srodstva. A Kiš je tu bio majstor. Kakva su bila njegova oduševljenja, njegovi zanosi. Flober, Nabokov, Cvetajeva, Adi, Petri… i Bitef. Mislim da je godina 1982. i predstava Mara Sad i mladi glumci iz Kapošvara, i reditelj Janoš Ač. U finalu te predstave onaj koji priča, mlad glumac, u mantilu, na proscenijumu drži umotanu ciglu u ruci. I grca, a tamo u dubini scene padaju veliki zastori i otkriva se panorama, lice Budimpešte. Budimpešta iz 1956. kada su Mađari grudima išli na ruske tenkove i 2000 mađarskih građana ostalo je na ulicama Budimpešte. Još su crveni pločnici na ulicama Pešte, i na trgovima, kao ruže. Osetio sam to na svojim stopalima. A mi, mi smo od šetnje napravili revoluciju, i od šetnje hrabrost.

Kakav je kermes napravio Kiš u Srpskoj kafani posle predstave iz Kapošvara. Kakva radost otkrića, kakva furija, radost kao zaraza, kao poplava. Tako smo sa Danilom Kišom postali (tako sam postao) deo te predstave Mara Sad. A Kapošvar simbol, šifra pravog pozorišta. Eh, kakva je to bila iskrenost glumaca. Ne, ne nisam zaboravio… Ali ima još jedna priča o Kišovoj radosti. Radost kao narcis, kao igra. Teško je odoleti, pa onda odoli, pa onda odoleti ne možeš. S jeseni 1993. Miroslav Karaulac doneo mi je rukopis Kišove pesme Ja odavno senka i komentar. M.K.: „Tražili smo, kako smo umeli, načina da od jezika iznudimo da kaže više nego što obično kazuje (okušavali se u raznim pesničkim žanrovima). Najrađe u domenu skarednog… Toga dana, negde krajem 60-ih, sastavljali smo žalopojku, smrću prerano odnetog pesnika, za dragom koju ostavlja. Nezadovoljan i suviše dešperatnim tonom koji mu se činio da izbija iz poslednjih strofa moga soneta, sa svojom pasijom da sve ispravlja, uzeo je da u njih unese nešto više vedrine. Ovo je ta Kišova vedrija varijanta pesnikovog lamenta za dragom, koji joj iz samog groba upućuje.“ Obavezno čitati uz Bahovu Pasiju, to je Fasbinderov fazon: Ja odavno senka u kraljevstvu mraka / al se pitam dok prolaze sati / ko te sada drnda, ko te sada aka / ko te sada cima, ko te sada klati./ Dok godine idu prelazim u cveće / prelazim u trave i rastem u žitu,/ al se stalno pitam ko ti sada meće,/ ko te sada guzi, kome pušiš kitu,/ i tako ja ležim, senka krute smrti,/ a neko te vrti a neko te trti./ Moje mrtvo srce još jednako zebe/ jer znam sred žalosti što sa tebe kriči/ neko će već tako snažno da ti zbiči/ da ćeš najzad reći: e, ovaj me jebe! Ovu sam pesmu objavio s jeseni 1993, na naslovnoj strani „Književnih novina“ i to je bilo jedino pravo ozarenje u književnom životu Beograda, u javnom životu, te jeseni 1993.

Evo još, o iskrenosti, nisam zaboravio, i opet Molijer. On je uveo iskrenost kao vrhunski, kao prvi estetski princip. Ili melodrama kao vrhunska iskrenost: Ko čovek od časti. Nikad ne izreći / reči koje neće iz srca poteći. Kiš je najiskreniji pisac u našoj, u jugoslovenskoj književnosti u drugoj polovini dvadesetog veka. Iskrenost kao jezik, kao čudo. Iskrenost i krvav trud doveli su Kiša do čitkosti, do otmenosti stila. Iskrenost je tačnost. Kiš je najveću odgovornost u književnosti imao pred samim sobom. To je samurajska disciplina. Kiš nije kalkulisao, nije očijukao, nije mislio šta će reći ako, ako oni vide, možda oni ne bi dobro ovo, jer onda, ma sigurno će oni to uzeti za… Nije nikad mislio – posao, urednikovanje, profesura, lova, karijera, nagrada, putovanje. Kiš je bio apsolutno posvećen književnosti. Sve ili ništa, sve je uložio na svoj dar. Krleža u pismu Kišu iz 1973. godine kaže: „Vama dar nisu oprostili.“ A Krleža, jelte, zna šta je dar. Gospodo, bedne smrdibube. Potpuna iskrenost moj dar je najveći, opet Molijer. To je (i) Kiš – apsolutna iskrenost. I Molijerova oda Kišovoj moralnoj rigoroznosti: Na drugim mestima nemamo potporu/ ni titule koje dugujemo dvoru, al’ lišavajuć’ se te prednosti skupe,/ ne moramo igrati ni ličnosti glupe,/ gutati svirepih uvreda stotinu,/ hvalit sonet tom i tom gospodinu,/ toj i toj gospođi odat poštovanje,/ naših markiza trpet mudrovanje.“ Iskrenost kod Kiša prelazi u otmenost fraze, u otmenost zvuka.

Iskrenost (ni)je, ne mora biti autobiografskog porekla.

Evo u Grobnici… „Oprostite, Zina, i nosite me u svom srcu; to će biti bolno, kao nositi kamen u bubregu.“ E sad, zvuk iskrenosti iz priče Dok mu bištu kosu. Iskrenost koja mi je potrebna, ovde, u mom tekstu kao vazduh. Jer ovo jeste priča o ruži. O ruži, i o gladi, o ruži, i o gladi, i o plemstvu jednog dečaka: „Andi, ostani posle časa, rekla je gospođa Rigo, njegova učiteljica… Znači opet će morati da joj očisti kokošarnik… Sasušeni kokošiji izmet hvata mu se za jezik i ulazi mu u pluća… Mete i struže klečeći na kolenima. Kada više ne može da zadržava dah, podiže dva crepa sa krova i pomalja glavu. Njegova raščupana glava na dugom tankom vratu iznad kokošarnika liči na divlju pečurku… Olinjalu kratku metlu naslanja na ugao klozeta u dnu dvorišta, a izmet prosipa u ružičnjak. Jesen je, ruže se već krune. Bele se popadale latice na suvom lišću. Jedna jako crvena ruža bukti kao sunce na zalasku… Posle kuca (ne zamišlja; kuca) na staklena vrata. Otvara mu Atila, sin gopođe Rigo, njegov vršnjak… Postavljaju mu večeru u kuhinji. Na tanjiru čvarci, malo već sasušeni. U porcelanskoj beloj činiji – jabuke, rumene, jedna narandža.

On je gladan, ali ne može da jede, jer ga posmatraju. Prevrće u ustima masni zalogaj; premešta noge ispod stola. Ne vidi, ali zna – na betonu ostaje vlažan trag njegovih stopala. Biće mu krivo sutra, kada ogladni. Zažmuri – narandža liči na ružu… Gospođa Rigo stavlja mu u kesu čvarke koje nije mogao da pojede. I još mu daje jednu jabuku koju on, zbunjen, stavlja u njedra… A kod kuće, malo zatim: leži u krevetu potrbuške go, samo mu glava viri ispod jorgana. Njegova majka i Ana, njegova sestra bištu mu kosu. I šavove na košulji. I dok mu majka prebira po kosi, pucketajući noktima, njega savladava san, nagao kao nesvestica. Dolazi mu, ko zna zašto, da zaplače. Ali nema snage ni za to. Oseća samo miris u ovoj kući iz svog jastuka i dolazi mu u svest ona crvena ruža što se raspala u ružičnjaku… I to je poslednje što može jasno da razabere… Kapci mu se zatvaraju, a san, poput nesvestice, naglo ga uljuljkuje. Još samo čuje, kao iz velike daljine, odnekud iz ružičnjaka glas svoje sestre Ane: Gle ti nje, gde se zavukla, prokletnica! Čak pod pazuho. Mislila je da je tu neće pronaći!“

RUŽA, BUDIMPEŠTA: Bazajući krajem septembra, gluvareći po Budimpešti, sa Žunjom i sa Jovanom video sam talase i talase turista a ispred poslastičarnice „Žerbo“ svirao je Ciganin-patuljak 11. mađarsku rapsodiju Franca Lista. Ispred zdele za novac pisalo je da je taj patuljak-violinista iz loze Janoša Biharija, čuvenog violiniste… U kafani „Rustiko“ videli smo kako Eduard Sam degustira vina: muškataljoš, harševelu, kišheđeški šardone, badočanjski rizling, šomloi olasrizling. Pa je Eduard Sam počeo da nazdravlja uz kiškereško što ne trpi samoću, đenđeško što starije to vatrenije, viljansko crno daje otmenost, seksardsko je za strastvenu ljubav… Na poljani, u Kišpeštu, gde su 1930. i neke igrala dva dečaka Ferenc Puškaš i Jožef Božik sada je, niklo đubrište (o dečacima, bratstvu po lopti, o jednoj utakmici, ujka Rudiju, lopti i kobasici, drugi put): Koštice od višnje kao vitamini/ zgužvani indigo sa šiframa/ muštikle požutelih prstiju/ Ptičiji skelet suncobran/ salvete na kojima je utisnuta posmrtna maska usana/… Lale, narcisi i gladiole/ krinovi koji daju đubrištu svečani izgled groblja/… Stare cipele koje polako postaju zelene kao trava/ dečiji crteži sunca i neba na koje kiša stavlja svoje potpise pretvarajući ih u remek dela/ drečeći omoti knjiga kao krvava materica muza poezije/ boce sa ustima mastiljavim kao usta osnovca/ marke crvene, žute, plave zelene/ marke žigosane kao stoka/ marke na kojima cveta cveće i reže lavovi/ marke sa pečatima gradova/ marke sa datumima kao na bocama s pasterizovanim mlekom kako bi đubrište bilo uvek sveže/ pisma pisana na kolenima u vozu/ pisma sa mandatima čuvenih hotela/… grozdovi jorgovana što se raspada veličanstveno kao izvađena pluća pušača/… Ruže / ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi./… Ruže vezane žicom kao zločinci/… Ruže sa lišćem tako nalik na veštačke/ ruže zbog kojih sam se probudio u 3,30 noću kako ih ne bih do sutra zaboravio.“ I potpis ispod Đubrišta, Danilo Kiš Budimpešta 1966.

Tačno u 3.30 noću 24. septembra bio sam na recepciji hotela „Astorija“ u Budimpešti. Na recepciji me sačeka J.K. iz sobe 444. Tačno u 3.30 noću, 26. septembra probudio sam se u hotelu „Promenada“, 506 u Vaci ulici. Sanjao sam ružu koju je pronašao jedan dečak u svom srcu. Bio je to onaj dečak što mu bištu kosu, Danijel Mali koji je napisao pesmu Ruža: Saint–Exupéry u Budimpešti 24. juna 1966. A zašto baš 24. juna, to znamo samo Ž. i ja. I nećemo to nikada nikome reći. Bio je to onaj dečak koji je napisao najlepše i najiskrenije stranice, na ovom jeziku, u drugoj polovini dvadesetog veka.

SREĆAN TI NOV ZVUK, DANILO: Brodski kaže da je Marina Cvetajeva strašno iskren pesnik, „možda i najiskreniji u istoriji ruske poezije“. I da je njena poema Novogodišnja, napisana na vest o smrti Rilkea, najbolja pesma ruske poezije u dvadesetom veku. U svakoj pesmi „Povodom smrti…“ nekog postoji nešto od autoportreta pesnika. Novogodišnja je neprevodiva pesma. Gotovo je nemoguće snaći se u lavirintu zvučnih aluzija, korenskih rima, opkoračenja (opkoračenje kao autograf – kao otisak prsta Cvetajeve), cezura, krnjih stopa. „Prezasićen akcentima harmonični stih Cvetajeve je nepredvidiv“, kaže Brodski. I baš zbog toga što je nemoguće prevesti Novogodišnju Kiš se i latio tog posla i prepevao Novogodišnju, zbog naklonosti i bratstva po sluhu, i zato što je znao, i ja znam, da se Cvetajeva zagledala u Kiša i volela kako on (Danijel Mali) peva jednu katoličku božićnu pesmu. Danijel Mali ili Luiđi Fernani.

Novogodišnja je ispovest i pismo. I prepev Novogodišnje je poezija najvišeg reda i jedna od najlepših pesama napisanih na ovom jeziku, i ispovest i pismo. I nekrolog Andija Sama (u njega je imao najviše poverenja) Danilu Kišu jer: Ako si ti, ako se takvo oko ugaslo, smračilo / Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači/ (Smračuje se: shvatiću kad se sretnemo – uspeće/ Nema ni života ni smrti – već nešto treće, Novo. Jer: Gde ti jesi i stih jeste tu:/ Sâm i jesi stih!“

I zato srećan ti nov sluh i novi zvuk, Danilo. Srećan ti dvadeseti rođendan.

P.S. U kafani „Njujork“, Eržebet ulica, 26. septembra ove godine videli smo Eduarda Sama sa jednim dečakom, a u srcu, srcu tog dečaka ruža koja bukti. Čuo sam kako Andi Sam poručuje badočanjsko vino, a Eduard Sam tokai furnit. Original iz sela Disnoko. U Eržebet ulici kupio sam kod cvećarke Hananke, ružu. I doneli smo je u Beograd. Evo je na stolu, i slušam kako peva Danijel Mali, Danilo Kiš: Još Koke nije legla, još joj gori svića… i pesmu to što na srcu u menja.

15. oktobar 2009.