Nasilje, ogledalo društva

Upisah pojam „nasilje u fudbalu“ i uđoh na Gugl. . . Za sekund dobih zapanjujući rezultat: 3,8 miliona pojmova! Ako vas zanima, naći ćete sve, od doktorskih disertacija, ozbiljnih analiza, zapaženih knjiga, socioloških studija, okruglih stolova, naučnih radova, tribina, novinskih članaka do video-zapisa. Pred tom brojkom lična dokumentacija, pa makar sakupljana i 40 godina, ostaje kap u moru, tim pre što se materija gotovo svakodnevno „obogaćuje“ novim, često tragičnim slučajevima.

Nemam tačan podatak kada se dogodio prvi ozbiljan incident na nekoj fudbalskoj utakmici, ali ako se kao indikativan uzme podatak da su se 16. jula 1916. u Buenos Ajresu sukobili navijači i policija zato što je utakmica Argentina–Urugvaj u finalu južnoameričkog prvenstva odložena (jer je na stadion koji je imao mesta za 20. 000 ljudi ušlo duplo više), imamo gotovo vek sukoba oko i povodom fudbala u kojima je ova prelepa igra bila mnogo više žrtva nego uzročnik.

Jedna od prvih žrtava nasilja u fudbalu i oko njega bio je izvesni Pedro Dembi (26 godina) koga je 2. novembra 1924. na meču Urugvaj–Argentina u finalu južnoameričkog prvenstva ubio iz pištolja izvesni Hose Lazaro Rodrigez. Iako su Englezi izmislili fudbal i vek kasnije huliganstvo, Argentinci im, čini se s pravom, mogu osporiti „autorstvo“ ovog krajnje asocijalnog ponašanja koje je eskaliralo 70-ih i 80-ih godina prošlog veka i koje, evo, traje i danas. Svi analitičari se slažu da je najgora situacija u Argentini a dugačka lista žrtava, na kojoj su 243 imena (poslednje, Pablo Gomes, 20. 10. 2009) od 1924. do danas, potvrđuje tu tužnu činjenicu. Tamošnje radikalne navijačke grupe, poznate pod imenom „Barras bravas“ (Divlje šipke) proširile su svoje „aktivnosti“ i na ostale južnoameričke zemlje u kojima deluju pod istim imenom, osim u Brazilu gde se zovu „Torcidas organizadas“. Utvrđeno je da je autor imena „Barras bravas“ argentinski list „Razon“ koji je 1958. upotrebio termin „Barra fuerte“ (snažna šipka, motka) koji se ubrzo pretvorio u „Barras bravas“. Najugledniji argentinski list „Klarin“ pozabavio se pre nekoliko godina genezom nasilja i konstatovao da su za 138 ubistava u 16 procesa osuđena samo 33 lica. U 46 odsto ubistava korišćeni su pištolji a analiza je pokazala, uglavnom, ono isto što karakteriše i druge zemlje: spor i neefikasan pravni sistem, vezu navijačkih grupa sa policijom i kriminalom, vezu sa upravama klubova, vezu sa organizacijama koje nude obezbeđenje i od toga prave dobar biznis, vezu sa ekstremnim političkim organizacijama koje propagiraju rasizam, netoleranciju, mržnju…

SPASIMO FUDBAL: Argentina još nije rešila problem huliganstva, ali je grupa entuzijasta ponudila zanimljivu ideju o kojoj bi vredelo razmisliti i koja je relativno lako primenljiva na bilo koju zemlju. Postoji veb-sajt pod nazivom „spasimo fudbal“ (www. salvemosfutbol. com), koji veoma ambicioznim programom i aktivnostima pokušava da okupi prave ljubitelje fudbala. U Brazilu postoji grupa koja sebe naziva „Univerzalni klub“ a pokušava da aplauzima protivniku i sudiji vrati bar ideju zaboravljenog fer-plej, u Kostariki se kažnjavaju pogrdni povici sudiji i protivnicima, ali u svim ovim slučajevima reč je o aktivnostima koje nemaju nikakve veze sa državom.

Na tom planu najdalje je otišla Engleska. Posle serije teških ispada, što na Ostrvu što na stadionima širom Evrope, masakr na „Hejselu“ 1985. pre finala Kupa šampiona Juventus–Liverpul, kada je smrtno stradalo 39 navijača italijanskog tima, bio je kap koja je prelila čašu. UEFA je sa svoje strane proterala sve engleske klubove iz evro-kupova na pet godina a vlada Margaret Tačer rešila je da se ozbiljno uhvati u koštac sa problemom i pokazala da je to moguće ako postoje dobra volja i koordinacija različitih ministarstava. Izmenjen je krivični zakon, kazne su znatno pooštrene, suđenja su postala brza i efikasna, huligani su počeli da pune zatvore, mnogima je po izlasku zabranjen pristup stadionima za određeni broj godina, nekima su ugrađeni „čipovi“ pomoću kojih se u svakom trenutku zna gde su… Nije bilo ni lako ni jeftino, ali problem je rešen. Kada su se letos, posle meča u „Karling kupu“, potukli navijači Vest Hema i Milvola, klubova koji još od 1972. imaju neraščišćene račune, alarmirala se cela Engleska jer je strah od povratka huligana još uvek prisutan. Na sreću, radilo se o pojedinačnim incidentima koji ne narušavaju današnju idiličnu sliku sa engleskih stadiona, gde se na tribinama sedi kao u pozorištu a peva i navija za primer.

Zemlja koja je takođe u dobroj meri rešila probleme huliganstva jeste Nemačka. U okviru priprema za Svetsko prvenstvo 2006. u izgradnju novih i rekonstrukciju starih stadiona uloženo je oko milijardu evra a dobar deo, najviše na kamere, otišao je na ono što potpada pod bezbednost. U Nemačkoj problem, kao deo istorijskog nasleđa, ostaje u delovima koji su nekada pripadali Istočnoj Nemačkoj. Teorija da je huliganstvo prisutnije u siromašnijim zemljama samo je delimično tačna jer Engleska, koja je dugo bila glavni problem, Italija, koja ostaje problem i zbog huligana i zbog rasističkog ponašanja, ili Francuska (u nedelju su se, u unapred zakazanoj tuči, žestoko sukobili navijači Marseja i Pari Sen Žermena bez obzira što utakmica, zbog gripa A, nije odigrana) svakako ne spadaju u nerazvijene zemlje. Međutim, činjenica je da su danas najveći problema takozvani navijači u nekim istočnim zemljama. Analitičari smatraju da je najgora situacija u Poljskoj, ali i države sa prostora bivše Jugoslavije zauzimaju visoko mesto na ovoj neslavnoj rang-listi. Pre dve godine Partizan je isključen iz takmičenja UEFA na godinu dana zbog ispada navijača u Mostaru, navijači Zvezde letos su demolirali centar Praga i opustošili neke benzinske pumpe, vrhunac je bilo bezrazložno ubistvo Brisa Tatona, navijača Tuluza, u centru Beograda. U okruženju, u Širokom je iz pištolja ubijen navijač Sarajeva, navijači Dinama divljali su u Temišvaru, jedna prijateljska utakmica Hajduka prekinuta je zbog upada „Torcide“ a klub je objavio da do daljeg neće igrati prijateljske mečeve… U slučaju bivše Jugoslavije, na sve one opšte karakteristike i veze u trouglu kriminal–uprava–policija, treba dodati i faktor nacionalizma. Signal za rat u bivšoj SFRJ dat je 13. maja 1991. u Maksimiru pred meč Dinamo – Crvena zvezda, ali fudbal je (i) tu bio samo sredstvo i žrtva…

INICIJATIVE BEZ EFEKTA: Ne bi se moglo reći da niko ništa ne radi i ne pokušava, ali je evidentno da je jedino efikasno sredstvo – uz prevenciju – rigorozna i dosledna kaznena politika. Evropski parlament je još 11. 7. 1985, posle tragedije na „Hejselu“, usvojio rezoluciju o suzbijanju nasilja i predložio niz mera koje su ostale mrtvo slovo na papiru. Pored ostalog, predloženo je uvođenje tri nagrade za fer-plej, za sportistu, ekipu i navijače. Nešto od toga je i zaživelo, UEFA je dugo nagrađivala pozivom u Kup UEFA klub iz zemlje koja je bila prva na fer-plej listi…

Jedan od poslednjih pokušaja samoorganizovanja klubova zbio se 8. jula ove godine u Barseloni kada je u ovom gradu održan sastanak Evropske asocijacije klubova na kome su učestvovali predstavnici 140 klubova iz 53 zemlje. U martu 2007. ovom temom bavili su se i ministri sporta i omladine zemalja članica Evropske unije, u oktobru 2008. u Madridu je, iako Španija ne kuburi previše sa problemom huliganstva, organizovan Kongres o ulozi novina i novinara u borbi protiv nasilja u fudbalu, ali sve se svodi na isto: sve inicijative moraju biti praćene adekvatnom kaznenom politikom. Preventiva i vaspitanje mogu pomoći, prevaspitavanje – teško.

U analizi nasilja u fudbalu Hose Barero, profesor komunikacija na Evropskom univerzitetu u Madridu, na izvestan način „optužuje“ čak i Homera da je opisujući Trojanski rat „promovisao nasilje“ mada je teorija, u najmanju ruku, problematična jer bi po toj logici sva umetnička dela u kojima ima nasilja mogla biti predmet kritike. Zanimljiviju teoriju nudi Dezmond Moris, britanski zoolog, antropolog i etolog (grana biologije koja proučava ponašanje životinja u prirodnom ambijentu). U knjizi Kralj sporta, objavljenoj 1981, na originalan način pravi paralele između fudbalske igre i ritualnih plemenskih običaja od davnina. Za njega je fudbalsko igralište, po definiciji, „polje za bitku“ a zatim u opširno obrađenim poglavljima posmatra utakmicu kao „ritualni lov“, potom kao „stilizovanu bitku“, pa kao „socijalnu refleksiju“, kao „religioznu ceremoniju“, kao „socijalnu drogu“, kao „veliki posao“ i kao „socijalno predstavljanje“. Moris izvlači neobične zaključke sa kojima se možete složiti ili ne, ali mu niko ne može osporiti originalnost. Jedno poglavlje ove vrlo zanimljive knjige posvećeno je „nasilničkom ponašanju navijača“ i zaključuje da je u prošlosti bilo „mnogo više violencije nego danas“. Navodi primer starog Rima u kome je bilo mnogo incidenata u trkama kočija koje su sledile velike navijačke grupe podeljene u „Zelene“ i „Plave“. Najteži incident zbio se 512. godine kada je došlo do masovne tuče koja je potrajala nekoliko dana i odnela 30. 000 života! Moris navodi da su navijačke grupe imale različita religiozna obeležja, kao recimo danas glazgovski rivali Seltik (katolici) i Rendžers (protestanti). Zanimljivo je da Moris, na izvestan način, dozvoljava izvesnu dozu verbalne agresivnosti i tenzije kao deo „plemenskog rituala“ (za njega su navijači deo „fudbalskog plemena“), ali bez destruktivnosti. Još tada je napisao da je jedini način zaustavljana huligana „njihova identifikacija i kažnjavanje“. On predlaže „infiltriranje agenata“ u navijačke grupe kako bi se „eliminisala divljačka manjina“, ali nije mogao predvideti da će se u nekim zemljama, koje primenjuju taj metod, „pravda“ tražiti ne za teško povređenog policajca već za „nedužnog počinioca“ kome je glavna odbrana bila da „nije znao da je napadnuti bio policajac…“.

Siledžijstvo svake vrste je u suštini ogledalo svake države.