Solidarnost
Lepomir Ivković je protiv Saopštenja svojih kolega
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Komad Tonija Kušnera Kod kuće/Kabul, odnedavno na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu, i bestseleri Knjižar iz Kabula, Hiljadu čudesnih sunaca i Lovac na zmajeve u izdanju Lagune, za temu imaju život i smrt u Avganistanu, zemlji o kojoj svi govore, a malo ili ništa znaju
U decenijama pre nego što je počeo užas, Avganistanom su se u literaturi uglavnom bavili putopisci, kojih nije bilo previše do sredine prošlog veka. U kultnoj knjizi Upotreba sveta Švajcarca Nikole Buvijea jedan deo je posvećen ovoj zemlji. Buvije je sa svojim prijateljem, slikarom Tjerijem Verneom, 1953. godine započeo godinu i po dana dugo putovanje do Indije, preko bivše Jugoslavije (Hrvatska, Bosna, Srbija, Makedonija), Turske, Irana, Pakistana i Avganistana. Buvije i Verne putovali su zemljama kroz koje su prolazili široko otvorenih očiju. Sve što je Buvije opisao, od beogradskog Starog sajmišta, gde su on i Verne živeli nekoliko meseci, do uspona na prevoj Kiber, kojim se iz Avganistana stiže do Indijskog potkontinenta, ima boju, miris i zvuk vremena kada je Avganistan tek ulazio iz XIX u XX vek, sa više decenija zakašnjenja. U to vreme, Avganistan je tek čekao putnike koji su bili spremni da „svakoj zemlji koju su hteli da upoznaju žrtvuju navike i predrasude koje su sa sobom poneli“.
Dvadeset godina kasnije, jedan drugi putnik plemenitog kova ostavio je zapise o Avganistanu. Neko je jednom pomenuo da je paradoksalno što je najbolji putopis na našem jeziku, knjigu Pisma iz Azije, napisao Zuko Džumhur, slikar i karikaturista.
Avganistan je i kod Džumhura siromašna zemlja, mada se Zuko vozio u međuvremenu asfaltiranim putevima, mesto bremenito istorijom koje je pamtilo slavnu prošlost punu pesnika, matematičara, astronoma i velikih vladara, zemlja u kojoj je rođen Zaratustra, kolevka Arijevaca koju je u to doba masovno pohodilo i „mirno pleme“ hipika, bežeći od zala zapadne civilizacije. Pisma iz Azije ilustruju Zukovi crteži, baš kao što Buvijeovu knjigu prate crteži njegovog prijatelja Vernea, svedočeći o jednom svetu čiji je najdragoceniji deo počeo nepovratno da nestaje pre 30 godina.
KABUL U POZORIŠTU: Iz retkih stranica u literaturi, Avganistan se 1979. godine, kada je počela invazija Sovjetskog Saveza na tu zemlju, preselio u udarne vesti svetskih medija, na kojima je ostao do današnjeg dana. Prvo je usledio desetogodišnji rat sa Sovjetima, odmah potom krvavi građanski rat oko vlasti među bivšim mudžahedinskim saveznicima, da bi 1996. nova sila, talibani, sve zaraćene frakcije saterala na malu teritoriju na severu zemlje, uspostavivši svoju vlast u ostatku Avganistana.
Cinici bi rekli da je Avganistan postao hit tema tek posle 11. septembra 2001, kada su talibani optuženi da daju skrovište i podršku Osami bin Ladenu, i da milioni izbeglica, mrtvih i ranjenih koji su i prethodnih decenija bili svakodnevica ove zemlje, nisu mnogo zanimali umetnički svet, ali bilo je i izuzetaka.
Komad američkog dramskog pisca Tonija Kušnera Kod kuće/Kabul, napisan u predvečerje napada na Njujork, počinje u tišini jedne sobe u Londonu, a nastavlja se na ulicama Kabula, pod strahovladom talibana. Prati porodičnu dramu devojke i njenog oca koji iz Londona dolaze u Kabul da pronađu majku i suprugu koja je otišla u taj grad, sledeći svoju fikciju o mitskom mestu na kome je sahranjen Kain, stvorenu čitanjem prastarog turističkog vodiča. Javljeno im je da je ona u Kabulu ubijena, a njihova drama meša se sa tragedijama ljudi u svetu za koji do tada nisu ni mogli da zamisle da postoji.
Kušnerov komad je univerzalna priča o ljudskoj patnji, izgnanstvu, pokušaju bekstva, promenama koje se doživljavaju u susretu „sa drugim“, priča o „svetu koji je jedan, u kome granice ne postoje, a postoji veza između domaćice u Londonu i bibliotekarke u Kabulu koje se nikad nisu srele.“
Međutim, Kušner se ne libi da kaže da je Kod kuće/Kabul i politički rad o odnosu Zapada prema Avganistanu, kroz istoriju i danas, o odgovornosti Zapada za stvaranje talibanskog režima koji će tek kada se okrene protiv svojih tvoraca postati arhineprijatelj. Neke reči koje u komadu mladoj Engleskinji upućuje Avganistanka, bivša bibliotekarka u Kabulu, zvuče proročki, kao kada joj kaže: „Vodite talibane u Njujork ako ih toliko volite. Ne bojte se, već su oni tamo.“ Kušner je u histeričnoj atmosferi posle 11. septembra čak optuživan da svojim komadom opravdava terorističke napade na Njujork, ali se univerzalna vrednost njegovog dela, u kome je Kabul i metafora i realno mesto gde različiti ljudi žive i pate, oseća i danas. Komad Kod kuće/Kabul je kod nas premijerno izveden na sceni Raša Plaović Narodnog pozorišta u Beogradu 29. oktobra ove godine, u režiji Željka Đukića.
KNJIŽAR: Prva knjiga posvećena Avganistanu koja se posle 11. septembra našla na bestseler listama bila je Knjižar iz Kabula norveške ratne reporterke Osne Sejerštad, u kojoj ona opisuje svoj život u jednoj avganistanskoj porodici u proleće 2001. godine, odmah po padu talibanskog režima.
Knjižar iz Kabula je više dokumentarni zapis nego roman. Sejerštad na samom početku kaže da je to „Pripovetka o jednoj avganistanskoj porodici, ne čak ni tipičnoj“, koja pripada srednjoj klasi, skoro nepostojećoj u toj zemlji, čiji su članovi obrazovani, ne gladuju, imaju novac, za razliku od većine drugih stanovnika ove zemlje.
Sejerštad je učinila ono što većina njenih kolega novinara, kao ni humanitarnih radnika i svih onih koji su Avganistan preplavili po padu talibanskog režima, nije i ne želi da proba – pokušala je da vidi kako život bar jedne porodice izgleda iznutra. Rezultat je svedočanstvo pre svega o teškom, često tragičnom životu avganistanskih žena, koje su u vreme talibana naterane da bukvalno nestanu iz javnosti, bez prava da rade i da se školuju, ali koje i pre i posle talibana ograničavaju i guše tradicija i običaji. Dogovorene udaje devojčica za mnogo starije muškarce, opcija da muškarci imaju više žena, teška borba za mogućnost da se zaposle, ropski rad kod kuće, česta maltretiranja, svakodnevni su deo tih života… Kada je knjiga objavljena, Sejerštad je dobila pretnju tužbom od čoveka u čijoj je porodici živela, koji je tvrdio da ga je osramotila i da ono što je napisala o njegovom odnosu prema porodici nije istina.
Uz mnogo bolno iskrenih ispovesti koje uglavnom ostaju skrivene iza burki i zidova kuća, najslabiji delovi knjige su oni u kojima Sejerštad piše o politici, koja je u Avganistanu drugo ime za rat. Teško je iz knjige zaključiti ko je još, osim sovjetske vojske i talibana, kriv za decenijsko razaranje zemlje, a kroz usta nekih od domaćina čuju se pohvale i divljenje stranim vojnicima i njihovom angažovanju („Najbolje bi bilo kada bismo dobili vladu tehnokrata koju bi postavili Evropljani…“).
LOVAC NA ZMAJEVE: Na tragu slave Knjižara iz Kabula pojavila se 2003. godine knjiga Haleda Hoseinija Lovac na zmajeve. Za razliku od Osne Sejerštad, Hoseini je na neki način bio insajder, što mu u očima čitaoca daje veću ‘specifičnu težinu’. Hoseini je rođen 1965. u Kabulu. Otac mu je bio diplomata, pa je invazija sovjetske vojske na Avganistan zatekla Hoseinijeve u Parizu, gde su zatražili i dobili politički azil od SAD, posle čega su otišli u tu zemlju.
Hoseini, inače lekar po struci, stekao je svetsku slavu pričom o dvojici dečaka koji odrastaju sedamdesetih godina u Kabulu. U sećanju Hoseinija, to vreme je idilično, mada glavnom junaku romana Amiru, Hoseinijevom alter egu, prilikom dolaska u Avganistan posle 20 godina života u Americi jedan od junaka knjige kaže, aludirajući na njegovo bogato poreklo, kako o pravom Avganistanu nikada ništa nije ni znao. „Ti si uvek ovde bio turista, samo što to nisi znao.“ Život jednog Paštuna i jednog Hazara koji rastu zajedno, priča o ljubavi, prijateljstvu, izdaji i iskupljenju za mnoge čitaoce na Zapadu bila je prvi susret sa ljudskim licem Avganistana. Jedine slike koje su kružile svetskim medijskim prostorom posle napada NATO alijanse 2001. bili su prizori pustara, ruševina i talibanskih fanatika, slike zemlje koja zaslužuje sudbinu koja je upravo stiže.
Hoseinijev roman jeste teška ljudska priča o verskim, nacionalnim, političkim problemima koje dele Paštuni, Tadžici, Hazari, Uzbeci, narodi za koje većina čitalaca pre ovog romana verovatno nije ni znala da naseljavaju ovu zemlju, ali van te priče ni Hoseini u Lovcu na zmajeve nije uspeo da pobegne od uprošćavanja koja prijaju onima koji se o „egzotičnim“ zemljama informišu samo kroz udarne vesti. I kod njega su apsolutno zlo samo Sovjeti i talibani, koji se u njegovom delu pojavljuju kao prirodna nepogoda, neznano otkud i uz čiju pomoć.
Moglo bi se reći da za jedno literarno delo takvi detalji i nisu previše važni, samo što većina čitalaca koja se sa nekim delom sveta upoznaje kroz ovakve knjige sve što je napisano prihvata kao neoborivu istorijsku istinu.
Činjenica da je Hoseini 2006. radio godinu dana za UNHCR, Agenciju za izbeglice Ujedinjenih nacija, susret sa katastrofom miliona avganistanskih izbeglica rasejanih po Pakistanu, Iranu i mnogim drugim zemljama, verovatno su uticali na to da priča o tragediji Avganistana u njegovom drugom romanu, Hiljadu čudesnih sunaca, posvećenom ženama ove zemlje, bude mnogo dublja i slojevitija. Hoseini ipak daje mesta nadi u avganistanskom paklu, oba njegova romana imaju optimistički kraj i stidljive nagoveštaje da je okupacija zemlje od strane zapadne alijanse 2001. ipak dala kakvu-takvu nadu da će budućnost biti bolja. Problem je što sve ono što se u Avganistanu dešava ide tragom misli Hoseinijevog junaka Amira: „Možda to jeste beznadežna zemlja.“
Ni Hoseinijevi romani ni delo Osne Hejerštad nisu vrhunska literatura. Uz sve slabosti koje ih prate, čak i ako se posmatraju kao iskorišćavanje trenutka u kome je Avganistan vruća tema o kojoj svi govore a malo ili ništa znaju, sama činjenica da su knjige o nečemu naizgled tako dalekom i tuđem najčitanije u mnogim zemljama sveta (i u Srbiji), mnogo znači. Teško da će Kušnerov komad ili čitanje ovih knjiga zaustaviti „dobar rat“ u Avganistanu, kako ga je nazvao američki predsednik Obama, ali nije mala dobit ni to što će bar neko posle toga shvatiti naizgled banalnu istinu da je ljudska nesreća svuda ista i da svako mesto može biti Kabul.
Kad se publika predstave Narodnog pozorišta „Velika drama“ utišala nakon aplauza glumcima i predstavi kako bi saslušala njihov apel, Lepomir Ivković je izašao sa scene
Domovinski pokret traži od Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu da skine s repertoara predstavu koja je urađena po kolumnama Viktora Ivančića, a koji je režirao beogradski reditelj Kokan Mladenović
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve