Putnik koji je najdalje stigao

Iza granice Sunčevog sistema stiglo je samo nekoliko ljudskih letelica. Najdalje od matične planete stigao je svemirski brod Vojadžer 1, automatizovana sonda teška kao automobil, 722 kilograma, koja leti brzinom od oko 17 kilometara u sekundi (u odnosu na Sunce). Vojadžer je lansiran još 5. septembra 1977. da bi posle više od trideset godina leta stigao na rastojanje od oko 16,5 milijardi kilometara (1013m), na kom je bio u decembru 2009. Na tom rastojanju nema više nijednog poznatog objekta koji pripada Sunčevom sistemu (ako se izuzmu komete sa dugim periodom obrtanja). Vojadžer je tako daleko stigao da i radio-talasi sa antene ovog broda, krećući se najvećom brzinom u svemiru, brzinom svetlosti, do Zemlje putuju punih 15 sati. Svetlost od Zemlje do Sunca putuje oko osam minuta, dok je Vojadžer uspeo da se udalji na rastojanje takozvanih svetlosnih sati. Međutim, u odnosu na prostranstvo galaksije i univerzuma uopšte, to je neznatno rastojanje. Vojadžer je letelica američke agencija NASA i još uvek aktivno komunicira sa bazom, bez obzira na starost. Međutim, naučnici procenjuju da će moći da radi najduže do 2025. godine, budući da posle toga neće imati energije za pokretanje nijednog instrumenta. U međuvremenu, Vojadžer je proleteo pored spoljnih planeta i načinio više nego upečatljive snimke Saturna i Jupitera, koji su, nakon što su objavljeni još osamdesetih godina, postali deo opšte kulture. Vojadžer nije ni prva, a danas ni najbrža letelica koja napušta Sunčev sistem, no s obzirom na to kad je krenuo, skoro je neuhvatljiv. Pre njega su lansirane sonde Pionir 10 i Pionir 11, 1972. i 1973. godine, kao i Vojadžer 2, koji je krenuo na put mesec dana ranije. Sve ove letelice su takođe napustile Sunčev sistem, ali je Vojadžer putnik koji je najdalje stigao. Na njemu se nalazi jedna od dve čuvene zlatne ploče na kojima su zabeleženi zvuci Zemlje, što je svojevrsna vremenska kapsula koja će očuvati trag današnje ljudske civilizacije u otvorenom svemiru. Omot te ploče čini bakarna ploča sa oznakama koje pokazuju ljude i našu planetu, a uz nju je i uzorak uranijuma koji bi eventualnim „vanzemaljcima“ ili zemljanima budućnosti omogućio da odrede koliko je ploča stara. Šta će biti sa letelicom kad potroši energiju i izgubi kontakt sa Zemljom? Nastaviće da leti ravnomernom brzinom u skladu sa Njutnovim zakonima, a kako naučnici procenjuju, za oko 40.000 godina, kad pređe više svetlosnih godina, nalaziće se u blizini zvezde AC+79 3888 u sazvežđu Zmijonosca. Ako tamo bude nekog, jedno je sigurno – Vojadžer će ih jako iznenaditi.

Za najmanji red veličina – „Čestice“, a za prethodni „Građevine“

Čovekov svemirski mehur

Budući da u klasičnom smislu čovek fizički jedva da je napustio matičnu planetu ili pak – ako se u obzir uzmu sonde poput Vojadžera – Solarni sistem, ne može se reći da je daleko stigao. No, čovečanstvo se ipak raširilo okolnim svemirom radio i TV talasima koji se neprekidno emituju na planeti. Ovi elektromagnetni signali „cure“ iz atmosfere i kao mehur se šire u otvoreni svemir. Oni su do danas, od početka prvih emitovanja, stigli do daljina od 65 svetlosnih godina, što je oko 1017 m. Nije isključeno da već sada unutar tog mehura ima nekog ko bi mogao da primi te ljudske signale – jedina nevolja je što čovek zaista svašta emituje na ovaj način – tako se na jednoj od prvih TV slika koje su „iscurele“ u svemir i sad putuju ledenim galaktičkim prostranstvom vidi govor Adolfa Hitlera.