Povratak otpisanog

Žurba sa kojom je Janukovič već u nedelju, pre kraja brojanja glasova proglasio pobedu, svedoči o nestrpljenju sa kojim je čekao trenutak koji će izbrisati poniženja kojima je bio izložen pre pet godina. Iako je i tada (rival mu je bio odlazeći predsednik Viktor Juščenko) prvi proglasio pobedu, nakon ulične revolucije – koja je u istoriju ušla kao „narandžasta“ – bio je prinuđen da odstupi. Svojim povratkom on je na znakovit način obišao i zatvorio taj pun kijevski politički krug.

Komentari koji prate njegov izbor, pogotovo oni sa zapadne strane ukrajinskih granica, svode se, u najkraćem, na ocenu da je Janukovič „moskovski čovek u Kijevu“. Njegov politički pedigre svakako ide tome u prilog. Na predsedničkim izborima u decembru 2004. godine on je bio favorit dotadašnjeg predsednika (aparatčika iz sovjetskih vremena) Leonida Kučme i uživao neskrivenu podršku tadašnjeg ruskog predsednika Vladimira Putina. Pripada političkom establišmentu istočnog dela zemlje gde se, inače, ne govori ukrajinski, nego ruski, što i simbolično potencira bliskost sa Moskvom. Sam Janukovič to svoje opredeljenje nikada nije tajio.

Kao glavni razlog za njegovu pobedu navodi se razočaranje ukrajinskih birača učinkom protagonista „narandžaste revolucije“, koji se svodi na golemi saldo neispunjenih obećanja i izneverenih nada. Ukrajina nije postala ni članica NATO-a ni Evropske unije; umesto u institucijama, ključne odluke donose se u uskim interesnim grupama; korupcija razjeda društveno tkivo; ekonomska situacija je katastrofalna, što reprodukuje velike socijalne probleme; ovo poslednje pojačano je globalnom finansijsko-ekonomskom krizom koja je ozbiljnije nego neke druge zemlje pogodila Ukrajinu, gde je društveni bruto proizvod prošle godine opao za 15 odsto. Sve to zajedno za posledicu ima permanentnu političku nestabilnost.

Iako je u tom društveno-političkom kontekstu promena za kormilom zemlje logičan ishod, složenost situacije u Ukrajini ne nudi jednostavne odgovore. Bar u onoj meri, u kojoj su „odgovori“ izgledali jednostavni pre pet godina. Naime, tadašnji rivali u borbi za predsedničko mesto simbolisali su dva „sveta“, dva društvena modela, dva vrednosna sistema: okoštali autoritarni režim sovjetskog tipa (Janukovič) na jednoj strani, naspram prozapadne demokratske vizije (Juščenko) na drugoj.

U međuvremenu, okolnosti su se značajno promenile, a prvobitne međusobne razlike između dva politička bloka umnogome poništile. Na to, možda paradoksalno, upućuje tesna margina konačnog izbornog rezultata između dva pretendenta, koja je manja od tri procenta.

KIJEV I MOSKVA: Pojednostavljeno rečeno, Ukrajina je svojevrsni „talac“ sopstvene geostrateške pozicije. U doba SSSR, bogata sibirska nalazišta prirodnog gasa obezbeđivala su dragoceni energetski resurs Evropljanima. Trase gasovoda i velika skladišta gasa namenski su građena na zapadnim granicama Sovjetskog Saveza, odnosno u Ukrajini, da bi do potrošača stizala što brže i što jednostavnije. Kako tvrde upućeni, sa tim nikada nije bilo problema tokom hladnog rata, pa čak ni petnaestak godina nakon raspada SSSR, jer su mrežu gasovoda i skladišta koja su se našla u novostvorenoj državi, efektivno kontrolisali iz Moskve, a za uzvrat, Ukrajinci su imali jeftin gas i za grejanje i za industrijsku proizvodnju. Problemi su počeli nakon pobede „oranžista“ u Ukrajini, koji su hteli (to naročito važi za predsednika Juščenka) da preuzmu kontrolu nad gasnim sistemom u zemlji, držeći da je to pitanje suvereniteta i državne nezavisnosti. Zbog nesporazuma Kijeva i Moskve, Evropljani su u dva navrata (januar 2008. i januar 2009) usred zime cvokotali od hladnoće, jer je „neko“ na trasi od Sibira do Evrope zavrtao slavine.

Premijerka Julija Timošenko, predsednički konkurent Viktora Janukoviča, stepenicama političkog uspona krenula je u decembru 2004. godine kao pratilja Viktora Juščenka. Iako je sa svojim mentorom brzo raskinula savezništvo (prvi put sa premijerske pozicije smenio ju je još 2005, ali je ona uspela da se vrati na tu funkciju 2007), očuvala je status „narandžaste princeze“. S time što je, za razliku od Juščenka, pokazala i znatno veće političko umeće.

Kada je prošlog novembra sa kolegom u Kremlju, Vladimirom Putinom, ugovorila važeći gasni aranžman (čiji detalji uglavnom nisu poznati, ali funkcionišu), Putin je izjavio da je ona osoba „sa kojom se može poslovati“. Mnogi su među njima, čini se i ona sama, to shvatili kao poruku da Putin ne bi imao ništa protiv da Julija postane sledeći „prvi čovek“ Ukrajine.

Period vladavine „oranžista“ u Kijevu preklopio se i sa drugim predsedničkim mandatom Vladimira Putina, koji je obeležen uspešnim vraćanjem osnažene Rusije na međunarodnu scenu. Rusko protivljenje širenju NATO-a na istok zamrzlo je potencijalno članstvo i Ukrajine i Gruzije u tom vojnopolitičkom savezu. U međuvremenu, u Kremlju je formulisana i nova spoljnopolitička doktrina, prema kojoj Rusija ima „privilegovane interese“ u drugim zemljama, sa kojima je tradicionalno povezuju prijateljski, srdačni odnosi – „istorijski posebni odnosi“. Još pre nego što je doktrina obznanjena, Rusija je u Gruziji u avgustu 2008. godine pokazala šta pod tim podrazumeva. U Kijevu, opet pre Timošenkova, nego Juščenko, dobro se razumelo o čemu je tu reč.

Konačno, ako je i slučajno dva dana uoči drugog izbornog kruga u Ukrajini u Moskvi objavljena nova ruska vojna doktrina koja podrazumeva da „širenje NATO-a na Istočnu Evropu ugrožava nacionalnu bezbednost Rusije“, to nikako nije ostalo bez odjeka u Kijevu.

DISTANCIRANJE EVROPE: Generalno, Zapad ovom prilikom nije pokazao naročito zanimanje za predsedničke izbore u Ukrajini, pogotovo za njihov ishod. Istina, oba izborna kruga pratile su brojne međunarodne posmatračke misije, uključujući i OEBS, ali su njihovi izveštaji samo potvrdili „slobodno“ izjašnjavanje birača u „fer atmosferi“. Apelovali su već u ponedeljak (takođe, pre kraja brojanja glasova) na korektan i miran prenos vlasti.

Ravnodušnost zapadnih partnera delimično se može objasniti činjenicom da je svako sada zaokupljen „sopstvenim jadom“, zbog globalne krize, ali svakako i novom međunarodnom konstelacijom. Usamljeni glasovi koji su skretali pažnju na značaj izbora u zemlji sa 50 miliona stanovnika prošli su gotovo nezapaženo. Među bizarnije nastupe u tom kontekstu može se uvrstiti tekst Nine Hruščov, praunuke nekadašnjeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova, koja je optužila Zapad za ciničan odnos prema Juliji Timošenko, koja je, kako ona kaže, „u poslednjih 15 meseci održala Ukrajinu“, zbog čega zaslužuje zahvalnost, a ne cinizam. Izuzetno oštro obrušila se na Viktora Janukoviča, podsećajući na njegove grehe iz mladosti, kada je zbog nasilništva (Hruščovljeva tvrdi i zbog silovanja) bio u zatvoru.

Znatno ozbiljnije na „distanciranje“ Evrope od Ukrajine upozorava jedan od najuglednijih evropskih diplomata, bivši ministar spoljnih poslova Nemačke Joška Fišer. Takvo distanciranje, po njemu, može prerasti u značajnu stratešku grešku. Jer, „Ukrajina je još jedan od kamena temeljaca na kojima počiva evropski poredak nakon hladnog rata. Evropa i Rusija sastaju se u Ukrajini, a njena sudbina neće biti samo ključni faktor u definisanju evropske bezbednosti već će takođe odigrati značajnu ulogu u uspostavljanju budućih odnosa između Evrope i Rusije“, zaključuje Fišer, dodajući da je „budućnost ove velike zemlje od ogromnog značaja za Evropu“.

KRAJ NARANDŽASTE REVOLUCIJE: Pobedonosni povratak Viktora Janukoviča, plave, umesto narandžastih zastava na ulicama Kijeva, odsustvo Timošenkove iz javnosti, najava njenog bloka da će – pred sudom, a ne na ulici – osporiti izborni rezultat (ovaj tekst ide u štampu u utorak), slike su koje se ovih dana emituju iz ukrajinske prestonice. S druge strane, Janukovič je još pre proglašenja zvaničnih rezultata pozvao premijerku Timošenko da da ostavku. Agencija RIA Novosti prenosi izjavu poslanika Janukovičeve partije Vasila Grizaka da bi već u četvrtak moglo da dođe do nove parlamentarne većine u Kijevu. U medijskim izveštajima obavezno se dodaje i da je došao kraj pre pet godina toliko poletne „narandžaste revolucije“.

I formalno, to je nesumnjivo tako. Međutim, uprkos promašajima i brojnim neuspesima u društveno-ekonomskoj transformaciji društva i razvojne stagnacije, otisak „narandžastog“, iako možda izbledeo, utisnut je nepovratno u ukrajinskom društvu. Poznavaoci ukrajinskih prilika s pravom podsećaju da je svojevrsna „ukrajinizacija“ do koje je došlo u poslednjih pet godina proizvela novu nacionalnu samosvest. Koliko u odnosu prema spolja toliko i kada je reč o osećaju „unutrašnje“ slobode i neposrednog političkog uticaja. Sticanje takve političke moći je izuzetno važno, bez obzira na to što je u konkretnom slučaju iskorišćena za svrgavanje onih koji su je, u suštini, omogućili.

Takođe, tvrde izveštači koji izbliza prate unutrašnje procese u Ukrajini, iako je tačno da je blagonaklonost prema Moskvi u usponu, istovremeno raste i broj Ukrajinaca koji se osećaju kao „Evropljani“: prema ispitivanjima javnog mnjenja, 60 odsto građana nada se da će se jednog dana priključiti Evropskoj uniji i više ne smatra Rusiju glavnim pomagačem i zaštitnikom.

Uostalom, ni sam Viktor Janukovič nije više toliko „Rus“, kao što ni Julija Timošenko nije više samo „Evropljanka“.

U jednom od intervjua koji je nedavno dao BBC-iju, Janukovič je izjavio da ostaje „privržen izbalansiranoj politici koja će štititi naše nacionalne interese i na Istoku – mislim na Rusiju – i, naravno, sa Evropskom unijom“. Dodao je da, priključenje EU ostaje strateški cilj Ukrajine.

Ta vrsta odmerenosti i balansa izgleda bliska većini Ukrajinaca, a na specifičan način to pokazuju i predsednički izbori, pogotovo tesan rezultat koji je u ovom ciklusu pobedu doneo Viktoru Janukoviču.

Viktor Janukovič

Novi predsednik Ukrajine (59) rođen je u istočnom delu zemlje koji se tradicionalno oslanja na Rusiju. Potiče iz veoma siromašne porodice i upravo to siromašno detinjstvo kumovalo je njegovim mladalačkim nestašlucima: iako je neko vreme proveo i u zatvoru, detalji njegove prestupničke biografije su kasnije izbrisani iz njegove biografije.

Radnu karijeru počeo je u lokalnom rudniku uglja, ali je 2000. godine doktorirao ekonomske nauke. Njegov politički uspon vezuje se takođe za istočni deo Ukrajine gde je bio prvi čovek Donjeckog regiona, odakle se preselio u Kijev, kada ga je 2002. Leonid Kučma postavio za premijera. Na predsedničkim izborima krajem 2004. godine, najpre je slavio pobedu, ali je od nje odustao nakon velikih građanskih protesta i odluke Vrhovnog suda da su glasovi koji su mu doneli prednost bili falsifikovani. Od političkih ambicija nije, međutim, odustao i svoju ogromnu fizičku energije – visok je gotovo dva metra i težak 110 kilograma – uložio je da ih ostvari. Vođa je Partije regiona koja je u Radi, ukrajinskom parlamentu, u opoziciji. Pripisuju mu se bliske veze sa ukrajinskim tajkunima, naročito sa najuticajnijim i najbogatijim među njima, Rinatom Ahmetovim.

Svoje „narandžaste“ političke oponente optužuje da su upropastili ukrajinsku ekonomiju, a na teret im stavlja i ogromne kredite koje su uzeli od međunarodnih finansijskih institucija, prvenstveno od MMF-a.

Iako i sam komunicira na ruskom jeziku (ukrajinski je počeo da uči tek pre osam godina kada je postao premijer), u poslednje vreme se trudi da svoj imidž liši odrednice „moskovski čovek u Kijevu“, uveravanjima da će voditi izbalansiranu politiku i tvrdnjom da će njegov predsednički prioritet biti razvoj demokratije utemeljen na vladavini prava.