Ko je Saša?

Devetog maja smo čitavog dana mogli da gledamo prenos svečanog defilea na Crvenom trgu. Ove godine, centralna manifestacija proslave Dana pobede održana je u Moskvi, a marširali su rame uz rame vojnici iz pobedničkih zemalja. Rusi sa svojim zahtevnim strojevim korakom, Francuzi, Amerikanci, Englezi, ali i vojnici iz republika koje su nekada činile SSSR, a ja sam, valjda indoktriniran onim crno-belim žurnalima, očekivao i partizane. Na svečanoj tribini bio je i naš Predsednik, jer ispade nekako da Evropska unija ima isti rođendan kao i Dan pobede nad fašizmom. Pokazalo se da ona srpska dilema (Rusija ili Evropska unija) nema osnove, jer je antifašizam jedan od temelja nastanka EU. Problem nastaje kada počne razgovor o reviziji rezultata borbe, ili jednostavnije, kada počne prisećanje, da parafraziram pitanje i ime onog čuvenog filma: „a šta si ti radio u ratu tata?“

Ja sam, očekujući spektakl, pratio program na satelitskom kanalu RT (Rusija danas). Bio je tu i voditeljski par, ona – rasna i vatrena crnka, on – svetao Rus, ona u krvavocrvenoj haljini, on u odelcetu. Čudno je bilo, kad, recimo, slovenački predsednik prizna kako su Rusi oslobodili priličan deo Slovenije, a kometarisale su se današnje reinkarnacije fašističke ideologije. Ne treba ići daleko – ekstremna desnica danas maše svastikama (ili sličnim simbolima) u Mađarskoj, baltičkim republikama, ali i kod nas, u Srbiji. U Beogradu smo takođe ugostili preživele crvenoarmejce, takav je red, uopšte nekako smo se volšebno prisetili da smo svojevremeno ipak bili antifašisti, pobednici i saveznici sa ostatkom sveta. Provereno min njet!

Kao i obično, nekoliko filmova je obeležilo Dan pobede. Na RTS-u su valjda po ugledu na HRT emitovani megahitovi – Neretva i Sutjeska. Prvi je, po meni, neprevaziđeni hit, a u drugom je Bata samo praktično pokazao kako je u filmskom kadru „pojeo“ Ričarda Bartona. Ništa lično, ali lepo se vidi. U Hrvata se to zvalo: „Ciklus antifašističkog filma“, kod nas izgleda nije bilo dobrog naslova. Na filmskom kanalu Sinemanija dopunjena je filmska slika ofanziva emitovanjem kultnog filma Saša. Ovaj biser sam uvek voleo, ne samo zbog broja repriza (zavolećete gledajući), već zbog relativizacije uloge ratnog heroja – svojevrsnog iskoraka iz crno-bele socrealističke ikonografije. U nedelju su Rusi u Parizu, na utakmici Partizan–CSKA, skandirali „Kosovo, Kosovo“, Vuk Drašković je ravnogorce podsetio na zapadne saveznike, pa se može reći da je i u ostalim segmentima programa zavladalo primirje. Nije bilo ni hladnog rata, ni sukoba između partizana i četnika. Čak je u selu pored Šapca jedna kućna maca prihvatila, podojila i usvojila mladunče lisice. Opšta harmonija.

Ovako bi mogli, u stilu RRA meriti minutažu kojom su pojedine TV stanice obeležile Dan pobede, što je, čini mi se, jalova rabota.

U televizijskom smislu, Drugi svetski rat se pokazuje kao neiscrpna tema. Ukoliko imate neke od istorijskih kanala u kablovskoj distribuciji – uskoro ćete primetiti da svakog dana emituju emisije inspirisane borbom protiv fašizma. Teme su bezbrojne – od dramatizacije vazdušnih dvoboja, dokumentarnih snimaka bitaka (crno-belih ili u koloru), svedočenja o holokaustu, o Hitlerovim saradnicima, o iskustvima različitih zemalja pod okupacijom. Ako ovoj listi pribrojimo emisije o tehnološkim izumima vezanim za Drugi svetski rat, onda je lista tek neiscrpna. Saznaćete kako su nastali: radar, atomska bomba, prvi računari, savremeno naoružanje, brodovi, plastični materijali, moderne medicinske tehnike i tehnologije. Pitao sam se ponekad, da li ovakva opsednutost ratom može da proizvede kontraefekte. Da li će, recimo, neko zavoleti naciste ako iz dana u dan gleda emisije u kojima se prikazuju posledice njihove ideologije? Odgovor je verovatno jednostavniji nego što očekujemo. Neko je shvatio da su slike Velikog rata nalik na vakcinaciju – jer svake godine novim generacijama treba preneti iskustva i opomene. Međutim, nije samo bitno evocirati uspomene na rat, kako se to nekada govorilo. Mnogo važnije je da tu priču ispričamo novim generacijama na način koji će one razumeti. U moje vreme su prvoborci držali dozlaboga dosadne časove u kojima su opisivali „oklen su udarali naši, a oklen Švabe„. Imali smo filmove, ali današnjim klincima je kontekst nejasan, što potvrđuju sva istraživanja – pa onda nije čudno što misle da su partizani ratovali sa Turcima, ustašama i NATO paktom. Svaka generacija mora da otkrije ko je osoba pod imenom „Saša“. Što bi reko jedan moj drug na sredini svakog filma koji nije skapirao – e, uvedi me malo u radnju!