Živimo za fajt

Obično se kaže kako slika vredi više od hiljadu reči. Početkom nedelje svet su obišli snimci izraelskih komandosa koji presreću turski brod u međunarodnim vodama, na putu ka Gazi. Akcija je bila žestoka, nastradalo je najmanje deset ljudi, a do danas nije jasno da li je brod predstavljao ozbiljnu pretnju, da li su životi vojnika zaista bili ugroženi i da li je akcija bila adekvatna. Ono što možemo videti jesu ranjeni ljudi, guranje i gušanje, pucnji i opšta pometnja. Potvrđuje se ono što smo i sami znali posle svih balkanskih ratova tokom devedesetih – slika ne mora biti pouzdan dokument. Nedavno je tako ponovo prikazan snimak direktnog prenosa napada na vojnu kolonu u Tuzli. Sećate se, to su oni snimci gde vidite kamione koji gore, leševe i ljude koji beže ili pucaju. Setio sam se tog snimka dok se raspravljalo o dolasku Harisa Silajdžića u Beograd. Setio sam se i tog osećanja, potpune gledalačke pasivnosti – koju sam prvi put osetio kada je vojska onomad emitovala skrivenu kameru o naoružavanju Hrvatske sa Špegeljom u glavnoj ulozi. Tako smo gledali i raspad SKJ-a na kongresu u Sava centru, pa pucnjavu u Sloveniji i sve tako redom do „Farme„. Očigledno se kao gledaoci ne palimo na sex, mnogo više nas loži kada se ljudi svađaju, a kad počne pucnjava – tek tada skače rejting. Zamislimo samo da smo u Tuzli, pa ti pred zgradom počne rat, a na lokalnoj televiziji gledaš prenos. Neko je verovatno (poput onih specijalaca što su streljali ljude u Srebrenici) gurnuo kasetu u video-rikorder da sačuva za reprize i uspomenu. Recimo da je nekim čudom tada meren rejting, sigurno bi premašio izbacivanje na „Farmi“. Dakle, ispade da smo kao gledaoci dobro pripremljeni za današnji tv-program, jer smo par decenija vežbali gledanje svih oblika nasilja na televiziji.

Sa aspekta borbe za pobedu, ovogodišnja Evrovizija je bila potpuno nezanimljiva. Pobedila je nemačka predstavnica, verovatno zato što je jedina delovala kao ljudsko biće među napirlitanom konkurencijom. Po meni, izvođače smo mogli svrstati u nekoliko kategorija. Prva i najbrojnija je „evrodens“ što je zbirno ime za pumpajuće šećerleme, druga je „etno/patriotizam“ gde spada i naš Milanče, treću grupu čine čudaci i frikovi (neodređenog pola, stila i namere), ili samo srce Evrosonga. Meni lično se dopada ova vrsta preterivanja u bilo kom pravcu – od disko gaća, preko džinovskih leptirova do izmišljenih jezika na kojima se izvode pesme. Ono što ostaje jeste nekoliko klasičnih pop pesama – gde spada i ovogodišnja pobednica. Nije bilo skandala niti velikih zavera sa trgovinom glasovima. Uvođenje stručnog žirija umanjilo nam je šanse – puko lobiranje po dijaspori i komšiluku više nije dovoljno. Istini za volju, zamalo da bojkotujemo Evroviziju zbog zamrljanosti slike Kosova tokom predstavljanja zemalja učesnica. Pošto smo decenijama bili uvereni da nam ceo svet radi o glavi, što se sada zaista desilo, pa je Norveška (inače prijateljska zemlja) ili EBU kao metafora za EU odlučila da nam prizna i zamrlja Kosovo. Pošto su ga odmrljali – Milanče je skratio šiške za dva milimetra i otpevao pesmu. Da ovom prilikom citiram predsednika Tadića koji je pozvao naše komšije da navijaju za Srbiju na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Mogli su tako i na Evroviziji, zar nam Evropska unija nije zajednička vizija i perspektiva?

Inače, siguran sam da je Predsednik gledao prenos finalne večeri. Druga je nastupila Španija i tokom tačke – fudbalskim žargonom rečeno, na teren je uleteo navijač. Bio je to čuveni Katalonac Džimi Džamp koji je napravio karijeru ulećući na utakmice. Niko nije provalio jednog frika više na bini tokom španske numere gde su bili i balerina, olovni vojnik i pajac. Jedan više ili manje – nema razlike, ali su Španci svejedno dobili priliku da još jednom nastupe na kraju. Suma sumare (što bi rekla Olja Karleuša) – dvaput je dvaput! Samo dan ranije, tako se Tadić uspešno maskirao u rudara i pomešao među domaćine. Već u sledećim vestima, videli smo ga kako nam se obraća sa šlemom na glavi, al ne onim što ga propisuje Rasim, a nose Đilas i građevinci (osim Mrke), već rudarskim – sa lampom napred. Jedva sam ga prepoznao, koliko se lepo uklopio. Ovom prilikom molim tv-stanice sa nacionalnom pokrivenošću, da umole Predsednika da mu pored lampe na šlemu instaliraju veb-kameru i tako dobijemo prvi rialiti program – „Iz moje vizure“. Kamera, scenario, režija, glavna uloga i komentari – Presednik-himself. Pokidao bi Farmu.