Šta bi s entuzijazmom

Od našeg dopisnika iz Brisela

Odavno jedan novinski članak nije toliko prodrmao bivšu Jugoslaviju kao onaj iz zagrebačkog tabloidnog nedeljnika „Nacional“ s kraja prošlog meseca. Uz sliku nemačke kancelarke Angele Merkel na naslovnoj strani i reči „Posle Hrvatske nitko više u EU“, „Nacional“ je objavio senzacionalno otkriće: Merkelova je naterala evropske partnere da se saglase da nakon ulaska Hrvatske u EU (koje se očekuje za godinu ili dve) proces evropskog širenja na jugoistok bude trajno obustavljen. „Sve države koje pretenduju na članstvo o tome su ovih dana poverljivo diplomatski obaviještene“, navodi se u tekstu, uz konstataciju da je ta poruka „izazvala paniku u srbijanskim krugovima koju je predsjednik Boris Tadić, zajedno s ministrom vanjskih poslova Vukom Jeremićem i potpredsjednikom vlade Božidarom Đelićem, provodio u zadnje vrijeme, lažno uvjeravajući srpsku javnost da će Srbija u rekordnom vremenu ući u EU“. Tekst je bez komentara preneo „Dojče vele“ na srpskom jeziku, da bi ga odatle preuzeli dnevni listovi iz celog regiona.

Ništa nije pomoglo što je „Nacional“, list koji je pokojni Ivo Pukanić osnovao parama hrvatskog mafijaškog barona Hrvoja Petraća, praktično bez ugleda i u vlastitoj domovini, i što se u njemu ne navodi nijedan ozbiljan izvor. Nisu pomogli ni oštri demanti nemačke vlade, kroz usta portparola Urliha Vilhelma koji je izjavio da ništa u tom tekstu nije istina, kao ni uveravanja predsednika Evropske komisije Manuela Baroza da EU nije proglasila nikakav moratorijum na proširenje, niti ima nameru da to učini. Rukovodstvo Srbije na čelu sa Borisom Tadićem je, sudeći po reakcijama koje su usledile, bilo sklonije da poveruje „Nacionalu“ nego relevantnim sagovornicima iz evropskih prestonica i reagovalo je ako ne panično, onda bar prilično uznemireno.

Tako se ministar spoljni Jeremić prošle nedelje u „Presu“ požalio da je „EU sve dalje od konsenzusa o proširenju“, dok je njegov politički direktor Borko Stefanović u „Kažiprstu“ priznao da „ima problema u procesu proširenja“ i da se „ne može očekivati da taj proces bude onako brz i efikasan kako smo očekivali“. Izvesno uznemirenje se osećalo i pre nego što je „Nacional“ objavio svoju patku: tokom posete Istanbulu, nekoliko dana pre izlaska „Nacionala“, predsednik Tadić je zatražio od EU da „iskreno i bez ustezanja kaže da li želi da integriše čitav region Zapadnog Balkana“ i da li je spremna da pomogne državama u regionu da „ispune kriterijume“. A ovih dana, ako je verovati portalu VAC Euobzerver, Tadić se žalio diplomatama vodećih zemalja Unije da Evropa ne ceni dovoljno napore koje Srbija čini na polju regionalne saradnje i borbe protiv organizovanog kriminala.

POLUKORAK NAPRED: Čak i bez „Nacionala“, očigledno je da u priči o proširenju nešto ozbiljno škripi. Kada je vaš dopisnik pre malo manje od dve godine došao u Brisel, aktuelna priča bila je primena Prelaznog trgovinskog sporazuma, koji je Srbiji ponuđen uoči prošlih parlamentarnih izbora kao ohrabrenje i podrška proevropskim partijama. Nakon što su ove partije, na čelu sa DS-om pobedile i formirale vladu, tu šargarepu im je izmakla Holandija, pozivajući se na nedovoljnu saradnju sa Haškim tribunalom, i izdejstvovala zamrzavanje Sporazuma. Umesto na jesen 2008, Sporazum je odmrznut tek u decembru 2009, da bi konačno stupio na snagu u februaru ove godine. Pri tom treba imati u vidu da je reč tek o polukoraku na dugom putu evropskih integracija, i taj polukorak je napravljen sa godinu i po dana zakašnjenja.

Dosta dragocenog vremena izgubljeno je i oko pitanja saradnje sa Euleksom, robustnom pravno-policijskom misijom na Kosovu, čije je raspoređivanje okasnilo, između ostalog, i zbog tvrdoglavog odbijanja Beograda da prihvati bilo kakav vid saradnje sa ovom misijom, uz obrazloženje da je ona deo mrskog i navodno odbačenog Ahtisarijevog plana. Tako je u jednom trenutku Jeremić čak odbio da razgovara sa Piterom Sorensenom, ličnim izaslanikom Havijera Solane i predstavnikom Euleksa u Beogradu, uz obrazloženje da Srbija od svih institucija na Kosovu priznaje samo Ujedinjene nacije. Ovo je bila ozbiljna greška jer je Euleks, kao i sama EU, zvanično statusno neutralan, a u rad ove misije uključene su i države koje ne priznaju Kosovo. Na kraju je Srbija morala da popusti i bez mnogo buke potpiše sporazum o saradnji i razmeni informacija sa Euleksom, pa na kraju i na Euleksove carinike na administrativnoj granici sa Kosovom. Sve u svemu, bila je to unapred izgubljena, i stoga sasvim nepotrebna bitka, čiji je glavni ishod bio povećanje inače postojeće mrzovolje prema Srbiji.

Ako je odmrzavanje prelaznog trgovinskog sporazuma bio tek zakasneli simbolični potez, stavljanje Srbije na belu šengensku listu, koje je stupilo na snagu početkom godine, predstavljalo je nesumnjiv korak napred, ali ne nužno u pravcu evropskih integracija. Ono što su srpski političari i njihovi evropski partneri pažljivo izbegli da naglase je da su pitanja viznog režima i pitanje kandidature za EU dva potpuno odvojena procesa: mnoge zemlje koje uopšte nemaju nameru da ulaze u EU (na primer, Sjedinjene Američke Države) odavno su na beloj listi, a to što Rusija trenutno pokušava da svojim građanima izdejstvuje ovu pogodnost ni uz najveći napor mašte ne može se predstaviti kao korak ka učlanjenju u EU. Ipak, ukidanje duge, skupe i često ponižavajuće procedure za naše građane mora se shvatiti kao krupan (i, nažalost, jedini opipljivi) napredak koji je ova vlada svojim naporima obezbedila građanima.

I, konačno, tu je famozni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), na koji se opet predugo čekalo. Ovaj pre svega ekonomski paket mera, Srbija je parafirala još krajem 2007, a potpisala u aprilu 2008, ali je njegova ratifikacija bila odložena, opet zbog generala Mladića i nepopustljivog holandskog stava. Ratifikacija SSP-a u parlamentima evropskih zemalja konačno je otpočela prošlog meseca, a mogla bi da se okonča negde tokom 2012. (ukoliko bi potrajala koliko i u slučaju Hrvatske, koja je SSP potpisala sedam godina pre Srbije).

DVA KORAKA NAZAD: Dok je u EU vladao kakav-takav entuzijazam oko procesa proširenja, a novca bilo napretek, Srbija je kaskala zbog opiranja saradnji sa Haškim tribunalom (setimo se protesta „Svi smo mi Sreten Lukić“ iz 2003. i otvorene mrzovolje Vojislava Koštunice prema tom Hagu). U međuvremenu je Srbija prelomila da ipak želi da sarađuje sa Tribunalom i to potvrdila hapšenjem Radovana Karadžića i prosleđivanjem Mladićevih dnevnika (mada ne i samog Mladića) Hagu. Ali, okolnosti su sada bitno drugačije: došlo je do ekonomske krize koja je podstakla opšti tvrdičluk i otvorila jaz između vodećih unutar same Unije. Kriza je koincidirala sa usvajanjem Lisabonskog sporazuma, čiji je cilj bio da pojednostavi i učini efikasnijim proces donošenja odluka unutar EU. Kada je uz dosta muke prihvaćen, ispostavilo se da je rezultat sasvim suprotan: novouvedene funkcije evropskog „predsednika“ (Herman van Rompej) i ministra spoljnjeg (Ketrin Ešton) otvorile su borbu za prevlast sa još uvek moćnim Barozom i članovima Saveta, dok su pojačana ovlašćenja Evropskog parlamenta dodatno iskomplikovala situaciju. Ukratko, ako, da parafraziramo Kisindžera, Evropa dosad nije imala telefonski broj, sada ih ima previše, a ne zna se koji je u funkciji.

U stvari, „zamor proširenja“ o kome se poslednjih godina toliko govori, nije ništa drugo nego simptom krize identiteta EU, koja kao da više nije sigurna u svoju svrhu. Ako se nekad na to pitanje moglo odgovoriti sa dve reči – mir i blagostanje – danas, kad su se bezbednosni uslovi bitno promenili, a blagostanje počinje da se kruni, to više nije dovoljno.

Gde je Srbija u svemu tome? Naši političari u poslednje vreme često ističu da Srbija nije kriva za probleme kroz koje Unija trenutno prolazi, i tu su u pravu, ali je tačno i to da Srbija nije uspela da se nametne ni kao deo rešenja. A ukoliko bi sutra, po ubrzanoj proceduri, Srbija nekim čudom postala punopravna članica, unela bi u EU i problem Kosova, koji niko u Briselu u ovom trenutku nema snage ni volje da rešava.

Izgleda da se Kosovo ponovo pomalja kao glavna prepreka na relaciji Brisel–Beograd, što potvrđuju ne samo učestale izjave evropskih funkcionera i pojedinih ambasadora već i činjenica da je odluka o zahtevu za kandidaturu Srbije odložena za jesen, sa nezvaničnim obrazloženjem da se čekaju reakcije na mišljenje Međunarodnog suda pravde o Kosovu, koje će biti obnarodovano 19. juna. Prebacivanje kosovskog problema na teren međunarodnog prava, tj. MSP-a, svojevremeno je pozdravljeno kao mudar taktički potez, ali sada se lopta svom silinom vraća u srpsko (i evropsko) dvorište, a neko će morati da je štopuje. Iz Beograda kao da pomalo vuku đavola za rep učestalim ponavljanjem zaveta da će u slučaju da mora da bira između Kosova i Evrope, Srbija bez dvoumljenja izabrati Kosovo.

Ali, čak i ako zaboravimo na probleme Mladića i Kosova, izvestan zamor u vezi sa evropskim integracijama oseća se i u samoj Srbiji. Priče da ovo ili ono treba uraditi „zbog Evrope“ više niko ne dočekuje sa naročitim entuzijazmom, dok se na primedbe da neki postupci vlasti (npr. reforma pravosuđa) nisu u skladu sa evropskim standardima odgovara sleganjem ramenima. Skupština je od početka godine trebalo da usvoji dvadesetak zakona ključnih za integraciju u EU, a usvojila ih je samo tri. Pri tome problem nije u Skupštini, u kojoj više nema antievropskog bloka, već u Vladi koja jednostavno ne šalje zakone u proceduru. Mnogi od tih zakona, koje je odavno trebalo usvojiti, ne postoje ni u nacrtu. Potpredsednik vlade Božidar Đelić pohvalio se ovog ponedeljka u Briselu da je uspeo da izdejstvuje oko dvesta miliona evra makrofinansijske pomoći iz fondova EU, ali te pare Srbija neće moći da koristi jer je propustila da donese pomenute zakone (Zakon o fiskalnoj odgovornosti). Zakon će, kaže Đelić, možda biti usvojen na jesen.

Dakle, nije samo Evropa umorna od širenja već je i Srbija umorna od Evrope; ni njima ni nama više se ne žuri, svi imamo svoje brige. Možda je ova apatija, paradoksalno, najbolji dokaz da smo konačno postali deo EU. Ako nikako drugačije, onda bar psihološki.