Dok sam još svirao u Skadarliji bivalo je da mog brata Pericu T. zvanog Zeba uhvati nostalgija za dalekim Banatom, pa bi se dobrano zagrejan pojavio u „Dva jelena“ gde bismo skupa otpevali njegovu himnu „U mom selu dobri ljudi/Dobri ljudi, dobre žene/Dobri momci i devojke/Svi valjani osim mene“. Tako je jedne noći sačekao da završimo šihtu i dok smo mi na ravne časti delili našu neoporezovanu dobit on je zadremao, probudili smo ga i povezli Saletovim fićom ka Đermu (Bulevar Revolucije 192, dvorište), mislili smo da spava na zadnjem sedištu kad čujemo njegov glas sa ne baš vrhunskom dikcijom: „Na nas neće niko da izvrši atentat“, približavali smo se „Maloj Maderi“ gde su desetak dana pre toga prolaznici vijali teroristu koji je pucao na turskog ambasadora čemu mi muzikanti nismo pridali dužnu pažnju, ali čega se Perica, eto, setio: „Mi smo niko i ništa… što je lepo biti niko i ništa!“ Pop koji i sam naginje takvim mudrolijama skinuo je samoške i orlovatske dužine autorove i imitira ga odlično: anegdotu je on i sačuvao od zaborava ponavljajući je kao naš zajednički životni kredo.
Mi novinari niko smo i ništa, uživamo blagodati proistekle iz tog statusa, odlazimo bez telohranitelja na utakmice, koncerte, sedimo po kojekakvim krčmama, ostavljamo ranac u kupeu i pušimo u hodniku kraj otvorenog prozora a jedva da i pogledujemo ka našem slavnom prtljagu, jer nema tamo skupih stvari, naš mobilni (pripejd) jeftin je i jedina šteta ako ostanemo bez njega su telefonski brojevi koje treba nanovo ukucavati…
Nikad neko i nešto ne može da bude bezbrižan kao niko i ništa: kao niko i ništa niti šta ti kome duguješ, šta ko tebi duguje, sa svima si na „nikom ništa“, kad nikog i ništa pozovu iz kakve strane ambasade na kraljičin rođendan spomene se niko i ništa da nema odgovarajuću garderobu, ali u tome nema gorčine, niko i ništa vodi zato računa o boji svog džinsa i svoga duksa, ponekad ima iznenađujuće skupe i udobne cipele.
Kad je Ulof Palme jedne večeri poželeo da bude niko i ništa, da ode u bioskop kao što je nekad odlazio, platio je tu svoju želju glavom. Naši koji su neko i nešto nisu tu za njih opojnu nekost i neštost ni izdaleka izgustirali, oni su najsrećniji kad ispred njih idu rotaciona svetla i sirene, kad telohranitelji ispred njih prte kroz oduševljenu gomilu…
Niko i ništa odluči da ne kupi i ne vozi auto, nabavi mesečnu kartu i menjajući dva ili tri autobusa odlazi svakodnevno u centar; u Novi Sad, Valjevo, Suboticu, Pirot i Zagreb putuje vozom ili autobusom, zna za jadac i nosa nekoć svoj vokmen a sada ajpod ne bi li se odupro zulumu majstora koji bira muziku i pazi da ova bude vazda dovoljno glasna, ponekad se niko i ništa potuži kako je vozač GSP, željan da vidi svoju već usnulu porodicu, poslednji autobus sa terminala povezao šest minuta ranije ostavivši nikog i ničeg da čeka onaj u jedan i deset, ali se svi mi koji smo niko i ništa držimo Zebine maksime: „Što je lepo biti niko i ništa!“
Ako je osamdesettrojka tvoj autobus pre ili kasnije ga zavoliš, po službenoj dužnosti malo ukoriš bord GSP-a što je tradicionalno musave prozore sada prekrio reklamama te korisnik ne vidi dokle je stigao, ali si zapravo prigrlio taj autobus kao nešto svoje. Ponekad potrčiš za njim, ako ga dugo čekaš po kiši ili susnežici pa on hvala bogu naiđe obraduješ se i hteo ne hteo pomisliš – kućica! Pa ako enterijer kućice sanitarno možda i nije besprekoran, ipak si svoj na svome. U kućici najčešće ne možeš da sediš, drugi su ušli pre tebe i koristiće se tim pravom kao urođenim dok ne stignu do svoje stanice, ali sve to ide u rok službe – više ne kisneš i svaki novi truckaj približava te tvojoj pravoj kući.
A onda, jedne noći, ode Zebina doktrina u paramparčad.
„Na nas neće niko da izvrši atentat…“ Wrong! Hoće! Unapred pripremljena šipka jamči da nije u pitanju nezadrživi izliv nagle netrpeljivosti koji je neprijatno iznenadio same zakrabuljene omladince, ne, napad je planiran, šipka je oprobana makar kroz vazduh, fuiuv, do-bra! „Ali mi smo niko i ništa!“ – I tačno je i nije! Tvoja redovna delatnost javna je, vidljiva je svakome ko ima televizor, tvoj glas se onoliko puta čuo na radiju, a reči tvoje nisu se dopale jednom delu publike koji shvativši ispravno duh vremena uzima za pravo da ti se lično obrati. Pošto njihov teren nisu ni jezik ni logika, neće se pobesneli pravednici osloniti na pisanu reči ni na iskonsku snagu usmene besede, nego ima da slušaš šipku naočigled drugih nikojih i ništih koji ostaju veličanstveno neutralni.
Kad ti razbiju glavu i umalo ti slome ruku, kad saputnici koji pripadaju tvom staležu i tvoje su takoreći komšije iziđu ćutke jer im je neprijatno, kad te majstor (onaj isti koji je pre vremena krenuo sa početne stanice i ostao ovekovečen u „Vremenu“?) ostavi na pločniku sa šipkom i krpom, kad ti je to i ratni plen i corpus delikti, onda i ono zaključno „što je lepo biti niko i ništa“ više ne važi.
&
Moj drug M., zemunski muzičar vozio je iza nepoznate građanke koja beše srljala iz gafa u gaf, prestrojavala se ne dajući migavac, ne gledajući koga će da iseče, ulazila je u raskrsnicu iako očigledno nije mogla da prođe… Nađe ona napokon parking i stane, a M. za njom: „Molim vas, gospođo da se saberete, ja vozim iza vas već petnaest minuta, nemojte mi zameriti, ali vi pravite katastrofalne greške, mogu sad da vam nabrojim osam prekršaja… – „A vi ste?!“ – „Ja sam običan građanin, učesnik u saobraćaju…“
M. nije rekao da je niko i ništa, ali jeste to bio, kao što ja to jesam, i sve dok nekome ne podmetnu bombu na sims, dok nekog ne ubiju, ili mu ne razbiju glavu zarđalom štanglom, mislim da je baš lepo biti niko i ništa.
