U potrazi za izgubljenim generalima

U trenutku dok pišem ovaj tekst, još nije poznata presuda hrvatskim generalima optuženim za zločine nad civilnim stanovništvom tokom „Oluje“. Na drugom programu HRT-a emituje se snimak iz Tribunala, naizmenično se prikazuje završna reč odbrane, koju prekida onaj poznati Haški Intermezzo, kada je sednica zatvorena za javnost (na albanskom SEANCE PRIVATE OSE E MBYLLUR). Dakle, izgleda da smo zaboravili kako to izgleda, osim kada u kasnim večernjim časovima Šešelj ili Karadžić (takođe zvezde Drugog programa, ali RTS-a) imaju svoje talk show nastupe. U medijskom namigivanju prema javnosti pre samo nekoliko dana, na prvom programu HRT-a emitovan je dokumentarni film U potrazi za olujom, koji je snimio Amerikanac hrvatskog porekla Jack Baric. U priči o „Oluji“ on praktično brani nevinost optuženih generala, a naročito generala Ante Gotovine. Kao da se naivno smatra da će emitovanje ovog dokumentarca, evidentno van ustaljene programske šeme, pomoći hrvatskoj javnosti, a naročito onom nacionalističkom delu, da lakše proguta presudu. Ova romansirana priča o raspadu SFRJ, ratovima, odrastanju malog Gotovine, njegovoj gotovo anacionalnoj profesionalnosti, njegovoj vojnoj genijalnosti i spletkama Haškog tribunala, morala bi da umiri eventualne reakcije u Hrvatskoj. Osuda generala dovela bi u pitanje čistotu borbe za nezavisnu Hrvatsku, pa bi širom zemlje mogli očekivati nemire nalik na one kada je Gotovina uhapšen u Španiji. Setite se, danima je, naročito u Zadru i okolini, domoljubna ekipa demonstrirala pod zbirnom parolom – „Hrvatsko cvijeće, izdalo te evro–smeće!“ Ipak, iako su paralele nezahvalne, hajde da uporedimo likove dva generala, Gotovine i Mladića koji su, gle čuda, oba ratovala i proslavila se na malom geografskom prostoru Dalmatinske (ili Srpske) Krajine. Treba reći da se o generalu Mladiću u Srbiji nikada nije pisalo, a pogotovu snimalo na tako pompezan način. Ni Brankica Stanković u „Insajderu“ na B92 ni Antonela Riha u „Raspakivanju“ na RTS-u nisu pružile tako jednostavnu sliku o Mladiću kakvu je dobio Ante Gotovina u Hrvatskoj. O generalu Mladiću se govori kao o beguncu, o čoveku koji je odgovoran za Srebrenicu, a u „Raspakivanju“ smo prvi put mogli da čujemo i detalje iz privatnog života, koji su očigledno uticali na ovog čoveka. Odgovornost se u srpskim medijima nije relativizovala, za razliku od Gotovine koji je veoma često prikazan kao heroj, pa je osvanuo i na bilbordima po Dalmaciji.

Međutim, mene ovde zanima, za mnoge verovatno jeretičko, poređenje Mladića i Gotovine. Nemoguće je primetiti kako se mit o junaku–branitelju–ratniku–žrtvi gradi na identičnim elementima sa obe strane granice. Oni su potekli iz ruralnih sredina, iz ljute sirotinje, odmalena zadojeni epskom tradicijom i religioznim fanatizmom. Bilo da je u pitanju Dalmacija ili Crna Gora, mandolina ili gusle, pop ili fratar, to su robusni seljačići, koji su jedini uspeh u životu mogli da dožive kao vojnici. Mladić je kao stariji prošao školu JNA i bio deklarisani Jugosloven, dok je Gotovina svoje profesionalno vojno obrazovanje stekao u Legiji stranaca. U raspadu SFRJ, kako je to mudro rečeno u romanu Kiklop kada krene „kurbin pir“ jedina sigurna tačka postaje vojska. Tada je vojnik i državnik i sudija i policajac i jedini znak da neka država ili nacija ima državotvorne elemente. To je bilo vreme Mladića i Gotovine, kada su obojica postali nacionalni heroji, o čijoj se veštini i pravednosti se govorilo. U dokumentarcima ćete čuti obične vojnike kako sa divljenjem govore o „svojim“ generalima, koji su delili sudbinu običnih vojnika (poput Napoleona), ili su sudili ratnim profiterima, ili su umeli da „zavuku“ bezobraznim „strancima“ ili političarima. Ispredaju se bajke o njihovoj pravednosti, muževnosti i strogosti, jer su zaista bili gospodari života i smrti. Po meni, najvažniji deo mita vezuje se za zločine zbog kojih im se danas sudi ili su za njih optuženi. Gotovina je, gle čuda, baš kao i Mladić, istim rečima korio svoje podređene, branio zarobljene civile od osvete, ili garantovao da im „ni dlaka sa glave neće faliti“, samo da priznaju ko je sada gazda. Interesantno, nekako im nisu verovali, a sve i da jesu, sluđeni civili su nekim čudom završili sa spaljenim kućama, a mnogi od njih i pobijeni. Ovde nemam nameru da poravnavam krivicu, samo odbrana Gotovine, ili Mladića, može slobodno da prepisuje tekstove, baš kao što su domoljubne budnice bile uglanom prepevi ovdašnjih patriotskih borbenih pesama. U ovu šemu obavezno treba dodati delovanje stranih obaveštajnih službi (najčešće se okrivljuje britanska, ili Amerikanci) ili pregovori sa EU. Aktuelne vlasti i u Hrvatskoj i u Srbiji, branioci generala smatraju izdajnicima, jer posle Tuđmana i Slobe sve su ovo sluge EU. Zbog svega toga ipak smatram da je HRT napravio gaf sa filmom o Gotovini, jer posledica može biti samo slična produkcija iz Čikaga koja će napraviti rimejk sa Mladićem u glavnoj ulozi. Prognani, pobijeni i nestali, nažalost, neće imati priliku da gledaju ove haške akcione melodrame.