Posle dva koncertna „paketa“ BiH-porekla – Indexi & prijatelji, Večer sevdaha – ista solidna organizacija/produkcija iz Zagreba donela nam je i kvalitetan program izvorne hrvatske muzike. Možda zakasnelo da se pridruži sve jačim promocijama letovanja na tamošnjem delu Jadrana, ali svakako na vreme da nam ogreje zimu, veče „…Zvuci Dalmacije“ stiglo je i simbolički taman kad se Srbija najzad pomirila da više čak ni u šali/pesmi nema more, te da joj je ovo optimalni (ako ne i najlepši) izlaz na obalu od Istre do Boke.
Klapsko pevanje jedan je od retkih originalnih muzičkih izdanaka – pardon – Balkana, ili da za ovu priliku diplomatsko-britanski taj region nazovemo istočno–jadranski (eng. East Adriatic). Pomorski „vezovi“ su neizbežni kad je reč o tvorevinama s granice mora & kopna gde je velika stajaća voda važnija nego vojska, pa iako neki olako „tumače“ to kao dalmoški bluz/sevdah/dert, klapske pesme sadržajem više zajedničkog imaju s grčkim rebetikom i portugalskim fadom. Razdvojenost parova i polova znatnim delom i zbog isplovljavanja, kao i život u odavno nematičnoj prirodnoj sredini razvijaju posebna značenja čežnje, gubitka, povratka itd.
Lučki gradovi i ribarska sela otud ovom etno-izrazu daju onu šaku soli koja tako često nedostaje pop-muzici, a iz duboke stilske zaleđine, (A)kapela mala/velika iskristalisala se kao klasična vokalna postava.
Pred krcatim parterom beogradskog Sava centra (do 2500 posetilaca, ulaznice 1600-2000d.) školski primer takve klape bili su Kumpanji iz Blata („najvećeg sela“) na Korčuli. Skladni mediteranski bruj muških glasova ponekad je bliži pravoslavnom pojanju nego što je u bratstvu & detinjstvu „daleki, ali nama uvek dragi“ Split bio Beogradu. Na koncertnoj pozornici odavno nisam video manje instrumentarija, pa su i Kampanjeli iz Primoštena sve svoje sobom doneli: gotovo unplugged-ansambl, za pop-prihvatljivost spremni kao crnačke doo-wop vokalne grupe nasuprot gospel-horovima. Poentirali su ubrzanim obradama ranih hitova O. Dragojevića (Anđele moj), pa je spretno meksikanizovana Ča će mi Kopakabana požnjela zaslužene ovacije.
Specifično dalmatinsko grupno (ponekad i žensko) pevanje probilo se u vrh jugo-estrade nakratko ‘71, u uvodu mega-hita Miše M. (kasnije Jačeg od vepra) Kovača Proplakat će zora. No, ubrzo je biserna tradicija zatrpana kičem – prvenstveno s vekovnog festivala „Split“, a onda i trendom „elektronskih mandolina“ magazinskog tipa. Raskol koji je eksplodirao pre 20-ak godina, u Srbiji je brzo doveo dotle da mlađi slušaoci u S ponistre se vidi Šolta, piva klapa ispo’ volta razumeju samo veznik, povratni glagol i „vidi“, i misle da Karoca, bre. S druge strane rata, nama neprimetna renesansa klapskog pevanja i dalmatinskih pesama započeta je velikim Oliverovim hitom Cesarica, delom nekad nadobudnog splitskog rokera-metalca Zlatana Stipišića Džibe (Osmi putnik). U solo-karijeri slavan i cenjen kao Džiboni (Gibonni), manje je poznat kao sin jednog od najvažnijih etnomuzikologa-sakupljača klapske baštine, pa je sve došlo na svoje mesto odličnim albumom Vrime od nedije (2001, Dallas Records) gde klapa Cambi izvodi numere Stipišića Jr. Još ranije, Šibenčanin koji nikad nije izgubio okus mora & soli, Arsen Dedić svoj trajni rad s klapama krunisao je izvanrednim izdanjem Ko ovo more platit (‘95, Croatia Records).
Na takvim temeljima proteklih decenija mogla je iznići i tzv. dalmatinska šansona, čiji je zanimljiv predstavnik ovde malo poznat Tedi Spalato, sredinom ‘80-ih član grupe More, a potom kantautor. Spalatovo sviranje akustične gitare neobično je za ovaj stil, a s Meri Cetinić izveo je njihov zajednički hit Konoba. Iako je uz klapsko i uopšte dalmatinsko pevanje uobičajena veština žičanih instrumenata, gđa Cetinić smesta je podsetila da je i školovani pijanista, a ne samo vrsna pevačica s jednim od najfinijih glasova čak one giga-Jugoslavije. Kao tinejdžerka, počevši u bratovim Delfinima, otpočetka je bila zaštitni znak ključnog splitskog pop-benda ‘70-ih More, gde je za klavijaturama odstažirao Oliver Dragojević; njihov prvi i najveći hit More nadživeo je i dugovečnu, promenljivu grupu, i zauvek obeležio i Merinu solo-karijeru punu zavidnih dometa.
Ponovo na sceni SC posle više od dve decenije, kao i nekad uzdržana, ali prijateljska, Meri je smesta istumbala emocije i uspomene prisutnih jednim od svojih najvećih hitova, U prolazu. Nije čudo da dalmatinske pesme tako dobro „konzerviraju“ osećanja, kad se prave tamo gde ljudi ćute (osećaju – prim. prev.) a među vetrovima je i nevera. Primese soula/džeza u interpretacijama Meri Cetinić, kao i njen nezanemarljiv autorski rad postali su jasniji novijom pesmom Sjena Tvog tila, a blistala je i kontinentalnim evergrinom Potraži me u predgrađu. I opet, dobila je sasvim zaslužene ovacije ne baš mlade publike koja sigurno prevazilazi bilo kakvo Veče Splićana u Beogradu, infuziju Srba iz Dalmacije ‘90-ih povučenih u maticu, i/ili posetu nedavnim ugostiteljskim nedeljama na gostovanju po boljim ovdašnjim restoranima.
Po rođenju Beograđanin, a poslednjih sezona i odgovarajuće pozicionirana pop-zvezda s romantičarski prigodnim ovdašnjim gostovanjima, Goran Karan je potvrdio belcanto uticaj na solo-pevače podno Marjana. Umesto svojih hitova, neretko nastalih iz saradnje s najplodnijim kompozitorom tog žanra Zdenkom Runjićem, Karan je za ovu priliku potegao asa iz rukava – samo uz pijanistu-pratioca impresionirajući izvođenjem primorskih evergrin numera poput Čale moj. Iznenađenje večeri bio je ekumenski duet (župan) Željko & (pop) Blagoje, iz Rume (Srem, Srbija), a pred talasanjem i bljeskanjem na pozadinskom platnu pri kraju nastupio je i zamašni Vinko Coce. Iz poznate klape Trogir, preko pozorišnog hora stigao je i do opere, ali ni kao tenor ne ostavlja dublji utisak do da je možda od dopadljivih oriđinala s rive; štaviše, svratio je prirodni tok koncerta natrag ka šlagerskom.
Nažalost, pesmu po kojoj je program i naslovljen nije nam otpevala Meri Cetinić sama, nego defile svih učesnika, a posle gotovo dva i po sata bis se izrodio u himnu-cumperajku Večeras je naša fešta pok. Tomislava Ivčića, na opšte turističko veselje.
