Momci su se vratili u grad

U čemu se ogledala suština
Stivenove auditivne senzacije?
U dubokoj drevnoj muževnoj nepoznatoj melodiji slušao je nagomilanu prošlost.
U čemu se ogledala Blumova vizuelna senzacija?
U krepkoj mladoj muškoj pojavi video je predesetinaciju jedne budućnosti.

(Džejms Džojs, Uliks, preveo Zoran Paunović)

Irska se oduvek dičila velikom rock muzikom. Kažemo li Rori Galager i “Taste” ili Fil Lajnot i “Thin Lizzy”, nekako se već čini više nego dovoljno. Dodamo li na taj spisak Boba Geldofa i “The Boomtown Rats”, U2, Šinejd O’Konor, “My Bloody Valentine”, “The Cranberries” i Dejmijana Rajsa, pomalo već postajemo svesni gigantskih razmera irskog rock mita. U novije vreme, međutim, grupe “Fontaines D.C.” ili “The Murder Capital”, “Gilla Band”, “Just Mustard” ili “Inhaler” – o zelenoj folk armadi predvođenoj sastavom “Lankum” da i ne govorimo – sve rečitije svedoče kako inspiracije i u novom milenijumu uopšte ne manjka.

POVLAČENJE NIJE OPCIJA

“Madra Salach” (u prevodu “Prljavi pas”) ime je koje bi svakako trebalo upamtiti. Opor glas njihovog predvodnika Pola Benksa i osetljiva, ali u duhu jednako hrapava i neuglađena svirka petorice nepokornih muzičara oko njega, tvore svojevrsno tkanje odjeka, na potezu od vilinske praistorije do bliskog susreta… ko zna već koje vrste.

Irska se diči svojim sinovima i kćerima što barataju zvucima i rečima bez po muke, iscrtavajući po vašoj duši jedno toliko blisko osećanje – odvažno junačko i bolno izranavljeno u isti mah – nalik u dlaku onom zamišljenom prkosnom veteranu koji zauvek ostaje na poprištu, bez ikakve pomisli da odstupi. Povlačenje takođe nije opcija za dablinsku momčad “Madra Salach” dok ispisuju najsjajnije stranice novog irskog folka na svom aktuelnom minialbumu It’s a Hell of an Age, najavljenom s dve briljantne numere – “Blue & Gold” i “I Was Just a Boy”. Još uvek u ranim dvadesetim, puni žudnje da se na gotovo avangardan način pozabave tradicionalnom muzikom rodnog tla, ne ustručavajući se da distorzično odlepe dok ispituju praotačke vibracije, “Madra Salach” isporučuju numere poput neobrađenog grumena dijamanta, čiji se neodoljiv sjaj krije duboko ispod naslaga pravekovnih kazivanja.

Blagodeti i surovost voljenog Dablina opevani su tako u pesmama benda “Madra Salach”, ali i tetovirani ujedima stvarnosti po unutrašnjem biću pokolenja. Ako je već njihov slavni sunarodnik Džejms Džojs grad Dablin smatrao paralisanim, napuštajući ga praktično zanavek, dotle “Madra Salach” priznaju da ih njihov dom neodoljivo privlači kao plamen noćnu leptiricu, ali da se u njemu teško preživljava ukoliko nemate novca. Pevač Benks zato ne propušta da u intervjuima pomene kako i dalje živi kod roditelja, pošto ni uz najnaporniji rad (a radi kao školski asistent za decu sa posebnim potrebama), on i njegovi ispisnici nemaju mogućnosti da sebi priušte ni najjeftiniji stan u sopstvenom gradu.

Otuda se mladi Irci već decenijama otiskuju dalje iz zavičaja, da svoju siromašku sreću potraže negde drugde. Ova lebdeća nostalgija što se nad njih u svakom naraštaju iznova nadvija nalik olovnom cepelinu ume ljuto da nagrize prkosnu volju i juvenilnu zanesenost, ali i da ovu mladež podstakne na lično produžavanje tradicije usmenog predanja, iz potrebe da za sobom ostave makar trenutni trag u pesku povesti. Vođeni baš tim nevidljivim idealom, “Madra Salach” su od nastanka 2023. prešli dug put do oblikovanja originalnog zvuka, oneobičavajući svoj folk zvučnim iskustvima današnjice kao vlastitim oruđima. Odatle tenzija umesto kolotečine, magičan eksperiment umesto hodanja stalno istom stazom. I sve to iz srca i instinktom, a ne folirantskim računom.

Završavajući srednju školu tokom pandemije kovida, svoje punoletstvo Pol Benks obeležio je mešajući književni talenat i muzičku čežnju sa sirovim utiscima iz okoline: burnim ljubavnim osećanjima, pijanstvom i mnogo puta već osujećenom nadom u bolje sutra. Ali ako vam ovo zvuči depresivno – na pogrešnom ste putu. Jer muzika benda “Madra Salach” žilava je i optimistična na način hudog plesača na oštrici brijača. I dok krv lipti, on izvodi svoje bravure, ne skidajući osmeh sa lica. Ne zato što je budala ili lud, nego zbog toga što iskreno u nešto veruje.

foto: promo

DREVNO KOLO NA MILION OBRTAJA

Prošlost i budućnost, ta dva zagledana lica mitske Erin, ogledaju se i u muškoj svirci sastava “The Scratch”. U redu, ovi opaki momci što mešaju heavy metal i keltski folk mogu se smatrati već časnim starcima na novoj dablinskoj sceni, budući da postoje od 2016. Plemenski vajb i otresita gitarska svirka, uz vatreni vokal Danijela Langa, čudnovatog frontmena za perkusijama, ponese vas u pravim himnama koje horski pevate iznad virtuoznih gitarskih kolopleta teške kategorije.

Ovaj dablinski kvartet usisava donekle u sebe pompeznost metal estetike, ali upravo ih “narodna” crta u njihovom zvuku zapravo nagoni na suludu vožnju preko folk idioma. Čak i kad odluče da na dirljiv način zapevaju žestoku zdravicu “Sally MacLennane” blaženopočivše legende Šejna Makgauana i njegovih “The Pogues”, može se uočiti onaj očaravajući pankerski Šejnov kvar, koji ne narušava dostojanstvenost ovog klasika, ali rečito svedoči o tome da su i “The Scratch” muzički rodoljubi iz impresivnih “kovačnica ljudske duše”, koji se poigravaju raznim alatkama što ih neupućeni, a nadmeni, žanrovima nazivaju.

Njihov najnoviji singl “Pull Like a Dog”, gužva na jednom mestu vojničku koračnicu i hard core punk kojeg bi se rado latili i “Motörhead”, negde tamo u rajskim vrtovima, gde već 10 godina svoju bas gitaru dere neprevaziđeni Lemi Kilmister. Rečju, “The Scratch” su nešto između ubrzanih “Butthole Surfers” i veličanstvenosti Francija Blaškovića naseckane keltskom nervozom. Njihov novi album izlazi polovinom marta i bez sumnje će izvući svu introspekciju iz vas da po naređanim kriglama ginisa zaigra drevno kolo na milion obrtaja.

Šta reći, momci su se definitivno vratili u grad kao što nam to “Thin Lizzy” objasniše onomad: “Guess who just got back today?/ Them wild-eyed boys that’d been away”.

foto: promo

NESTVARNOST JE KLJUČNA REČ

I, konačno, stižemo do Dava Elisa, dečaka iz Golveja, koji je već neko vreme nastanjen u Mančesteru. Uz njegov još nedavni debi Blizzard (Black Butter/AMF), koji nas je i doslovno pomeo poput mećave, nižu se sami superlativi. Kao da Elisova nerazblažena nevinost stiže iz kakve mistične riznice, rastvarajući tvrdo srce modernog sveta, dok saopštava neku važnu poslanicu što dolazi iz Prirode, od Boga, ili samo iz bljeska one munje verodostojnog Talenta.

Kako god da stvari stoje, Dav Elis vratio je princip muške lepote u folk rock, prizivajući čarobne strune Tima Baklija, danas poznatijeg kao oca zlosrećnog i nikad prežaljenog Džefa. Ali Dav Elis preskače tu sebi bližu porodičnu generaciju, nastavljajući nit kao onaj istinski izabran, duhovni sin davnašnjeg oca. Da se ponovo poslužimo Džojsom i njegovim Uliksom – Tim i Dav ovde se sreću kao Leopold Blum i Stiven Dedalus u finalu Uliksa i mi uživamo u prozračnoj čistoti njihovog izmaštanog dijaloga, čudeći se kako nešto tako poodavno staro može da oživi i štaviše predskaže budućnost onog folka koji je već čuo i post punk i alternativni rock.

Treperav glas Dava Elisa i – za današnje vreme skoro pa nezamisliva – nežnost njegovih, samo naoko jednostavnih autorskih iskaza, pomutili su okoštali poredak savremene muzike izlaskom albuma Blizzard. Nestvarnost je zapravo ključna reč u Elisovom delikatnom univerzumu, pa ko razume shvatiće. Požurite da ga čujete dok ne iščezne kao priviđenje.