Bogojevo, Vojvodina
Frank Gaudlic je pokušao da na fotografijama sačuva život koji će za koju deceniju nestati pod naletom robnih kuća i uniformisanja kulture
Da li znate šta je to „Casa mare“? A gde je Maramureš? Ili, da li ste čuli za narod Gagauze? Pogledajte izložbu fotografija „Casa mare“ u Etnografskom muzeju u Beogradu, gotovo sigurno ćete naći još niz nepoznatih stvari o sebi i ljudima koji žive blizu nas. Mi vam nudimo samo delić njene priče o Evropi kakvu je otkrio Frank Gaudlic, autor ove izložbe, fotografišući ljude i enterijere njihovih kuća po Erdelju, Maramurešu i Dobrudži u Rumuniji, Švapskoj Turskoj na jugozapadu Mađarske, po Vojvodini i Moldaviji.
Izložba je došla u Beograd iz Berlina, iz Muzeja evropskih kultura. Kustoskinja izložbe, Beata Vild, kaže za „Vreme“ da Muzej predstavlja kulture različitih država tako što sarađuje sa njihovim institucijama, kao sad sa Etnografskim muzejom, s namerom da postigne dijalog. Beata Vild ujedno skreće pažnju da ova izložba dokazuje stav da kultura nema granica, već da postoje samo kulturni krugovi koji povezuju različite narode u različitim državama.
Frank Gaudlic je pokušao da na fotografijama sačuva život koji će, moguće, za koju deceniju nestati. Ujedinjavanjem, piše u katalogu izložbe, Evropa postaje istovremeno i bogatija i siromašnija. Gaudlic dokazuje ovu tezu na primeru bilo kog mesta na svom dvogodišnjem putu. U Erdelju, na primer, oblasti koja je kao i cela Rumunija deo Evrope, sticajem istorijskih okolnosti ugrožena je nacionalna raznovrsnost. Frank Gaudlic je fotografisao Rumune, Saksonce, Mađare i Rome u njihovom domu, u njihovoj najlepšoj prostoriji i u svečanoj odeći, pokazujući na taj način šta nestaje pod naletom robnih kuća i uniformisanja kultura. Ljudi su mu otvarali najlepšu prostoriju, „casa mare“, salon koji je uvek uređivan s posebnom pažnjom i otvaran samo za posebne i praznične prilike. U njima su najlepši nameštaj, najšareniji tepisi, uspomene, fotografije, ikone. Vesna Bižić-Omčikus, kustos izložbe u Etnografskom muzeju, skreće pažnju na fotografije enterijera: „One pričaju o svakodnevnim navikama tih ljudi, njihovim individualnim estetikama uređivanja prostora, njihovim običajima, njihovoj pobožnosti. Te sobe su uređivane i oskudno i raskošno, i u seoskom i u gradskom stilu. Da u legendi ispod fotografija ne piše gde su snimljene, ili koje je nacionalnosti Gaudlicov model, bilo bi nemoguće razaznati da li je fotografisana šarena soba ponos doma nekog Vojvođanina, Rumuna ili Moldavca, odnosno da li je lepa Romkinja iz ovog ili onog kraja. Jednostavno, kulturnih granica nema.“
Gaudlic je fotografisao ljude i enterijere autentično i verodostojno, bez dodatnog svetla, kao dokument o raznolikosti načina ljudskog postojanja koju treba održati. Ljudi s Gaudlicovih fotografija gledaju kroz objektiv pravo u nas, otvoreni i znatiželjni prema nama kao što smo i mi prema njima. Veza je, dakle, uspostavljena. Samo je treba sačuvati.
Franzula Jonita, Romkinja, Ćuza Voda
Gilgijan Mustafa, Turkinja, Fantana Mare, Dobrudža
Joan Peter, Rumun, Saćel, Maramureš
Katalin Valter, Mađarica, Pečvar, Švapska Turska
Lidija Valent, Slovakinja, Lalić, Vojvodina
Đerđ Stanić, Rom, Batanja, Bekeš
Ćukurova, Dobrudža
Oknica, Erdelj
U okviru projekta Prestonica kulture Srbije otvorena je saletla u Šećeranskom parku u Zrenjaninu novcem koji je namenjen za uređenje parkova, a ne za kulturu, za koju ova država nema para
Sto drugi rođendan Beogradska filharmonija proslavlja u Dortmundu, ne samo zato što i u tim godinama nema svoju zgradu, već pre svega zato što je deo „Rahmanjin maratona“
Biografsko-dnevnička knjiga „Matija“ Draga Hedla, bolno iskrena, o životu sina, naučnika na Jejlu, koji se ubio
Hrvatski producenti su zabranili da „Dražen“ bude prikazan na Balkanskom festivalu filmske režije, ali ne zato što im ne odgovara Beograd, već zbog sukoba sa rediteljem Danilom Šerbedžijom
Jubilarni 25. Exit možda će biti i poslednji na Petrovaradinskoj tvrđavi. Razlog: organizatori su podržali studentske proteste, pa im vlast uskraćuje javna sredstva. Ako je ovo kraj — biće najglasniji, ujedinjeni krik za slobodu
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Hapšenja profesora, kažnjavanje ljudi, otkazi novinarkama… Režim Aleksandra Vučića se sveti i tek će da se sveti. To je dekadentna faza režima, ona pred kraj
Izbori u Kosjeriću i Zaječaru
Kako je naprednjački brod počeo da tone Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
