Ruski životi i ruske smrti

Gledano sa strane, kroz mrežu predrasuda, sumnjivih posredovanja, uglavnom površnih istorijskih analogija i, uopšte, slabog poznavanja prilika na terenu, Rusija nam se može ukazati kao zemlja čuda. Kako ćemo na ta čuda gledati, pak, zavisi upravo od kvaliteta naših predrasuda. S jedne strane, neće nam usfaliti po koja topla reč razumevanja čak i za vanserijske masovne ubice, s druge ćemo sistematski negovati gađenje za, manje ili više, sve što dolazi sa hladnog istoka. Istina, razume se, nije „negde na sredini“ (istina nikada nije na sredini), jer ni težina pozitivnih i negativnih predrasuda, naprosto, nije ista, ali jedno od čuda kao da miri ta dva do kraja suprotstavljena pogleda, doduše opet iz sasvim različitih razloga: ruski pisci. Za obožavaoce Rusije razumljivo je da su ruski pisci bez konkurencije, ali za one kojima Rusija i nije baš toliko u srcu (bilo iz kog razloga), ruski su pisci nešto drugo od onoga što ne vole i to upravo zato što oni jesu sama so Rusije. Zaplet je malo komplikovan i donekle apsurdan, ali da su ruski pisci bili i ostali neka vrsta čuda koje neverovatno dobro uspeva i tamo gde su umeli da zafale i elementarni uslovi za život (o uslovima za pisanje ni da ne govorimo), utisak je koji odnosi prevagu nad svim mogućim resantimanima. U odrednici „ruski pisac“ krije se jedno naročito zrnce ludila, nepokolebljivosti, bezuslovnosti i potpune izmeštenosti iz poznatih koordinata, zrnce što ga Zorislav Paunković, rusista, prevodilac, urednik i još ponešto, nastoji izdvojiti u zbirci svojih tekstova Ruske teme (Balkanski književni glasnik, Beograd 2010).

Na nepunih 200 stranica manjeg formata, u kojima je sabrao četrdesetak novinskih tekstova o ruskim temama, a naročito o ruskim piscima i spisateljicama, Paunković je ponudio mapu drugačijeg čitanja ruske književnosti od onog koje su oblikovali poznavanje klasične ruske književnosti i talas prevoda savremenih ruskih autora. Za prosečnog, možda čak i bolje obaveštenog čitaoca ruske književnosti, pisci i dela na koje ćemo naići u ovoj knjizi uglavnom su nepoznati. Njihove biografije, koje često deluju potpuno fantastično, Paunković ispisuje borhesovski sažeto, da bi se jednako usredsređeno, s mnogo probranih i često zapanjujućih detalja, posvetio i njihovom delu. Ti gusti zapisi, te brze i energično povučene crtice, neretko deluju kao priče. Pojedini odlomci, posebno o piscima iz mračnih vremena, imaju nešto od one tmaste atmosfere iz Kišove Grobnice. U tekstu o Pavlu Ultinu (1918–1986), recimo, čiji je život obeležio direktan sukob sa sovjetskom vlašću, pronalazimo ovakav opis: „Pisac je rođen na Donu, u stanici Miguljinska. Kada je bio student u Moskvi uhapšen je i proveo je šesnaest meseci u zatvoru, gde je bio izložen torturi, posle čega je ostao invalid. Drugi put je uhapšen u pokušaju da uđe u američku ambasadu 1951. godine, zbog čega je tri godine proveo u psihijatrijskoj bolnici. Deceniju kasnije, 1962., prilikom pretresa stana, konfiskovali su mu sve što je do tada napisao. Od detinjstva je znao nemački jezik, a kasnije je naučio francuski i engleski, i izdržavao se od davanja privatnih časova stranih jezika“ (str. 72-73). Treba li reći da je Ultin nastavio da piše. Peterburška spisateljica Marija Klimova, u nešto vedrijem ambijentu, žestoko dekonstruiše klasičnu rusku književnost obilato koristeći humor i parodiju, što deluje neviđeno zabavno. Na trećoj ravni unuk Alekseja Tolstoja, istoričar Ivan Tolstoj, žestoko se potrudio, sve uz pomoć dokumenata, da pokaže kako je prvo izdanje Doktora Živaga objavila američka CIA i time odlučujuće doprinela da Pasternak dobije Nobelovu nagradu. Takva istraživanja i tumačenja, međutim, zapravo i nisu preterana novina u književnom životu Rusije, pri čemu, dodaje Paunković, savršeno ne mogu nauditi samome Pasternaku. Pronaći ćemo u ovoj knjizi i neke ruske pisce i spisateljice koji su zanimljivim životom živeli na ovim prostorima (Irina Aleksander u Zagrebu, Ilija Nikolajevič Goleniščev-Kutuzov u Beogradu), upoznaćemo se i sa uticajnom prevoditeljkom sa francuskog jezika koja, pod pseudonimom, piše knjige što se rasprodaju u rekordnom roku, a tu su, kada je o poznatim imenima reč, tekstovi o Aleksandru Grinu, Varlamu Šalamovu i Aleksandru Solženjicinu. Saznaćemo da je sačinjena enciklopedija samizdata, da u Moskvi postoje neke važne privatne galerije, ali i da je Sergej Nikolajevič Durilin (1886–1954) šest godina, bez prestanka, u dinamičnom periodu ruske istorije (1924–1932) vodi dnevnik. U suzdržanom tekstu o Ani Gorenko, pesnikinji, samo jedna rečenica iskače iz suzdržanog tona: „možda najznačajniji pesnik u ruskoj poeziji devedesetih godina prošlog veka“. U Rusiji to nije malo.

Da bi se pisali tekstovi onako kako ih piše Paunković – s mnogo probranih detalja, energično, bez okolišanja, sa ubeđenjem da ono o čemu piše vredi truda, te da nam, na taj način, otvara prostore o kojima ne znamo dovoljno, ali koji, u svojoj ravni, sasvim odgovaraju veličini jezika u kojem i na kojem nastaju – nije dovoljno naprosto poznavati rusku scenu. Ona se mora i voleti. Strasno.