Krompirova zlatna groznica

Cena krompira, koji je spasao Evropu hronične gladi posle Kolumbovog otkrića Amerike, poskočila je u Srbiji ovog proleća na navodno visokih 80 do 120 dinara za kilogram, to jest na cenu koja je dva i po puta veća nego u isto vreme prošle godine. Naši mediji su osetili da je ova skupoća krompira pokrenula gotovo iskonski strah od gladi kod ovdašnje sirotinje, pa je protekle sedmice krenula prava kampanja istraživanja zašto je naš omiljeni krompir, koga svaka ovdašnja porodica ima na stolu svakog trećeg dana, toliko poskupeo – sve u pravcu pitanja: šta će biti s nama?

Kada je na katastrofične vesti o krompiru još došla „odlučno najavljena“ zabrana izvoza pšenice i brašna novopečenog ministra trgovine i poljoprivrede Dušana Petrovića (16. marta), kompletirani su svi sastojci za paniku širih razmera. Tim pre, što su građani Srbije, sa već godinu i po dana praktično „zamrznutim“ platama, dobrano osetili da su cene hrane u poslednjih godinu dana porasle za blizu 80 odsto, jer izdaci za ishranu zauzimaju kod nas preko 42 odsto „potrošačke korpe“.

KMEZIĆ I MIŠKOVIĆ: Uostalom, i vesti iz sveta, a naročito onog arapskog, upozoravaju da se sa cenama hrane nešto događa i da sirotinjske države teško i politički mogu da izdrže poskupljenja osnovnih namirnica. Čak je i kolumnista čuvenog „Njujork tajmsa“ pre neki dan zavapio: ušli smo u fatalno vrzino kolo – visoke cene nafte i energenata izazivaju visoke cene hrane, a visoke cene hrane imaju za posledicu globalnu socijalnu nestabilnost – zbog koje opet rastu cene nafte, koja se proizvodi u nesigurnom delu planete gde ima malo socijalne pravde, a mnogo sirotinje.

Iz ove poruke iz ekonomske „prestonice sveta“ mogao bi se izvući zaključak da ruke treba da trljaju upravo zemlje koje proizvode ili naftu ili hranu. Dakle, isto onako kako Norvežani ili Rusi seire kad poraste cena nafte, trebalo bi da se i Srbi raduju kada na svetskom tržištu rastu cene hrane. Jer hrana bi mogla biti „naša nafta“, kako je to pre trideset godina primetio nedavno preminuli Nikola Kmezić, nekadašnji vojvođanski premijer, a nedavno ponovio Miroslav Mišković, najpoznatiji srpski biznismen. No, Srbija se ne raduje ni porastu cena nafte, ni porastu svetskih cena hrane, zašto?

Zašto se porastu svetskih cena hrane ne raduje zemlja koja je 2010. godine imala poljoprivrednu proizvodnju vrednu 5,21 milijardu dolara i proizvodnju nafte vrednu 500 miliona dolara? Zbog toga što smo, nažalost, ono malo domaće nafte jeftino prodali Rusiji i zbog toga što je domaća poljoprivreda u ekonomskoj politici Srbije poslednjih decenija zauzela mesto „poslednje rupe na svirali“, kako se jednostavno izrazio (na TV Pinku) Sima Matić, generalni direktor Žitovojvodine, firme pokrajinskih mlinara i pekara u Novom Sadu.

To jednostavno pokazuje činjenica, koju navodi Milan Prostran, sekretar Udruženja za poljoprivredu PKS-a (u Dnevniku od 15. marta), da je fizički obim poljoprivredne proizvodnje 2010, u odnosu na prethodnu godinu, opao između tri i 3,5 odsto. Proizvodnja pšenice je bila manja za 21 odsto, krompira za 1,2 odsto, šljiva za 35,6 odsto, a grožđa za 23,4 odsto. Istina, na drugoj strani, proizvodnja kukuruza je bila povećana za 12,7 odsto, soje za 55 odsto, repe za 21,6 odsto. Kad bi neko analizirao za koje su sirovine zainteresovani glavni današnji prerađivači poljoprivrednih sirovina u Srbiji, Viktorija grupa i MK komerc, lako bi došao do zaključka da je ekonomska politika u poljoprivredi, ipak, vodila brigu o ovim kompanijama. Vreme je da se povede briga i o ostalima.

Jer, proizvodnja hrane je u Srbiji danas gotovo na najnižem stepeniku intenzivnosti u poslednjih pola veka – pošto stočarstvo u ukupnoj vrednosti poljoprivredne proizvodnje učestvuje sa samo 28 odsto. Potpredsednik PKS-a Stojan Jevtić tvrdi da ta granica nikad nije bila niža. I Sima Matić daje vrlo uverljivu ilustraciju o katastrofalnom položaju srpske poljoprivrede u „marketinškom kapitalizmu“, pa podseća da su prinosi pšenice u Vojvodini pre 20-30 godina bili blizu 60 tona po hektaru, a sada su manji od 25 tona po hektaru. Reč je naprosto o civilizacijskom nazatku, jer se od poljoprivrede decenijama samo uzimalo, a u nju se ništa nije ulagalo, a naročito se nije ulagalo u domenu zauzimanja pristojnog mesta na svetskom tržištu. Aktuelna zabrana izvoza pšenice i brašna, slična onoj iz 2007. godine, jednostavno govori da Srbija još nije u stanju ni da obezbedi svoje bilanse hrane, a nekmoli da se pozicionira kao siguran partner bar okolnih zemalja, koje prehrambeno nisu samodovoljne.

TRŽIŠTE I PRINUDA: Šta u načelu znači zabrana izvoza bilo koje robe u nekoj evropskoj državi? Znači da država ne sme da naplati evropsku cenu te robe stanovništvu, pa da bi sprečila njeno bekstvo na spoljna tržišta, pribegava prinudi, to jest pokušava da na administrativan način smanji cenu te robe na unutrašnjem tržištu, na štetu proizvođača ili vlasnika te robe. U svakom slučaju, pa i u slučaju Srbije, svaka zabrana izvoza istovremeno je i javno priznanje države da je prethodno vodila pogrešnu politiku ili da nije vodila nikakvu politiku u domenu snabdevanja stanovništva – gde je nekakva politika uvek potrebna.

Pri svemu tome, takve odluke se proglašavaju kao odluke „u interesu građana Srbije“, pa je Dušan Petrović već na startu novog ministarskog mandata stekao slavu energičnog ministra koji zna šta radi – upravo na jednoj ekonomski besmislenoj odluci, koja ne može na dobar način sniziti cenu hleba, ne može na dobar način uticati na proizvodnju pšenice i ne može, napokon, doprineti stvaranju „brenda Srbije“ u izvozu prehrambenih sirovina i prerađevina. Srećna je okolnost, izgleda, da Petrović ipak nije tvrdoglav, jer je već priznao svoju prvu belodanu glupost – zabranu izvoza brašna (oko 11.000 tona mesečno), jer je najavio da će se njegova „Uredba o privremenom kvantitativnom ograničenju izvoza, odnosno upućivanja određenih vrsta roba“, u pogledu brašna preispitati, pet dana nakon što je doneta.

Zašto se zabrana izvoza brašna mora tako drastično okarakterisati – kao glupost. Zato što, prema podacima Žitovojvodine godišnja meljava pšenice u Srbiji iznosi 1,3 miliona tona – u čemu za ljudsku ishranu 960.000 tona, a izvoz brašna prošle godine je iznosio 150.000 tona (15 odsto godišnje proizvodnje brašna) i od njega je prihodovano 42,2 miliona evra. Ispada da čak i ako bi se izvoz brašna ovoga puta udvostručio – ne bi smelo biti nestašice brašna u prodavnicama.

Pa i u slučaju pšenice, famozna Uredba o zabrani izvoza doneta ovog trenutka (16. marta), ne deluje naročito mudro. Navodno je problem što je posle prošlogodišnje žetve planiran izvoz od 500.000 tona, a izvezeno je 615.000 tona. Pri tome ne treba zaboraviti da je pšenica nakon žetve mogla da se kupi za 12-13 dinara po kilogramu, a danas u Srbiji košta 29,5 dinara po kilogramu. Ako bi neko hteo da je kupi i izveze, onda je zakasnio – u Budimpešti je njena cena 29 dinara, u Čikagu 19,5 dinara, a većina eksperata smatra da će njena cena nadalje mirovati ili čak padati. Zašto državne rezerve nisu letos kupile dovoljno pšenice, mogle bi da smire domaću cenu hleba ili, još bolje, da za državni budžet dobro zarade na svetskoj pijaci. Troškove prošlogodišnje štednje na agrarnom budžetu sada bi trebalo da plate domaći vlasnici pšenice (ali to neće uspeti, jer se promet pšenice u velikoj meri odvija „mimo PDV-a“ – neki smatraju i 30-40 odsto). U stvari, Vlada Srbije verovatno strepi od toga što je jesenas zasejano oko 100.000 hektara manje pšenice nego 2009. godine, pa ne vidi kako bi jeftino mogla „pokriti“ bilans potreba u ovoj godini.

Pekari koji su već nekoliko puta dizali cenu hleba pod raznovrsnim izgovorima, u poslednjim pretnjama spominju ne samo skupu pšenicu i „mogućnost poskupljenja brašna“, nego dodaju i najavljeno poskupljenje električne energije. No, kako je to uverljivo ilustrovao, u ime EPS-a, Momčilo Cebalović, oni prećutkuju da trenutno u jednoj kifli od 60 grama „preprodaju“ 16 kilograma uglja, koliko je potrebno iskopati da bi se proizvela struja koja se potroši za pečenje jedne kifle.

To nas vraća na gotovo neverovatne „narušene paritete“ u cenama koje ostvaruje poljoprivreda prema cenama svega ostalog. Evo, da se vratimo krompiru koji je sada, navodno precenjen. Ali kada, na primer, uporedimo bilo koju bankarsku uslugu pri plaćanju nekog računa, videćemo da one najjeftinije koštaju najmanje jedno kilo lepog „ivanjičkog krompira“, od koga jedan dan može preživeti i najsiromašnija srpska porodica. Prošle godine je kilo krompira koštalo manje od jednog odlaska u javni klozet, danas je četiri puta skuplje – ali, da li to znači da je krompir sada skup ili da je beda u Srbiji suviše raširena?