Salonsko žongliranje rečima

Među neistomišljenicima Čedomira Jovanovića već odavno nisu samo „slobisti“, „koštunićevci“ i „jeremićevci“. Razlike u stavovima o tome kako menjati Srbiju odvojili su od LDP-a i neke od onih koji su bili deo imidža ove stranke. Njima se poslednjih dana pridružio i stanoviti broj „pešićevaca“.

„VREME„: Kako je izgledao vaš poslednji susret sa Vesnom Pešić?

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Neiskreno.

U kom smislu?

Ono što je napisala u ostavci, ona pre toga nije rekla meni.

Mislite da motivi za ostavku gospođe Pešić nisu bili oni koji su javno saopšteni?

Mislim da nisu. Njeno objašnjenje je neiskreno, a sam postupak neodgovoran.

Na osnovu čega to tvrdite?

Na osnovu toga što je njeno objašnjenje svedeno na falsifikat mog citata i spušteno na nivo kompromitovane politike Vuka Jeremića i konzervativnih snaga u društvu čiji je on ekskluzivni predstavnik, a LDP i ja večite mete.

Ali LDP–u ne može biti svejedno ako se neko ko ima ugled i reputaciju Vesne Pešić povuče sa funkcije?

Naši poslanici nisu taoci blanko ostavki, nisu klimoglavci, oni su ljudi koji imaju pravo na svoje mišljenje. Vesna Pešić je u tome uživala moju beskrajnu podršku, i tu se ništa nije promenilo.

Mislite da je umesto ostavke na mestu predsednika Političkog saveta trebalo da vrati i mandat?

Apsolutno ne, ali osoba koja se nalazi na mestu predsednika Političkog saveta treba da preuzme odgovornost koja prati takav status u stranci izloženoj konstantnim napadima, umesto da se u jednoj jeftinoj aferi distancira od svoje partije, tim pre što se govorilo o temi za koju smo sigurni da smo u pravu.

Da li to slabi stranku?

Bilo bi nam lakše da do toga nije došlo. Uvek sam se zalagao za jasne odnose u okviru naše partije. Mislim da je Vesna pogrešila, ona je uverena da ja nisam bio u pravu, stranka je jasnim stavovima raščistila tu situaciju. Zbog toga nismo slabiji, što bi bio slučaj da smo naše nesporazume gurali pod tepih. Ona ima svoje mesto u LDP-u i to se ne dovodi u pitanje. Naša sposobnost da živimo s razlikama u stavovima čini nas jačim.

Činjenica je da gospođa Pešić nije prva osoba sa kojom se razilazite?

To se nikada nije događalo iz ličnih razloga. Meni je važno da niko od onih koji su otišli nije bio sprečen da obavlja svoj posao u stranci, a sa mnogima od njih sam i dalje u normalnim odnosima.

Ali ti odlasci pospešuju kritike o LDP–u kao autoritarnoj partiji?

Potpuno sam svestan da sam večna inspiracija Srbiji sa kojom sam u konfliktu ne zbog ličnog interesa, već zbog toga što pokušavam da afirmišem vrednosti koje će ovom društvu otvoriti drugačiju perspektivu od one koja se, poput paklene sudbine, prenosi s generacije na generaciju.

Ne možete reći da su svi koji vas kritikuju deo te paklene sudbine?

To i ne tvrdim. Vesna i ja se razlikujemo u pogledu koncepta i karaktera LDP-a. Stranka ne može da bude samo platforma za komentarisanje događaja na tragu onoga što je Zoran Đinđić nazivao „etikom načela“ odbacujući kritike iz kruga „dvojke“ zbog odlaska na Pale i njegovog stava da je stranka preduzeće a ne salon. Koliko god da smo u pravu, moralni stav nije dovoljan, moramo biti sposobni da utičemo na događaje. Ne pripadam generaciji srpskih disidenata i opozicionara koji su bili jedino sposobni da kažu šta nije u redu, i da mirno odu na spavanje kada polože taj test intelektualne savesti. Hoćemo da odemo korak dalje, i da menjamo stvari. Miloševića nema već duže od deset godina, i ne može se svako ko se nalazi na vlasti proglasiti novim Miloševićem. To ne sme da bude opravdanje za katastrofalno stanje u kome se zemlja nalazi, za šta je pre svega odgovoran mentalitet društva koje prenaglašava odgovornost pojedinaca na vlasti, dok beži od vlastite odgovornosti. Zato smo i napravili strategiju koja treba da izvuče građane iz rovova i oslobodi društvo od antagonizama koji ga uništavaju.

Vama se zamera da ono što ste govorili o intervenciji u Libiji i nije u skladu sa politikom stranke?

Jedan od osnovnih elemenata našeg političkog programa je integracija Srbije u NATO. Ne zbog toga što smo kao klinci bili impresionirani maskiranim uniformama, nego zato što smo svesni da živimo na prostoru koji u sukobima proždire društva svakih trideset-četrdeset godina, nakon kojih se oporavljamo do nekog novog krvoprolića. Kod nas su orijentiri za vreme i život pre svega ratovi.

Kritikovali ste intervenciju?

Nas ne raduje posrtanje intervencije, nemoć da se dâ dovoljno dobar odgovor na Gadafijev fatalizam. Naša pozicija je previše sporna da bismo ćutali pred očiglednim slabostima Obame ili NATO-a. Oni ne kompromituju sebe, ali uništavaju nas ukoliko ćutimo i okrećemo glavu u stranu dok Srbiju, protiv njene volje, iz ruskog krila guramo ka Briselu i Vašingtonu. Osim toga, nas na takav stav obavezuje i etički momenat koji proizilazi iz karaktera LDP-a. Jednostavno, ne možemo postati deo savremenog sveta sa politikom bez kičme. Ta kičma nas obavezuje da jasno kažemo kada neko greši. Način na koji se Amerika povlači iz Libije govori da sam bio u pravu kada sam rekao da je to pogrešan potez zato što se ne znaju cilj te zakasnele intervencije, vreme u kome će se ona sprovesti i sredstva kojima će se ostvariti.

To je stav vaše stranke, a ne razmišljanja Čedomira Jovanovića?

Apsolutno. Ne možemo da ćutimo pred činjenicom da je naša diplomatija nemi posmatrač „arapskog proleća“ u kome nestaju tradicionalna uporišta njene propale politike koja je trebalo da posluže kao kompenzacija za to što nemamo podršku od dela sveta od koga presudno zavisimo. Upravo zbog toga što nemamo podršku u Evropi koja nam je samo deklarativno prioritet, pokušali smo da dobijemo razumevanje od onih koji nisu sposobni da se staraju ni sami o sebi, u najgorim diktaturama planete, među liderima odgovornim za najmonstruoznije zločine, uključujući i Libiju, u kojoj smo pre par meseci slavili sa Gadafijem četrdeset godina njegove revolucije.

Koji usput priređuju i kanibalističke gozbe?

To je bila metafora za našu spoljnu politiku koja nalazi utočište u najgorim režimima na ovoj planeti. Ne mislim da sam bezgrešan i nemam problem sa preuzimanjem odgovornosti zbog reči koju sam odstranio iz svog rečnika. Smeta mi nedostatak spremnosti da se ona stavi u kontekst ne samo naše borbe za civile u Libiji, već i mog petnaestogodišnjeg delovanja u kojem sam bio legitimna meta zbog insistiranja na ljudskim pravima, građanskim slobodama i totalnoj ravnopravnosti svih.

Gde su ti režimi, u Kongu?

To je jeftina zamena teza politike koja je svoj kosmopolitizam ispoljila u deformisanoj formi, okupivši na antiameričkoj platformi gotovo sve što ovaj svet čini nesrećnim, bez obzira na rasu, naciju ili veru. U tom kontekstu zlo, kao ni dobro, ne može biti na taj način formatizovano.

Ali ovo što govorite o Gadafiju zvuči kao otvoreno udvaranje biračima u Srbiji?

Ja sam kritikovao i Gadafija i Obamu.

Međutim, učestvovali bismo u bombardovanju Libije ako bismo postali članica NATO, kao što predlažete?

Mislim da bismo upravo kroz naše članstvo u NATO-u bili u stanju da zajedno sa drugima formulišemo efikasniju politiku od trenutne. Intervencija nije sporna, problem je što se sa njom zakasnilo.

Mislite da bi Srbiju neko pitao nešto o takvim stvarima?

Mislim da smo tu u istoj poziciji kao i svi drugi. Možemo uživati respekt samo ukoliko smo sposobni i korisni sebi i drugima.

Ko su onda „Obamini klovnovi“ o kojima ste govorili?

Oni koji sede u vlasti i odlučuju o spoljnoj politici. To se odnosi na našu vladu, koja pre podne laže Moskvu, po podne Brisel, a uveče Vašington. Vodimo neiskrenu politiku koja pokušava da nas prokrijumčari i na Istok i na Zapad kako se ovde ne bi ništa promenilo.

Uspeva li u tome?

Naravno da ne uspeva. Da li treba konkretniji primer od energetskog sporazuma sa Rusijom?

Treba.

Pa evo. Može se poći od činjenice da je uprkos tomovima poklonjenih knjiga, naramku ikona, bajkerima i Marakani, Srbija i dalje jedina potpisnica sporazuma „Južni tok“ koja je za ulaznicu u taj projekat praktično dala svoj energetski sektor ruskoj državi, odričući se prava da ga kontroliše ili proda u skladu sa tržišnim uslovima.

O čemu to govori?

O nemoći ovog društva da artikuliše svoje interese, definiše ciljeve i načine na koji se to može ostvariti.

Ali ruski premijer vam je lepo rekao da je tu sve očigledno, kao što je jasno da je pomorandža okrugla?

To je morbidni geg kvazipatriotskog bloka koji pokušava da banalizuje situaciju koja kompromituje njih same, dok sopstvenu nemoć pokušavaju da prikriju kandidujući Srbima Putina umesto njih samih koje niko neće, i nebeske Srbije u koju više niko ne veruje. Tako se nije ponižavao ni Milošević, koji nam je nudio majku Rusiju samo pod NATO bombama. U tom smislu i tada i danas zapravo se samo manipulisalo osećajem nemoći i totalne ugroženosti na koju smo osuđeni međusobnim podelama i životom na brisanom prostoru, što je zapravo jedini pravi opis Srbije.

Mislite da je to posledica podaničkog stava prema Rusiji?

To govori o preziru koji ruska administracija gaji prema lažljivoj i prevrtljivoj politici Beograda. Laži i prevare su konstanta naše spoljne politike bez obzira da li je reč o odnosu prema Vašingtonu, Briselu ili Moskvi. Šta se drugo može zaključiti na osnovu činjenice da su ruskom premijeru značajniji niški bajkeri od počasnog doktorata koji je trebalo da mu uruči Beogradski univerzitet.

Koja je posledica toga?

Da nemamo nijednog iskrenog partnera u svetu, više čak ni Gadafija.

Ko je za to odgovoran, ministar Jeremić?

Jeremić je samo dijagnoza stanja u državi…

…koja glasi?

Hronična deformacija društva koje je, opterećeno čitavim nizom problema, uverilo samo sebe da je posebno upravo zbog toga što se po svim fundamentalnim pitanjima razlikuje od vremena kome pripada, gradeći na tome vlastitu ekskluzivnost.

To sve više liči na vaš lični sukob sa ministrom spoljnih poslova?

I bez njega je očigledno da sam nepresušna inspiracija svakom vlasniku kartona u ovoj zemlji. Kada Jeremić treba da iznese stav o Libiji, najbližoj spoljnopolitičkoj saveznici Srbije, on govori neistine o meni, kao i Vojislav Koštunica, koji je neobavešten o sebi, ali zna sve o meni.

A vi nemate problem sa Jeremićem?

Ne. Upravo mi je poslao pismo u kome kaže da mu je čast da me pozove na neku međunarodnu konferenciju.

Da, ali je lako stajati u opoziciji i kritikovati ono što drugi rade.

Mi predlažemo vrlo konkretna rešenja.

Koje je konkretno rešenje za pitanje Kosova?

Srbija treba maksimalno da insistira na ostvarivanju prava garantovanih Ahtisarijevim planom koji je ugrađen u Ustav Kosova. Neophodno je da napustimo pakosnu poziciju zemlje koja, ako ne može da uradi ništa konstruktivno, pronalazi zadovoljstvo u tome što čini drugima štetu.

Da li to znači prihvatanje Kosova kao susedne države?

To znači da mi nemamo prava da uništimo Srbiju dokazujući da je Kosovo njen deo. Moramo da napustimo politiku samoizolacije u koju se povlačimo zbog toga što svet ne može, poput Srbije, da jednim okom kiklopa posmatra stvarnost ovog regiona.

Ko su nosioci te politike?

Oni nisu toliko ni bitni, jer ne možemo problem Kosova i brojnih devijacija društva isključivo vezivati za onoga ko se u ovom trenutku nalazi na vlasti. To je bio pogrešan pristup karakterističan za devedesete kada je krivac za sve bio Milošević. Zato Srbija danas tako liči na njega. Nesporazumi su još dublji, ne samo zbog gubitka iluzije da će sve biti bolje Miloševićevim odlaskom, već i zbog kontinuiteta pogrešne politike i sistema vrednosti koji govore o genetskoj nesposobnosti da uhvatimo korak sa svetom.

Mislite da su problemi dublji od toga ko sedi u predsedničkoj fotelji na Andrićevom vencu?

Mislim da jesu. Zbog toga smo i inicirali ideju fundamentalnog preokreta koja je neophodna da bi se Srbija izvukla iz živog blata. Mi smo generacija koja treba da dâ odgovor na ključna pitanja koja su oduvek opterećivala život na ovim prostorima, a koja su vezana za pogrešne odgovore na pitanja o vlastitom identitetu.

To nije samo politički preokret?

Ne, politika samo krči put.

Moralni?

Neophodna nam je moralna transformacija. Lično mislim da je to prvi uslov. O tome govorim kada insistiram da se, recimo, pitanjem ratnih zločina pored mene ili nevladinog sektora bavi i Srpska pravoslavna crkva. Da njene vladike, na primer, govore o genocidu koji je počinjen u Srebrenici, jer je to jedan od neophodnih preokreta koji je neophodan zatrovanoj stvarnosti u kojoj živimo.

Kako to može da radi SPC kada su njihovi sveštenici blagosiljali paravojne jedinice koje su ubijale civile u Trnovu?

To i jeste problem, jer je naša nacionalna elita moralno hendikepirana, i za preokret o kome govorimo potpuno nezainteresovana. Oni žele nešto drugo. Život na tragu mitova očeva nacije koji se oslobođeni odgovornosti pitaju za sve.

Kako onda možete da razgovarate o preokretu sa Ćosićem ili Bećkovićem, kada su oni direktno odgovorni za stanje koje pokušavate da promenite?

Kada su Bafeta optužili da bi od svakog uzeo novac u svojoj filantropskoj kampanji, on im je odgovorio da niko nije toliko grešan da bi mu oduzeo pravo na jedan dobar gest. Moja procena je da mi nećemo biti dovoljno efikasni u nastojanju da promenimo Srbiju ukoliko ne prevladamo unutrašnji sukob koji ju je gotovo dotukao.

Mislite da je Ćosić svestan svoje odgovornosti?

Mislim da je on savršeno svestan ishoda politike sa kojom se identifikuje.

I da je spreman da snosi posledice?

Ne želim da tumačim njegovo niti bilo čije drugo mišljenje. To je samo gubljenje vremena. Sa činjenicama je mnogo lakše. One ne ostavljaju dilemu. Prva činjenica je da smo razgovarali otvoreno o svemu: Kosovu, Rusima, Evropskoj uniji, NATO-u, društvu prelomljene kičme i zatrovanih odnosa, obavezama njegove i moje generacije od kojih se ne može pobeći. Druga je činjenica da su se mnogi potrudili da čaršijskim spletkarenjem i intrigama o tom susretu učine nemogućom situaciju u kojoj bi makar neku istinu ovoj zemlji rekli oni kojima se, uprkos slomu za koji su odgovorni, veruje više nego meni.

Uspeli su u tome?

S obzirom da oni sa kojima sam razgovarao ćute, izgleda da su, makar privremeno, uspeli.

Da li će se tim mehanizmima kreiranja slike realnosti odupreti istraga o političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića?

Jako mi je teško da, lišen emocija, ćutim čekajući da institucije dođu do meni dobro poznate istine o odgovornosti politike koju je reprezentovao Vojislav Koštunica. On je bio naš kandidat za predsednika, ali ne i naš predsednik. To su, jer im je tako nešto omogućio kroz distancu prema nama, u njemu dobili politika zločina i zločinci koji su uništili živote miliona ljudi na prostoru bivše Jugoslavije. Promenila se epoha, ali ne i oni. Koštunica im je napravio utočište kroz najnecivilizovaniju politiku koja je vođena u Srbiji.

Mislite da to može da se dokaže na sudu?

Koštuničina panična reakcija je posledica ogromnog straha da ga oni koji znaju istinu o Zoranovom ubistvu ne napuste poput Titanika koji tone, i otkriju pozadinu atentata u zamenu sa status saradnika.

Hoćete da kažete da je Koštunica politički inspirator ubistva?

Ne samo politički inspirator, već i apsolutna politička logistika.

Ljudima koji su ubili premijera Đinđića?

Apsolutno.

Mislite da je Koštunica znao da će ono što radi dovesti do Đinđićevog ubistva?

Koštunica je imao politički program kriminalizacije Đinđića koja je predstavljala otvoreni poziv na Zoranovo ubistvo. O tome postoji previše dokaza. S obzirom da su mi oni poznati, nemam pravo da ćutim i bežim od istine. Pobuna JSO-a bila je uvod u 12. mart jer je u tom trenutku Koštunica, poražen u vlastitoj koaliciji i nemoćan u parlamentu, promenio sredstva politike. Crvene beretke su postale njegovi poslanici, a njihova baza u Kuli, parlament.

To ćete reći na sudu?

Tamo idem kao svedok političkih pritisaka kojima je bila izložena vlada čiji sam bio član. Sud će reći svoje, mada ne postoji institucija koja može da promeni stav društva o Koštunici, koji je postao simbol za nesposobnost, podmuklost i apsolutnu odgovornost za Zoranovu tragediju.

A ljudi o kojima govorite pozivaju se na vaše vlastite reči da vam je savest čista, a ruke prljave?

To je cena koju plaćam zbog toga što čitam Sartra, i ponekad pomislim da to rade i oni koji me kritikuju. Ta cena je u svakom slučaju mnogo manja od one koju je platio Zoran Đinđić. Bilo bi neiskreno kada bih rekao da me baš briga za ono što govori Koštunica. Njegova potreba da javnost ne sazna ništa o njemu, a da se otkrije sve o drugima, jasno govori kome su ruke prljave.

Pribojavate li se da će se na sudu saznati nešto od priča o vašim posetama Šilerovoj?

To je samo deo arsenala podmukle politike, jedan od njenih plotuna. Pre toga sam bio propali student, plaćenik CIA ili Tačija, narkoman i rasista. To je jalova, ali paklena strategija koja je Srbiju osudila na politički mamurluk, u kojoj nesmetano mogu da me eliminišu bez anestezije, brutalno, klevetama, intrigama, spletkama, satanizacijom mene, ali i onih koji su mi najbliži.

A napisi o iznajmljenoj kući na Dedinju koju niko ne zna kako plaćate i vozilu koje vredi kao dvesta prosečnih plata u Srbiji?

Znaju oni da sam godinama na Novom Beogradu. Ne interesuje njih moja adresa niti im previše smeta Dedinje o kojem govorite, s obzirom da me odatle i napadaju. To govore oni koji nastoje da održavaju klimu u kojoj bi bilo normalno da me ubiju na ulici kao psa. To je bio razlog kriminalizacije Zorana Đinđića, njegovog povezivanja sa Surčinom, Zemunom, Šilerovom, švercom cigareta i nafte. Pokušavaju da me ospore kao ličnost jer su svesni da ne mogu da se suprotstave mojoj politici.

Kako se nosite sa tim napadima i kritikama?

To mi samo potvrđuje da sam u pravu.

Da li ćete u to uveriti i kolege iz stranke, s obzirom na to da se uskoro bira rukovodstvo?

To je tema za njih. Ja ne mogu da se ponašam kao politički pajac i da skupštine LDP-a pretvaram u karikature, kao što to rade druge stranke.

Ne plašite se za svoju poziciju?

Naprotiv, ja se toj skupštini radujem zato što će to biti prilika da načinimo unutrašnji preokret. Treba nam snage da odemo korak dalje od „etike načela“ koja se svodi na salonsko žongliranje rečima. Zato je i napravljen LDP: ne da bi nam unutar stranke bilo lepo što smo duhoviti i pametni kada osuđujemo stvari oko sebe, već da menjamo ono što čini život nepodnošljivim.