Biće poreklom od ljudi

Ako ne kreneš iz sebe, teško da ćeš dospeti do Drugog. Dakle, govori, sećanje: poslednji sam put video Vujicu Rešina Tucića u kasnu jesen 2009. u Novom Sadu, na književnoj večeri Zorana „Magičnog“ Ćirića, s kojim je delio, rekao bih, neku vrstu međusobne huncutske naklonosti, jer bitnijih poetičkih srodnosti teško da su imali; sećam se koliko je Ćira bio srećan što se Tucić, kanda jedini od zvučnijih pisaca novosadskih, mada već vidno ruševan, pojavio te večeri tamo, lišen smešne sujete onih koji misle da su jedine književne promocije dostojne njihovog veleprisustva – njihove sopstvene. Nekoliko dana kasnije, Vujica se iskrao sa ovog sveta, u kojem, dok ga je bilo, bogme i nije bio tih i neprimetan, nego je i od svog života i od svoje umetnosti vazda pravio Događaj za pamćenje. Osam godina ranije, Događaj se zvao „FAK u Novom Sadu“; prvi put Posle Ratova, hrvatski su pisci, i to mahom nove generacije, pohodili Srbiju; razume se da to nije prošlo bez Vujice tamo u podrumu Prometeja, jer jedan V. R. T., kao čestiti ur-levičar i jugoromantik od najplemenitije sorte, nije mogao ne pozdraviti one koji s njim dele jezik kao onu Slamnigovu „zdjelu bravetine u sočivici“. A mnogo, mnogo godina pre toga, kada sam imao – možda i ne celih – tek petnaest, u knjižari „Mladosti“ na uglu Ilice i Preobraženske naleteću na tada posve novu Vujičinu knjigu Prostak u noći, jednu kolekciju, takorekuć, ilustrovane narativne poezije, i saznati – začuđen, zabavljen, srećan – da se poezija može pisati i tako, to jest, da je i to verbovizuelno uobličavanje sveta umetnički legitimno… Što su od nas Institucije koje su bile zadužene za naše obrazovanje inače sistematski krile, reprodukujući do u lošu beskonačnost jedno mrtvo i sahranjeno shvatanje umetnosti. A zašto su to radile? Tjah, zašto… Zato jer je taj čudni sistem u kojem smo odrastali, u kulturno-vrednosnom smislu zapravo bio zapanjujuće čedan, smeran, konzervativan, baš onako malograđanski, takoreći sitnoburžoaski, kao da su ga pravili popovi i fiškali a ne revolucionari…

A tu je baš, u tom trajnom i nezatrpivom rascepu između „progresističke“ doktrine i jedne ponajčešće duboko reakcionarne i fundamentalno palanačke kulturne prakse valjda zapelo i to Vujičino notorno levičarstvo i romantični jugoslavizam i komunizam, to jest, samo je tim logičnim i neizbežnim rascepom moguće objasniti kako to da je jedan čovek koji je verovao u osnovne zasade Sistema mnogo više i dublje nego što su u njih zaista verovali oni koji su Sistemom upravljali, značajan deo života proveo kao državni neprijatelj, otpadnik, čudak, ludak, marginalac, anarhist, vagabund, Nosilac Nama Stranih Tendencija…

NEĆUDOREDNA RADIKALNOST: Izložba „Vujica Rešin Tucić: tradicija avangarde“, kao i vrlo dragocena monografija koja je prati, produkcija je Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, i autorsko kustosko delo višeg kustosa MSUV Nebojše Milenkovića. MSUV, a naročito sam Milenković, već godinama unazad marljivo i znalački istražuje, prikazuje, reinterpretira i rekontekstualizuje tradiciju vojvođanske (neo)avangarde šezdesetih i sedamdesetih godina, kao jedne od najznačajnijih i najosebujnijih pojava na novoj umetničkoj sceni zrelog perioda SFRJ: novosadska scena (u samo malo manjoj meri i subotička, zrenjaninska etc.) tog vremena bila je stecište i uporište radikalnih umetničkih praksi, u kojima je preplitanje književnog, likovnog, muzičkog i filmskog izraza bila posve normalna stvar. MSUV je već posvetio posebne izložbe i monografije (by Milenković) Slavku Matkoviću, Balintu Sombatiju, Vladimiru Kopiclu, sada evo i Tuciću, a pretpostavljam da će na red doći i drugi ključni akteri scene, poput Katalin Ladik, Slobodana Tišme, Želimira Žilnika, bračnog para Poznanović, Miroslava i Božidara Mandića i drugih, okupljenih oko niza neformalnih umetničkih grupa, projekata i samizdata, uz jedino krhko institucionalno zaleđe u vidu legendarne Tribine mladih, kojoj će baš oni nesvesno odsvirati opelo kada se steknu svi uslovi za njen definitivni odstrel… No, kao što je sama scena bila ponekad i zapanjujuće radikalna – estetski, ali bogme i „politički“ – za ćudoredne standarde svog vremena, tako je i represivna reakcija na nju, kada dođe vreme za veliku restaljinizaciju, početkom olovnih sedamdesetih, biti žestoka: svi će njeni akteri biti na duže vreme izopšteni i na razne načine šikanirani, a Matković i Mandić će čak zaglaviti Mitrovicu! Uzgred rečeno, mada to nije tek od uzgrednog značaja, vojvođanska je scena bila odlično povezana sa beogradskom i zagrebačkom, a još bolje sa slovenačkom: to nije ni najmanje čudno, s obzirom da je nova umetnička praksa među ključnim metama svog gneva – nekad bolje, nekad slabije artikulisanog, kako to već biva… – imala baš pasatizam i provincijalizam dominantnog toka oficijelne kulture epohe, a koji je varirao od kvaziromantičnog zavičajstvovanja pa sve do još relativno stidljivih, ali već uveliko prepoznatljivih manifestacija budućeg ubilačkog nacionalizma u koji će – ni to nije ni uzgredno ni slučajno – u pogodnom trenutku „evoluirati“ mnogi od tadašnjih socijalistički pravovernih progonitelja (neo)avangarde! Zanimljivo koliko i znakovito: avangardno će se društvo u potonjoj ljudskoj zrelosti, sa svim životnim porazima i kompromisima koje ono donosi, razviti, pa i razbiti u svim mogućim životnim i umetničkim pravcima, ali niko, baš niko od njih neće zasvirati u trivijalne i mizerne nacionalističke diple… Vujica Tucić pogotovo ne: ostaće, na svoj romantično bandoglavi i sasvim nepolitikantski način, čvrsto privržen vrednostima daleko iznad plemenskih omraza.

ĐAVOLI I EGZORCISTI: Izložba i monografija ne bave se podrobnije Tucićevim „čisto“ književnim opusom – to jest, u onoj meri u kojoj je, kada je on u pitanju, uopšte moguće govoriti o sterilno „čistoj“ književnosti u bilo kojoj fazi njegovog pesničkog, esejističkog i romansijerskog stvaranja – a koji će postati okosnica njegovog „zrelijeg“ rada, nego se prevashodno koncentrišu na to „herojsko doba“ njegovog prvo zrenjaninskog (V. R. T. je rođen u obližnjim Melencima), a potom i novosadskog „subverzivnog delovanja“. To je sasvim logično iz najmanje dva razloga koji se nameću sami od sebe. Najpre, „rani“ je Tucić najizrazitije vizuelan, danas bi se reklo i multimedijalan, baš kao što je i izraziti performer (to će zapravo ostati do kraja; zvučnost je bitan element zavodljivosti i jezičke magije njegove poezije; jakako, ta magija i te kako zrači i sa papira, ali tek u živom izvođenju pesnikovom punom snagom expandira i explodira u svesti recipijenta!). Osim toga, Tucić je jedan od nezaobilaznih aktera „prevratnog“ vremena nove YU-avangarde koje, ne baš slučajno, koincidira sa vaskolikom liberalizacijom režima, baš kao što i njeno gušenje i represivno zatiranje tih đavola avangarde – praćeno ritualnim, opet više filistarski nego strogo ideološki argumentovanim kletvama pokorne štampe, o čemu izložba iscrpno svedoči, otkrivajući među tadašnjim tugaljivim „egzorcistima“ i vrlo značajna novosadska, ali bogme i beogradska imena – dolazi onda kada je politički Vrh povukao kočnicu, da ne bi sve, drugovi, Majku Mu Božiju, završilo u kakvoj anarhiji…

U jednoj od izložbenih sala MSUV „vrti“ se i film o V. R. T. koji ne treba nikako propustiti: „Igrač u svim pravcima“, skoro 50-minutni dokumentarac u produkciji TV Vojvodine, svojevrsna rekapitulacija života i dela ovog banatskog nesentimentalnog lirika prividno kočopernog garda koji je, kao i dvostruki mu (zrenjaninsko-novosadski) sugrađanin Vojislav Despotov, bio među najređim i najprobranijim pesničkim čarobnjacima tog našeg jezika, ostavši u potpunosti pesnik i u svojim posve mahnitim prozama („sva u suzama i guzama“, dan-danas sebi kažem, citirajući Vujičine Strahote podzemlja, kad god vidim nekako nedovoljno uverljiv plač…) i u svemu što je radio, živeo, pisao i disao. Vujica i Voja, dobri duhovi jednog Novog Sada koji nestaje; Novog Sada koji ih nikada nije mazio, često ih nije shvatao, a koji je sa njima, i još sa ponekim, bio grad upadljivo veći od sebe samog… Baš kao što je i književnost ovog našeg jezika sa više imena nego pravih pesnika u Vujici dobila nezatražen i neočekivan, a tako joj neophodan dar. A ova izložba i monografija koja je prati nisu dar Vujici, i ne bi to bili ni da je još živ (mada bi svakako bilo dobro da ih je dočekao), jer je Vujica Rešin Tucić jedini dar koji mu je bio potreban dobio od jedne više instance, u koju kanda nije verovao, ali koja je imala razloga da veruje u njega, u Pesnika koji se celim svojim habitusom opirao tom velikom početnom slovu, a onim najboljim što je stvorio ipak ga neumitno stekao. O sebi je, inače, govorio da je „biće poreklom od ljudi“. Ko je u stanju da razume plemenitost tog porekla, može da počne da ulazi u Vujičin pesnički svet.

VERBOVIZUELNO UOBLIČAVANJE SVETA: »Struganje mašte« Vujice Rešina Tucića, 1971.