Pravda sa neoprostivim zakašnjenjem

Optuženi Šandor Kepiro (97) ulazi 5. maja 2011. u sudnicu u Budimpešti da u njoj odgovara za svoje učešće u zločinu počinjenom pre gotovo sedamdeset godina u Novom Sadu. Dok u prostoriju „unose“ ovog starca držeći ga pod mišku, nije lako u njemu prepoznati ratnog zločinca, žandarmerijskog kapetana koji je januara 1942. sprovodio zloglasnu Raciju, operaciju „čišćenja“ novosadskih kvartova od „nepoželjnih elemenata“. Za samo tri dana tog januara na hiljade Novosađana privedeno je i saslušavano, da bi neutvrđen broj ljudi, koji sigurno prelazi hiljadu, bio streljan duž smrznutog Dunava i bačen pod led.

Kepiro je za svoj udeo u ovom zločinu već osuđivan, i to dva puta – jednom pred sudom hortijevske, a drugi put socijalističke Mađarske. Međutim, izmakao je kazni, decenijama živeo u Argentini i vratio se u Mađarsku 1996, siguran da ga je protok vremena abolirao. U Budimpešti ga je deset godina kasnije locirao Centar „Simon Vizental“, čiji je direktor, dr Efraim Zurof, prikupio dokumentaciju o njegovom slučaju i stavio ga u sam vrh liste najtraženijih u okviru programa „Poslednja šansa“, kojom se nastoje privesti pravdi preostali nacistički ratni zločinci, pre nego što za to bude prekasno.

Smatrao sam da je izuzetno značajno da naše Tužilaštvo za ratne zločine doprinese u ovom, kao i u još dva slučaja iz Drugog svetskog rata. Sticajem okolnosti, čak trojica najtraženijih – Peter Egner, Milivoj Ašner i Šandor Kepiro – osumnjičeni su za zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije. Za nas nije bilo dileme. Ratni zločin ne zastareva i dužni smo da ga u okviru naše jurisdikcije procesuiramo kad god za to postoji osnovana sumnja. Protiv sve trojice podneli smo još 2008. zahteve za sprovođenje istrage, ali smo se u daljem toku ovih postupaka suočili sa nizom prepreka. Nije bilo lako prikupiti dokaze i materijale posle tolikog protoka vremena, nakon kojeg je veoma teško pronaći pouzdane svedoke i neophodnu dokumentaciju. To nam je, međutim, pošlo za rukom, ali se isprečio drugi problem – osumnjičeni nisu bili dostupni našim organima gonjenja. Iskoristili smo sve mogućnosti koje nudi međunarodna pravna pomoć, uložili zahteve za ekstradiciju gde je to bilo moguće. Trka sa vremenom se, međutim, pokazala dramatičnom – Peter Egner je preminuo januara 2011. godine. Tako je prekinut postupak oduzimanja njegovog američkog državljanstva posle čega je trebalo da usledi izručenje Srbiji.

Sa Kepirom je situacija bila drugačija. Budući da izručenja iz Mađarske u Srbiju nisu moguća, nastojali smo da pomognemo mađarskim kolegama da kompletiraju ovaj slučaj. Prikupljenu dokumentaciju smo dostavili mađarskim tužiocima: izveštaje Držаvne komisije FNRJ o zločinima okupаtorа i njihovih pomаgаčа u Vojvodini, presudu Šandoru Kepiru Mаđаrskog krаljevskog generаlštаbа iz 1944, optužnicu Jаvnog tužilаštvа iz 1946. godine, presudu Vrhovnog sudа Vojvodine iz iste godine, te memorijаlni spisаk žrtаvа fаšističke rаcije u Novom Sаdu sа dokumentima o broju žrtаvа, po imenu i po ulicama. Postupak protiv Kepira je od tada u Srbiji u zastoju do pravnosnažne presude nadležnih organa Republike Mađarske.

Sa velikom pažnjom smo primili vest iz februara ove godine da je Kepiro optužen u Budimpešti. Otud sa svojim timom i prisustvujem majskom otvaranju ovog, možda i poslednjeg suđenja za ratne zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata. Svojim prisustvom želeli smo da odamo poštu žrtvama, ali i naporima dr Efraima Zurofa i Centra „Simon Vizental“ da im omogući pravdu. Porodicama žrtava poslali smo jasnu poruku da nisu zaboravljeni i da se za pravdu valja odlučno boriti.

Dok Kepira uvode u sudnicu, utvrđuju identitet i čitaju optužnicu, optuženi ne samo što poriče odgovornost već u ruci drži komad hartije na kojem piše „ubijate starca“. Iako se ubrzo ustanovljava da je sasvim priseban, pravi se da ne raspoznaje likove u sudnici i nastoji da izazove simpatije prema svojim godinama, koje zapravo nosi sa izvanrednom vitalnošću.

Ne uspeva da izazove efekat koji je priželjkivao. Zaista, velika je nepravda što ga pred lice pravde izvode tako starog. To, međutim, nije nepravda prema njemu, već prema žrtvama zločina koji mu se stavljaju na teret. Za njih pravna reakcija stiže sa neoprostivim zakašnjenjem. Stoga moje misli tokom glavnog pretresa nisu okrenute toliko Kepiru, za kojeg ne sumnjam da će biti adekvatno procesuiran od strane mađarskih kolega, već samoj biti utvrđivanja odgovornosti za krivična dela ratnog zločina. Nastojim da izvučem pouke za slučajeve koji su težište mandata Tužilaštva – za procesuiranje ratnih zločina počinjenih tokom devedesetih godina. Kada je ova institucija formirana 2003. godine, imali smo jasnu predstavu o našoj odgovornosti, ali ne i o tome koliko će trajati naš mandat i razmerama posla koji mora biti urađen. Tek sa prvim istragama, postupcima, prvostepenim i pravnosnažnim presudama ustanovili smo, sa gotovo matematičkom preciznošću, da se naš posao ne iscrpljuje već umnožava. Rešavanjem jednog predmeta, kao iz Pandorine kutije, otvaraju se novi. Sada nam je sasvim jasno da nezastarevanje ratnih zločina nije samo simbolična poruka već praktični institut bez kojih bi njihovo procesuiranje ostalo u najmanju ruku neizvesno.

Nezastarevanje ratnih zločina ne sme da bude izgovor za nas. Iz Budimpešte dolazim uveren da je potreban brži, energičniji i hrabriji rad na procesuiranju ratnih zločina, da ne bi u Beogradu tek 2060. godine neki „naš Kepiro“ odgovarao za zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini ili na Kosovu i Metohiji, provodeći životni vek nekažnjen, među nama i među našom decom.