Jalovi snovi o debelom moru

Nedugo nakon svetske premijere na Kanskom festivalu, četvrti nastavak Pirata sa Kariba uploviće i u naše bioskope. Ako se zateknete u gradu na nekom debelom plusu, shvatićete da ima nečega u gledanju u svu tu vodu. Film je snimljen na Havajima. Ali pored ovih našminkanih pirata iz letnje holivudske zabave, pojmovi pirata i njihove delatnosti živo su prisutni u savremenom govoru. Štaviše, sami holivudski pirati koji su povod za ovaj tekst, najviše smislom odstupaju od pojma piratstva. Ili da ovaj paradoks ilustrujem konfuzijom: iako bi Pirate, ukoliko se radi o piratima, trebalo da gledate na piratima, ipak bi bilo bolje da izdvojite solidnu sumu novca i gledate ih u ohlađenom bioskopu nekog tržnog centra jer ćete ih tamo videti. A i zabavno je za decu.

Istorijski, ova vrsta samostalne delatnosti prisutna je od kada plove brodovi sa kojih se nešto može oteti. Za prvi dokumentovani slučaj piraterije uzima se 13. vek pre Hrista kada su „narodi sa mora“ terorisali Sredozemlje, srušivši usput hetitsko carstvo. Od tada pa do danas piraterija postoji u nekom obliku. Kroz svoje kulturne odjeke nama je najpoznatija karipska piraterija, koja je trajala od sredine 16. do ranog 18. veka u kontekstu nadmetanja Velike Britanije, Španije, Holandije, Portugala i Francuske za prevlast nad pomorskim putevima ka Novom svetu. Tada su zapravo postojale dve vrste pomorskih razbojnika, različitih po statusu – u našem jeziku koriste se pojmovi „piratstva“ i „gusarenja“ da ovu distinkciju označe. Gusari su, naime, razbojnici koji pljačkaju brodove za račun kakve velike sile, čija su neka vrsta paravojne formacije, dok su pirati outlaw – pljačkaši za svoj groš, pod sopstvenom zastavom. Najpoznatiji pirat pre Džonija Depa potiče upravo iz zlatnog doba karipske piraterije – živopisni Edvard Tič sa nadimkom Crnobradi (1680–1718), koji je kasnije postao legendarni lik literarnog podžanra kolonijalnog pulpa. On je i glavni junak romana Tima Pauersa Na čudnijim plimama (1987), koji je poslužio kao literarna inspiracija za četvrti nastavak Pirata sa Kariba, i novi je rival Džeka Speroua u istoimenom četvrtom nastavku franšize. Uostalom, većina onoga što danas asocira na pirate, kao što su piratski akcenat, ponašanje, odevanje, institucija hodanja po dasci, te egzotična protetika kao što su kuke, drvene noge i povezi za oko, učinak je upravo piratske fikcije odgovorne za romantizovanje ovih pomorskih razbojnika. Vrhunac piratske literature predstavljaju romani Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona i Petar Pan Džejmsa Metjua Barija, i njihove holivudske interpretacije, koje su izvršile i najveći uticaj na oblikovanje popularne piratske ikonografije.

VIŠAK VREDNOSTI: Proširivanje pojma piraterije u savremenoj kulturi na emitovanje bez dozvole, kao i neovlašćeno korišćenje intelektualne svojine, nije slučajno i ima svoje nautičko poreklo. Da bi zaobišle lokalne zakone, piratske radio stanice su emitovale program bez dozvola sa brodova koji su plovili u međunarodnim vodama. Prva piratska radio-stanica bila je RXKR koja je još 1933. godine emitovala signal sa broda „City of Panama“ ukotvljenog blizu obale Kalifornije. Prva piratska stanica u Evropi bila je Radio Antwerpen 1962. godine. Od tada je savremeni pojam piraterije povezan sa rokenrolom, što nije bez odjeka i u Depovom Kapetanu Džeku iz Pirata.

Danas se pojam piraterije uglavnom vezuje za digitalne forme. Po jednom istraživanju, oko 60 odsto softvera koji je instaliran na kompjutere širom sveta je piratski, odnosno za njega nije plaćeno proizvođaču softvera. Ilegalni download povod je za živahnu diskusiju koja traje već desetak godina o tome da li se radi o krađi ili šerovanju. Da ovo pitanje prerasta kontekst izolovanog problema neke anonimne grupe likova, vidi se i po tome što je u Švedskoj 2006. godine formirana politička stranka pod nazivom Piratska partija (Piratpartiet) sa namerom da se stvori međunarodno udruženje piratskih organizacija. Njihova pažnja nije usmerena samo na reformu zakona o autorskim pravima već i na pravo na privatnost na internetu i van njega, kao i na transparentnost praksi državnih institucija pri nadgledanja građana.

Ovaj pregled fenomena za koji se koristi pojam pirata i piraterije možda deluje disparatno. Ono što je svakoj pirateriji, od Somalije preko Džonija Depa pa do kofera sa narezanim DVD-ovima na beogradskim ćoškovima, zajedničko jeste izvesna antikapitalistička odnosno antiimperijalistička crta. Ideja piratstva i piraterisanja ima u osnovi estetizaciju otimačine. Kapitalistički moral je slično tome estetizacija konzervacije viška vrednosti. Danas kada nema velikih ideoloških sukoba, kada je razlika između levice i desnice stav prema stopi poreza, balans često predstavljaju nijanse u primatu prava na vlasništvo u odnosu na druga građanska prava. Piraterija je izvesna deregulacija, preuzimanje u svoje ruke distribucije viška vrednosti. Čini se da smo došli do konsenzusa da, ako želimo da jedan državni sistem opstane, moramo silom i zakonima braniti pravo na svojinu. Međutim, jedna doza piraterije uvek postoji i zdrava je za društvo. Građanin činom piraterije zadobija deo slobode koji mu nije dodeljen, već ga je sam oteo za sebe.

ZAUVEK MLAD: Filmovi iz franšize Pirati sa Kariba po svojoj spoljašnjoj formi skoro da nemaju ništa sa piratstvom. Oni su jedan multimilionski projekat potekao iz srca kulturnog kapitalizma sa prevashodnom namerom da se napravi profit. Ali eto, deca ga vole. U sadržaju filmova, tačnije u liku Džeka Speroua, prikazuje se upravo sve ono što nas privlači u piratima i piratstvu. On je odmetnik, slobodan od građanskih zakona, pristojnosti pa i elementarne higijene. Čak i famozni „piratski kod“ koji se često pominje u filmovima, pruža, kako kažu, samo smernice za ponašanje. Čini se da je Kapetan Džek slobodan i od većine ljudskih strasti i usuda. Iako se u filmovima referiše na njegove ljubavne podvige, u njegovom ponašanju nema nikakvog erotskog patosa. Ne oseća glad ni žeđ. Njegova potreba za rumom je narkofilskog a ne fiziološkog porekla. Takođe, čini se da niti se plaši smrti niti može da umre. Na kraju drugog nastavka Džeka pojede nekakva morska neman. Na početku sledećeg on se nalazi u nekom apstraktnom limbu koji je psihološke prirode. Česta Džekova motivacija je kako, pomoću neke kletve, prevariti smrt. Tema novog filma je u tom duhu; u pitanju je potraga za fontanom mladosti, mitskim izvorom vode koja daruje večnu mladost. Dakle, Kapetan Džek je kao lik iz crtaća ili nemog filma: čisti Id, koji neprestano hoda, tetura se, pada, ustaje, nikada ne umire, nikada se ne zamara, nikada nije depresivan, uplašen, neraspoložen. On je neseksualan, ponaša se i kao muškarac i kao žena. Njegova motivacija često ima oblandu moralnosti: on insistira da je kapetan čak i u trenucima kad ne upravlja plovilom, neprestano se pominju piratska čast i pravila ponašanja, ali u presudnim trenucima njegova sebičnost prevlada sve druge obzire i Džek bez razmišljanja prodaje sve svoje saveznike. Dakle, privlačnost Džeka Speroua je sloboda od svih stega koje pritiskaju njegove gledaoce iako je ta sloboda pretežno – sloboda deteta.

Čini se da ako samo pogledamo lik Kapetana Džeka nećemo potpuno razumeti uspeh ovog karaktera i uspeh Pirata sa Kariba. Za veliki deo gledanosti zaslužan je glumac, Džoni Dep koji tumači ulogu Džeka Speroua. Kod dobrih glumaca publika sa lakoćom zaboravlja da gleda glumca i kroz njegovu veštinu stupa u kontakt sa likom. Kod najvećih glumaca, pak, to se preokreće još jednom i mi uživamo u liku zato što ga tumači baš taj glumac. Sam glumac postaje nosilac značenja u našoj kulturi gledanja filmova. Primer za ovaj fenomen je Hemfri Bogart ili Džek Nikolson. Džoni Dep je najsvežiji primer takvog glumca. Čini se da je, na iznenađenje samih tvoraca Pirata, Džoni preoteo šou od svojih mlađih kolega Orlanda Bluma i Kire Najtli. Na posterima prva dva filma nalaze se lica čitavog ansambla karaktera. Na poslednja dva samo je Džoni Dep. Tek kada Kapetana Džeka Speroua posmatramo i kao imaginarnog pirata ali i kao Džonija Depa nama su taj lik i njegova privlačnost mnogo razumljiviji. Kroz Džonija piratstvo dobija vezu sa iskustvom rokenrola i odgovarajućeg životnog stila. Preterano elaborirano glem odevanje, seksualna ambivalencija, narkofilija, autodestruktivnost – sve to kroz Džonija Depa dodaje Džeku Sperouu značenja koja ne bi imao samo kao fikcionalni pirat. Od infantilne slobode jednog pirata u filmu za decu, kroz Džonija Depa, Kapetan Džek dobija adult slobodu savremene celebrity kulture u svoj njenoj blještavosti i tragičnosti. U jednom intervjuu Džoni izjavljuje da mu je uzor za lik Kapetana Džeka bio Kit Ričards, legendarni gitarista Rolingstonsa. Isti se pojavljuje u poslednjem, kao i novom nastavku franžize, u ulozi oca Džeka Speroua kao posveta ovom živom spomeniku autodestruktivne genijalnosti.

Složenošću svojih značenja Pirati, verujem nezavisno od namera njihovih autora, prevazilaze kontekst holivudskog spektakla. Time, paradoksalno, tek postaju pravi holivudski spektakl. U želji za likom kao što je Džek Sperou, odnosno Džoni Dep, savremena publika pokazuje da je gladna jakih karaktera, onoga što Tomas Man zove „ličnost of formata“. Takođe, potreba za ružnoćom, i fizičkom i karakternom, pokazuje da diznijevska verzija moralno infantilne i karakterno bezlične bajke ne uspeva više da prenese nikakav emotivni ni etički sadržaj i da u Piratima gubi simboličku bitku sa iskustvom rokenrola u kome princeza i zver nisu više dva različita lika. Zbog toga je četvrti nastavak Pirata sa Kariba odličan primerak savremene popularne kulture. Da li je to nešto u čemu treba da učestvujete to procenite sami. Ima tu jako puno mačevanja i mačevanja i mačevanja. Ali čuo sam da to deca vole.

MIT O DIVNIM RAZBOJNICIMA: Crnobradi na graviri iz XVIII veka…

…i sa Džekom Sperouom u filmu Pirati sa Kariba – na čudnijim plimama