Zvalo me pre neki dan – tja, ima zapravo možda i heftu-dve od tada – iz štampane dnevne publikacije Alo da prokomentarišem „politički pritisak Borisa Tadića na njihovo uredništvo“, ili tako nešto; a sve u smislu očekivane moralne osude, profesionalne solidarnosti i ostalih građanskih vrlina. Nisam imao ni najblažeg pojma o čemu se, dođavola, radi, a onda mi je mladi trudbenik iz Publikacije objasnio kako se Tadić negde požalio stranim investitorima da ni oni baš ne doprinose stvaranju „povoljne investicione atmosfere“, recimo one političke, jer eto, ne izlazi li usred Beograda list koji je postao neka vrsta glasila „antihaškog lobija“, a vlasnik mu nije ni Milorad Vučelić ni Vjerica Radeta nego švajcarska kuća Ringier (ona ista koja drži Blic, i ona ista koja je, avaj, kupila ono što je nekada, pre nje, bio NIN, a sada se ne zna šta je; možda ponajpre Blic-na-ćirilici, posut odozgo ponekim zrnom Ekonomista u pokušaju; bajdvej, tu je aktuelni glodur Spaja prilično nedužan, NIN je poharan pre njega, a on je čak malko i popravio stvar), pa onda nekako ispada da „jevropske“ novine podržavaju antijevropske vrednosti… I šta sad s tim, upitah ja. Pa, eto, ‘oće da nam smene glavnog urednika, nije li to užas, čist politički pritisak o’zgo, znam da vi niste baš naš istomišljenik, ali ne podržavate li slobodu štampe? I ne biste li tim povodom izrekli koju nama u prilog?
Jedva se otresoh napasnika – ovo je šala, momak beše sasvim pristojan u ophođenju – objasnivši mu da Alo više ne čitam (zabranio dottore!), a da se s Tadićem, ako je stvarno baš to i baš tako rekao, zapravo slažem: ima nečega perverznog u tome da se švajcarskim, nemačkim ili tako već nekim parama promovišu libijsko-belorusko-ibarskomagistralsko-republičkosrpske vrednosti… Što ne ide, ne ide, bre! Jakako, druga je stvar da li baš predsednik države i ostali iz Vlasti moraju o tome neposredno da vode brigu, da Smatraju i Ukazuju.
Malo docnije, vidi vraga, stvarno smenilo urednika, inače afirmisanog tabloidnog udarnika koji se, koliko pamtim, kalio u Qriru iz zlatne rajarodićevske faze. Ne znam samo šta li su mislili kad su ga angažovali – da je on zapravo alter ego Nataše Kandić, samo što ranije nije imao priliku da se iskaže u pravom svetlu, ili šta?! Pa je sve to komešanje u čašici mutne tabloidne vode izazvalo ponešto šušura u javnosti i u novinarskim udruženjima, uz poneko dežurno & dušebrižno smatranje na temu ugroženosti novinarskih prava „i pročaja“, što bi rekao famozni Basara.
E, sad, šta smo ovde imali? Najpre, nikada i nigde nije beznačajno ko je vlasnik nekog medija. Bilo da se radi o pojedincu, grupi, kompaniji, udruženim zaposlenima ili čemu već, fakat je da je vlasnik (ili osnivač etc.) onaj ko postavlja neku vrstu strateške orijentacije određenog medija, u nekom najopštijem vrednosnom smislu. Sve „konkretnije“ od toga su detalji, i pametan – da ne kažem baš: pošten – vlasnik se u to nikada neće mešati, niti će urednicima i novinarima nametati ili pak zabranjivati neke ljude, teme, pristupe i opredeljenja zarad nekog već trivijalnog i trenutnog interesa. Ali, molim da se obrati pažnja: strateška opredeljenja su nešto drugo. Zamislite da nekakav nadobudni urednik moj omiljeni levo-liberalni The Guardian krene da, iz privatnog hira, strateški repozicionira u glasilo ultrakonzervativne desnice?! Da li bi bio smenjen i najuren govnjivim motkama od besnog vlasničkog borda? Naravno da bi. Naprosto, set vrednosti koji dominira nekim novinama jeste manje ili više konstanta a sve ostalo (podrška ili kritika upućena ovom ili onom političaru, stranci ili bilo kojem drugom društvenom faktoru) prirodno varira od prilike do prilike, a upravo u skladu s tim bazičnim setom vrednosti koji je od suštinskog značaja za identitet jednog medija, i na pridržavanju ili pak izneveravanju kojeg svaki medij dokazuje (ili demantuje) svoju verodostojnost. Tako postavljena medijska scena ne suprotstavlja se medijskoj slobodi i pluralizmu, naprotiv, baš ona ih konstituiše.
Kada, recimo, Pečat, ili neki od namnoženih parapatriotskih sajtova, promoviše i tetoši ratnog zločinca, to je nešto što je sasvim u skladu sa njihovom strateškom vrednosnom orijentacijom – posledično i uređivačkom politikom – zarad koje su i osnovani, a i legitimno je ukoliko ne krši pozitivne zakone (a krši li ih? To je tek tema za sebe). Ali, kada to isto radi list „evropske“ vlasničke strukture, onda sve to liči na totalnu šizofreniju. Tu naprosto nešto jako nije u redu. A kako je to uopšte moguće? U pravu je Miša Vasić: to dolazi odatle što mnoge „medijske investitore“, u jednom karakteristično kolonijalnom maniru, zanima samo i jedino profit, a sasvim im je svejedno kako se do njega dolazi „u gudurama Balkana“. Kod kuće se, dakako, ne bi usudili tako da se ponašaju (možete li ih zamisliti kako izdaju neonacističke novine? Ni u najluđem ludilu!), ali bože moj, ovo je nešto drugo. Sehen Sie diese stadt? Otuda je Tadić – ako uistinu ima ikakve veze sa svim ovim – suštinski na dobrom tragu kada upire prstom u to brljanje, ako ne i čisto licemerje, ma koliko bilo načelno neprihvatljivo da ti neko „od vlasti“ sugeriše nešto o uređivačkoj politici medija, pa još privatnih.
U međuvremenu, eto još jednog, vrlo specifičnog vida kritike medijske evrošizofrenije. Dve Svetlane, autorke Peščanika, povukle su svoju emisiju sa frekvencije poznate grčke RTV stanice B92, tražeći od uredništva da se izvini zbog reči Mladićevih drvenkastih advokata Ljiljane Bulatović i Koste Čavoškog, a što ovome nije padalo ni na kraj pameti. Tu nema šta da se doda ili oduzme: pravo je autorki Peščanika da biraju društvo i kontekst. Samo, čini mi se da se i tu, u brojnim odjecima i reagovanjima sa obeju strana otužnog ovdašnjeg spektra, kolektivno previdela jedna važna stvar: konstitutivni element besmislenih (dakako, i uvredljivih, moralno nepodnošljivih) i mrtvorođenih „debata“ poput ove sada već ozloglašene, nisu samo ljiljebulatović i kostečavoški nego i „druga strana“. Bez nje u studiju, ove emisije nikada ne bi ni bilo! Pravo pitanje, dakle, glasi: šta kog đavola radi i traži ta „druga strana“ u studiju?!
