Koloplet sličnosti i različitosti

Tog sam leta, u Komiži na Visu, krećući se uskom i lagano krivudavom ulicom oivičenom kamenim zgradama nosio uza se jednu knjigu Česlava Miloša. Da li je to bila Zemlja Ulro ili U dolini rijeke Isse, nisam siguran, ali nosio sam je gledajući u nakrivljene škure koje su na većini kuća bile zatvorene i leti, i zimi, i dan i noć. Većina je bila prazna i napuštena. Ukućani su otišli negde, u Split, u Zagreb, u San Pedro, u Kaliforniji. Ili su pomrli. Tako raspršeni ne mogu se dogovoriti o budućnosti zgrade, eventualnoj prodaji. I zato kuće propadaju. Prolazeći kroz tu „mrtvu prirodu“ razmišljao sam o stihu poljske pesnikinje Vislave Šimborske, iz pesme Autonomija, koju je Miloš pominjao u toj knjižici iskrzanih korica: „Nas ponor ne deli nadvoje./Ponor nas okružuje.“ Ako nas ne deli, onda nas spaja, prevodio sam sebi te stihove izlazeći iz uske ulice na čistinu i prolazeći pored Crkve Gospe Gusarice pred kojom je velika nakrivljena žalosna vrba.

Pomenute stihove, tumačio sam svodeći ih na sentimentalne odnose dvoje ljudi, recimo mene i recimo neke osobe ženskog pola koja je tada bila biće neodređenih kontura. Hoću da kažem, nisam ih, stihove, povezivao sa političkim smislom koji se takođe nalazi u njihovom podtekstu. Nisam ih tumačio u međurepubličkom ili međunacionalnom ključu ka kome bi me trogodišnji život na hrvatskom ostrvu po prirodi stvari trebalo da vodi. A nije me vodio. Na moje srpsko prezime niko nije obraćao pažnju, na recepte i upute lupao sam štambilj na kome je pisalo Др Небојша Крстић, лекар, ćirilicom, niko mi nije vratio nijedan od tih papira kao nevažeći. Brbljao sam svuda glasno ne skrivajući prepoznatljivo beogradsko otezanje (koje ne bih mogao da skrijem i da hoću), čitao sam „Politiku“, svake večeri oko šest sati uveče, kad ova stigne do Visa, a onda sam prelazio na „Slobodnu Dalmaciju“, dok bi Gordan Straka i Tonko Pulenta uzimali „Politiku“ da vide „šta ima novog kod mene“. Sedeći na komiškoj rivi i pušeći cigaretu video sam galebove, brdo Hum na kome je vazda visio oblak, video sam komad Jadranskog mora koje je menjalo svoj stepen uznemirenosti i obojenosti, video sam svoje pacijente (a svi su mi stanovnici bili pacijenti) kako mile kroz grad, video sam mermerni kvadratni spomenik koji je obeležavao mesto na koje je kročio drug Tito 1943. kada se iskrcao u Komižu, video sam palme sa kojih su na proleće padali plodovi veličine šljivcige, video sam prazninu koja se otvarala već oko osam uveče kad se zatvore samoposluga i dve bakalnice. Sve sam video samo nailazeći ponor nisam iako se sve ovo dešava u predvečerje raspada Jugoslavije.

U jednoj od šetnji rivom vatreno sam, sećam se, sa doktorom Strakom diskutovao o značenju pojave UJDI-ja. Ta je organizacija prva narušila ideju monopartizma, tj. bezpartizma u kojoj smo do tad živeli. Sećam se kako sam ga uveravao da buduće stranke, koje će se neminovno formirati, neće to činiti po nacionalnom kriterijumu, već po esnafskom, staleškom ili nekom sličnom. Sumnjičavo je odmahivao glavom. Mislio sam da je tvrdoglav pa sam izbacivao nove argumente kako bih potkrepio svoju tezu za koju će neposredna budućnost dokazati da je apsolutni nonsens. Ta neposredna budućnost podariće nam horde zlikovaca na vlasti i uz vlasti, ravnomerno raspoređenih na države u nastanku i ispostaviće se koliko smo mi, narodi i narodnosti tadašnje SFRJ, bili beskrajno naivni. Ponajpre ja.

Kasnije smo se „opamećivali“, na veoma dugotrajan i bolan način.

Pre nekoliko meseci sedeo sam u „Franšu“ sa troje svojih komiških poznanika koji su u Beogradu boravili povodom Sajma turizma. Pitao sam svašta, između ostalog da li je na rivi još oznaka gde se Tito iskrcao. „Nije, rekli su mi, skinuli smo!“ Nije mi bilo jasno zašto.

„Verovatno bi mi to skinuli da je ostrvo naše, ali zašto vi?!“, zavapio sam.

Vis u svojoj istoriji ima nekoliko pomorskih bitaka vojevanih u blizini otoka u vreme antičke Grčke. I ima partizane i Engleze u Drugom svetskom ratu, ima Titovu špilju i takve stvari. Zašto se to nije čuvalo, zbog turista, ako ništa drugo, nisam mogao da shvatim. Shvatio sam jedino da je ponor u koji smo upali početkom devedesetih bio dubok isto onoliko koliko je bio glup, besmislen i nepotreban.

I sad je pitanje da li nas i koliko taj ponor deli nadvoje. I da li nas on razdvaja ili spaja? I kako se on premošćava? I kako se obuzdava? I ima li među nama sličnosti? Nekada ih je bilo tušta i tma, kasnije je svaka sličnost za neke postala upravo dokaz različitosti. I ima li u tom kolopletu sličnosti i različitosti onoliko zdrave pameti, interesa i dobre volje u meri da opet možemo da živimo kao ljudi, jedni pored drugih i jedni s drugima? Kako se leče rane? Kako pojedinačne, kako one kolektivne? Sudeći po dva u nečemu slična događaja, po reakcijama na presudu hrvatskim generalima i na hapšenje Ratka Mladića, uočljive su razlike u reagovanju dva kolektiva. Kod naših suseda bezmalo čitava se intelektualna elita složila da su kazne izrečene u Hagu prestroge. U tome su saglasni i oni sa ekstremne desnice i liberalni intelektualci građanske provinijencije. Kod nas su reakcije na hapšenje Mladića bile daleko manje unisone. Primetio sam da čak i veoma darovita književnica koja će ovde postati čuvena po svom tekstu o papi, u svom osvrtu na prethodne dve teme kaže kako se hrvatski generali, kad je reč o zločinima, „ne mogu usporediti s Mladićem“. U diskursu je problem. Ne postoje zločini koji se daju usporediti jer je svaki od njih neusporediv, svaki na svoj način. Da li je Jasenovac usporediv? Jadovno? Da li je Srebrenica usporediva? Kravice? Potočari? Vukovar? Ovčara? Paulin Dvor? Da li je mitraljiranje kolone izbeglica, staraca i dece, usporedivo? Da li je zločin nad porodicom Zec usporediv?

Ono što je zajedničko svima nama, u državama nastalim raspadom SFRJ, jeste da svi zajedno moramo da promenimo diskurs. Da zločine i zločince prestanemo da delimo na naše i njihove i da ih upoređujemo jer je to put kojim smo jednom već išli i koji nas je i odveo u ponor o kome je govorila Vislava Šimborska.

Jer, ako to ne učinimo, ponor će nas okruživati zauvek.