Razmišljam o Digitalnoj agendi Republike Srbije, sudeći po sajtu www.digitalnaagenda.gov.rs jednoj od najvažnijih tema za razvoj zemlje do 2020. Nije loša tema, samo je ja „bistrim“ na pogrešnom mestu. Naime, već dva sata stojim u redu u policijskoj stanici nadajući se da ću uspeti da produžim saobraćajnu dozvolu, to jest da registrujem auto (ispostaviće se, bezuspešno). Pre toga sam bez većih muka uspeo da obavim tehnički pregled i platim sve potrebne dažbine na mestu ovlašćenom za taj posao. Tom prilikom sve podatke o meni i vozilu službenica je unela u kompjuter. Sada čekam da to uradi i službenica u SUP-u. Sve što je ova na tehničkom pregledu kucala, a potom štampala, ova na policijskom šalteru će prekucati. Svaka će u taj posao uložiti po, minimum, dvadeset minuta. Dodajte na to i nekoliko sati mog čekanja. Pola jednog radnog dana (ukupno) potrošeno je na registrovanje jednog od dva i po miliona automobila u Srbiji iako je sve moglo da se obavi za dvadesetak minuta, samo da su svi u sistemu umreženi i da država stvarno veruje onima kojima izdaje dozvole.
Najvažniji deo registracije automobila obavlja se na mestu za tehnički pregled. Tu se kontroliše da li je vozilo ispravno, rade li kočnice, signalizacija i slično. Potom se tu plaća nemala cifra za registraciju, dakle, sve visoko odgovorni poslovi. U SUP-u se ti podaci samo unose u bazu koja je nedostupna firmama koje obavljaju tehničke preglede.
Od preduga vremena u redu, pokušavam da „umrežim“ ta dva kompjutera. Onaj na tehničkom pregledu, gde je red podnošljiv (samo jedna osoba bila je ispred mene) i ovaj policijski gde je ispred mene jedno petnaest ljudi. Zamišljam kako sve završavam na prvom mestu, eventualno odlazim u SUP da podignem (novu) saobraćajnu dozvolu. Mada u mom čekačkom bunilu sanjam i kako se moja saobraćajna dozvola dopunjuje daljinski, onoga trenutka kada sam izmirio tehničke i novčane obaveze prema državi. Motam po glavi da li je to izvodljivo i zaključujem da bi hardverski to bilo znatno jeftinije nego sada, a potreban je samo jedan kvalitetan softver koji bi mogao da se koristi i za druge administrativne potrebe. Recimo, za pasoše i lične karte.
Jedino što u celoj priči nedostaje je, rekoh već, poverenje. Pokušavam da zamislim izraz lica odgovorne osobe kada bih pokušao da joj objasnim da bi saobraćajna dozvola mogla da se produži i van SUP-a. Kako to? Da privatnik overava saobraćajne dozvole?! Ne, odgovaram, privatnik samo unosi podatke u policijsku bazu, pa ako se sve složi, baza izdaje dozvolu. Ama, kako da pustimo privatnika da unosi podatke, da li si ti normalan, pa to mora službenik MUP-a, razrogačen je nadležni? Pa, pustili ste ga već da mi proverava kočnice i uzima pare, to je valjda važnije, odgovaram, ali vidim da od toga nema ništa. Ne razumemo se.
U tom procepu, barem po meni, zaglavila se srpska digitalna agenda. Džaba kompjutera, skupih sajtova (od naših i američkih para), konferencija, slikanja za TV i zaklinjanja u EU. Uzaman, ako sve radimo na isti način kao i pre trideset godina kada nam se digitalna agenda svodila na umeće korišćenja digitrona.
