Inscenacija pre intepretacije

Kada je Peter Sloterdajk, svojevremeno, klasično delo odredio kao tekst koji je nadživeo svoja tumačenja, on time nije skrenuo pažnju na istine koje su u tom delu pohranjene i koje, budući stamene i nepromenljive, stotinama, hiljadama godina odolevaju konkurentskim poduhvatima, niti je sugerisao da klasična dela u sebi čuvaju arhetipove koji su bili, jesu i biće, tle iz kojeg niče mnoštvo tumačenja, ali koji (arhetipovi), bez obzira na sve, bez obzira na prašumu koja raste iz njih, ostaju uvek isti, plodni, jednaki sebi i sopstvenoj besmrtnosti (zašto bi se, inače, zvali arhetipovima?). Ništa od toga. Sloterdajk nam govori nešto zanimljivije i ozbiljnije. Klasično delo je do te mere nestabilan i otvoren tekst da nijedno tumačenje ne može da ga svede na njega samog, ne može da ga učvrsti u vlastitom identitetu. Nijedna interpretacija nije u stanju da ugura klasičan tekst u kalup jednoznačnosti, niti da ga zatvori u ogradu unapred datog smisla. Zbog toga Ivan Medenica, teatrolog i pozorišni kritičar, u svojoj knjizi Klasika i njene maske, pita kako se, iz rediteljske perspektive, može prići klasičnom dramskom delu i na tristotinak stranica gustog teksta, stilom ekonomičnim i prozirnim, nudi odgovore koji, uprkos usredsređenosti na predmet – na pozorište, dakle – umnogome prevazilaze tematski i žanrovski okvir, pa umesto da se čitaju kao štivo koje je stručnjak napisao za stručnjake, ili za radoznalije izvođače pozorišnih radova, oni se, ti odgovori, prelivaju u filozofsku i teorijsku ravan, da bi, s druge strane, implicitno, podigli politički ulog ovog naizgled savršeno nepolitičnog teksta.

Klasičnom se dramskom tekstu, piše Medenica oslanjajući se, pre svega, na teoretičare poput Patrisa Pavisa, Bernara Dorta, An Ibersfeld, Aleksandru Jovićević, ali iznad svih na Žaka Deridu i Antoana Viteza, može prići na tri načina: možemo pokušati da rekonstruišemo kontekst u kojem je drama nastala, možemo da aktualizujemo tekst tako što ćemo se poslužiti instrumentima sadašnjice da bismo ga približili današnjem gledaocu i možemo ga, najzad, dekonstruisati. Za svaku od ove tri mogućnosti Medenica nudi najpre teorijski okvir, a potom teorijske postavke razrađuje u minucioznoj analizi konkretnih pozorišnih postavki.

Rekonstrukcija klasičnog dramskog teksta, dakle, nastoji da obnovi kontekst u kojem je delo nastalo, u kojem se igralo, kao i način na koji se ono, u vreme nastanka i prvih postavki, razumevalo i izvodilo. Takav poduhvat pretpostavlja tradicionalan teatarski pristup u kojem reditelj, vođen tekstom i piščevim didaskalijama, nastoji da razume šta je autor hteo da kaže i da to što je ovaj hteo da kaže interpretira na sceni. Ideja je da se bude što bliže originalu, što verniji piscu, što verodstojniji vremenu u kojem je delo nastalo. Interpretacija, u ovom slučaju, dolazi pre inscenacije i to nam se, na prvi pogled, čini sasvim prirodnim i razumljivim: tekst je dat i tekst je nepokretan, naporom interpretacije prodiremo u njega, oživljavamo ga, i tako probuđenog bacamo na scenu. Na pozorišne daske izvodi se smisao koji je režiser izvukao iz dela. Problem je, međutim, što se klasičan dramski tekst, ponešto paradoksalno, žestoko opire takvom pristupu. Veliki tekstovi, naprosto, nisu jednoznačni kakve god da su bile namere autora, šta god da je on, u međuvremenu, hteo da nam kaže, ili kakve god istine da su mu, dok je pisao, bile na umu. Ne samo što više ne možemo da pitamo Sofokla šta je, u stvari, hteo da kaže (kao da bi nam to pomoglo i kao da on to već nije uradio, rekao to jest), nego se tekst migolji, prolazi između prstiju režisera i zahteva više od interpretacije: klasičan dramski tekst, sugeriše Medenica, traži aktivniji pristup od puke rekonstrukcije, ma koliko ona, u međuvremenu, bila zahtevna.

Aktualizacija je postupak koji klasičnom delu prilazi sa izgrađenom svešću o tome da je reč o nestabilnom tekstualnom tkanju čiji je izvorni kontekst, verovatno, uzaludno i neplodno rekonstruisati. Zbog toga režiser dramu smešta u sadašnjost, a značenja koja nudi klasičan tekst uklapa u kontekst blizak i prepoznatljiv savremenom gledaocu. Ključ za odgonetanje starog teksta nije smisao zapreten u vremenu u kojem je on nastao, niti je to večita, nepokretna istina, nego mogućnosti samoga teksta da nam kaže nešto i o nama samima, danas. Tekst se, u tom pristupu, pojavljuje kao savitljiva, otvorena struktura koja se može prilagoditi drugom i drugačijem kontekstu od onog u kojem je nastao i koji svoju dugovečnost duguje ne pretpostavljenom smislu, već svojoj otvorenosti i konstitutivnoj nedovršenosti. (Ako dve i po hiljade godina stari tekst funkcioniše i danas to samo znači da nije bio dovršen u vreme kada je pisan i da se, vremenom, njegova otvorenost za nova tumačenja samo uvećavala.)

Dekonstrukcija je, pak, radikalni oblik aktuelizacije koji dramskom tekstu prilazi kao samostalnom stilskom i žanrovskom sistemu znakova. Ne, dakle, predstava koja zahteva tumačenje, već znak koji zahteva eksplikaciju. Ne zacementirana tradicija, već slobodna igra različitih smislova. Ne čvrst, već nestabilan tekst. U naizgled paradoksalnom preokretu Medenica pokazuje da sada inscenacija dolazi pre interpretacije. Kako je to moguće? U kojoj meri i na koji način, u takvoj postavci, dramski tekst obavezuje režisera i nije li paradoksalno govoriti o tome da posledica, dakle inscenacija, dolazi pre interpretacije, dakle pre pokušaja da razumemo tekst koji bi trebalo biti uzrokom inscenacije? Upravo u rasplitanju ovog paradoksa Medenica pokazuje najveće majstorstvo, izvanrednu teorijsku dovitljivost i maštovitost, te nesumnjivu filozofsku okretnost. Jer, usudili bismo se reći, tako prodorno razumevanje dekonstrukcije kao filozofskog pojma, kakvo nam nudi Medenica, postiglo je malo filozofa na ovom jeziku (a i uopšte), da bi „primenjena“ dekonstrukcija u režijskom postupku Antoana Viteza, dakle Medenicina analiza predstave Elektra iz 1996. godine, samo produbila ono bartovsko uživanje u tekstu. Ali upravo tu, ispod te prve i teško osporive ravni (ispod prvog platoa), na kojoj čitamo vrhunski teatrološki tekst, pronalazimo i neobjavljenu, premda i neskrivenu političku ravan: Medenicinu je analizu, uprkos njenoj žanrovskoj čistoti, dopušteno čitati kao politikološki tekst koji će nam, s retkom ubedljivošću, ukazati na korene bede u kojoj smo: sve dok se prošlost, tradicija, suverenost, ili „Kosovo“ čitaju kao čvrste i nepromenljive strukture, kao ono što je dato (a ne zadato), nećemo, kao ni loši režiseri, stvar da preuzmemo u svoje ruke, nećemo da postanemo suvereni vladaoci sopstvenim delom i sopstvenim životom. Ako ne shvatimo da inscenacija dolazi pre interpretacije, tekst stvarnosti će, kao i klasična drama, da nam klizi kroz prste, poput peska.