S odmaklim godinama i/ili bolestima, više se ni u šali ne propuštaju nastupi velikana kakav je u svojoj oblasti pre mnogih drugih Arsen Dedić bio i ostao. Otkada se na dostojan način koncertima u Domu sindikata proleća 2005. vratio i na našu scenu, Arsen je ovde uknjižio nekoliko sitnih/gostujućih pojavljivanja, pa i tzv. korporativna (zatvorenog tipa, za poslovne skupove velikih firmi), ali je nedostajao njegov pravi, potpuni autorski nastup. Utoliko je i iznenadilo da je za takav najzad-koncert izabrana razmerno mala (manje od 900 sedišta), mada neosporno akustična i imponujuća ‘klasičarska’ sala Kolarčeve zadužbine, pa su ulaznice (za tzv. ex-YU izvođače po visokoj ceni, 2200–2500 din.) rasprodate ekspresno. S druge strane, već i sam naziv događaja – kao saradnje oca i sina – usmerio nas je na intimistički ugođaj; uostalom, A. Dedić odavno može kako god mu se prohte.
Postavka makar malog broja prisutnih da povlašćeno sede po obodima pozornice već naglašava unplugged pristup, a kućno-radnu opuštenost dopustili su i Matijini znani džezersko-improvizatorski kvaliteti, u poređenju s npr. dugogodišnjom klavirskom pratnjom kakvu je Arsenu pružao prof. Stjepan Mihaljinec. Potonji je gdin naravno besprekorno i blagonaklono reagovao tempom i dinamikom, ali najveći kantautor ovog skupa malih naroda/jezika/zemalja – dok mu ‘teče odjavna špica’, kako i sam već duže citira svog prijatelja Duška Radovića – uveliko kreativno žonglira čak i nekim od sopstvenih beatifikovanih numera. Zapravo malo i retko obrađivan opus neprikosnovenog kvaliteta i stotina značajnih i voljenih kompozicija, Arsenovo kantautorstvo još uvek najveći podsticaj dobija od samog svog tvorca, a za takve promene, oživljavanje verzija, pomeranje naglasaka i ispitivanje kutaka, teško da ima bolje podrške od genetske; kompetencija prve klase se podrazumeva.
Ali pre nego što su Arsen i Matija zablistali zajedno kao u Sve te vodilo k meni, čovek u crnom izveo je nekoliko tačaka (Tvoje tijelo – moja kuća, Amigo) uz matrice. Na to nas je navikao u ovom milenijumu, u samo njemu izvodivoj kombinaciji čiji je najmanji razlog taj da se ne petlja sa pratećim sviračima i produkcijom novijih, no i dalje visokokvalitetnih albuma. Jer, neki od starih aranžmana/orkestracija, s gudačkim prelivima i prizvucima big benda, ne daju da se zaborave zabavno-muzički raskošne ’60. i ’70, dok svedenija pratnja ‘podvučena flautom’ svedoči o odgovornosti i kasnije produkcije. Ipak, sve drugo pada u senku kada vas – po N-ti put iznenada i podmuklo – pod srce udari klasik poput Sve što znaš o meni, nikada tumačen a očigledan i kao bluz.
Nadasve, u odličnoj pevačkoj formi i danas, Arsen je svojim toplim glasom savršen vodič za tumačenja i primenu svojih pesama, pa su se opet bez obzira na vrstu pratnje jednako ubedljivo pokazale i devojke iz moga kraja i za jedan dan, i pijanista i (za razgovor) konobar. No otežali pokreti i disanje, prirodni i za nekoga ko je u sopstvene sedamdesete stigao lakšim putem, u ovom jednoipočasovnom programu umereno su odmarali tokom par Matijinih instrumentalnih tumačenja i gostovanja mlade Marijane Zlopaše. Ona Kuću za ptice i Pamtim samo sretne dane nije radila po evergrin-izdanju Gabi Novak, već priklonivši se još jačem uticaju prisutnog autora.
Skromno sagledavajući sebe među prijateljima, kolegama i ispisnicima koji su se uglavnom već toliko duboko povukli da većinom nisu ni živi, Arsen je ovaj koncert bogato ukrasio posvetama Serđu Endrigu, Đinu Paoliju (uvek prekrasna Sapore di sale/Okus soli), Bulatu Okudžavi, Strancu/Žoržu Mustakiju, dobacivši čak i do pesme Rosa Blanca/Bijela ruža na stihove kubanskog romantičarsko-oslobodilačkog barda Hosea Martija. Uopšte, u delovima dok je sam za klavirom Dedić je delovao gotovo preporođeno, iako bi mu sećanje ponekad zakrckalo kao stare ploče. Nasuprot tome, znatne deonice poezije, kao autobiografiju u stihovima, isporučio je sasvim glatko.
Bez ikakvog jeda druge jetre, pokazao je i gde će da putuje/tuguje, i kako ne presahnjuje humor ni prema sopstvenim vrhuncima – kao npr. u pesmi-potpisu (eng. signature song) Kuća pored mora maestralno travestiranoj u Kuća pored rijeke. Uvek dirljive i divne, kao Tvoje nježne godine ili Otkako te ne volim, ili na bis Nisam ti dospio reći, neizbežno su vodile opraštanju sa monumentalnim a bliskim stvaraocem-prijateljem. Prisutna mrva njegove ukupne publike tako ga je, prisno i pristojno, i ispratila, jugom stajaćih aplauza. Još uvek u kantautorskoj snazi, nadamo se da će Arsen Dedić i poživeti dugo, i ostaviti nam još neki album kao pola tuceta poslednjih, ali ne verujem da ćemo imati privilegiju da ga srećemo uživo. Tužno i zadivljujuće.
