Sam s Oljom: Kako je Đelić ispao heroj
Kraj jedne etape u istoriji Crvene zvezde nije, kao što sam ovih dana napisao, mogao biti obeležen s više simbolike: prazne tribine stadiona u prošlu subotu, prazna igra, dva gola u sopstvenoj mreži i, na kraju jesenje fudbalske sezone, deset bodova minusa u odnosu na Partizan. Pa Božidar Đelić je za manju stvar podneo ostavku.
Bivšem ministru za evropske integracije i jednom od potpredsednika Vlade, u javnom delu sednice Glavnog odbora Demokratske stranke, prisutni su aplaudirali, ali to je bilo malo pa je predsednik stranke Boris Tadić tražio da mu tapšu još malo.
Aplauzima je tako u „Utisak nedelje“ (jedan na jedan sa Oljom Bećković) pa, potom, u Pariz, na duži odmor, ispraćen čovek čija je misija neuspešno završena.
Što bi, da ga je bilo ko pitao, rekao Vladan Lukić, predsednik Zvezde – „sam je kriv, što je obećavao ostavku“. Tako je Božidar Đelić aplauzima stranačkih kolega nagrađen kao čovek od reči čija su se dela spotakla u sasvim drugom resoru. Srbija nije ostala pred vratima Evropske unije zato što Đelić nije udarnički izgurao zakone i druge papire koji se traže kad neko želi da uđe u taj brak. Naprotiv! Toliko smo ih naštancovali da će čitave generacije činovnika morati da proizvode uredbe koje će omogućiti primenu tih zakona.
Božidara Đelića su pohvalile i mrzovoljne evropske birokrate, a na ispitu smo pali u sferi spoljne politike koja se našla pred nemogućom misijom – i jare i pare, odnosno i Kosovo i Evropa.
Otuda se i očekivalo da će vesti iz politbiroa vladajuće stranke procuriti na sve strane čim se prisutni raziđu kućama. Još pre toga onaj aplauz Đeliću, svakom ko ume da čita zvanične izveštaje, ličio je na zvižduke Vuku Jeremiću, opravdano odsutnom zbog azijske mini turneje. No, jedva dvanaest časova posle sednice svi su znali da je optužba za neuspeh srpske kandidature pala na Jeremića, kao ministra koji je u svađi s većinom evropskih zemalja, pa je traženo da on podnese ostavku ili da bude smenjen.
Maštovitiji izveštači s tog zatvorenog dela sednice živopisno prepričavaju doušničke izvore pa kažu da je Boris Tadić ćutao, povremeno klimao glavom, kažu – značajno, a onda, na kraju, tražio da prestanu unutarstranačka trvenja i podele i to baš sad, pred izbore.
Oni koji su govorili oštro o Jeremiću znaju bolje nego ja da je spoljna politika, posebno deo oko Kosova, formirana u predsedničkom kabinetu, pa kremljolozi beogradske scene već najavljuju da je počeo rat između Dragana Đilasa i Tadića. I za to imamo narodnu izreku: ćerku kara, snaji prigovara! Tumači se da je to nova linija podele unutar stranke koja je gotovo endemski sklona da od sopstvenih frakcija formira nove stranke
Nova parola: Ekonomija je na prvom mestu
Lično, mislim da je to preterivanje, ali ako Demokratska stranka doživi ubedljiv neuspeh na predstojećim izborima, to će sigurno biti razdelnica između bivših drugara, mada ne i jedina.
Sada je na Borisu Tadiću da očuva jedinstvo stranke, da zakrpi rupe u čamcu koji je počeo da pušta vodu i da ih natera da veslaju u istom ritmu i da probaju i oni da naprave – preokret.
Nova parola glasi da nam je ekonomija na prvom mestu. Nemam primedbi. Naprotiv. Tome je služio i onaj pompezni sastanak s privrednicima, poseta severnom delu Italije, poseta „Fijatovom“ pogonu u Kragujevcu, u funkciji toga biće i novogodišnje otvaranje Mosta na Adi, samo je pitanje hoće li se u Deda Mraza maskirati Đilas ili Tadić, kao i niz drugih prigodnih manifestacija i vesti kojima započinje izborna kampanja, mada izbori nisu raspisani niti će uskoro biti.
Pošto srpsku politiku inače odlikuju krajnosti, od zaklinjanja do odricanja, nije na odmet podsetiti da od Evrope nema boljeg i prirodnijeg mesta za Srbiju u svakom smislu: od privrede do kulture. Evropska unija jeste ušla u krizu državnih dugova, što je samo ogolilo nesavršenost političkog odlučivanja unutar i u ime Unije. Ali to još ne znači da je Evropska unija propala, kao što su skloni da seire teoretičari smaka sveta, a još manje znači da je Evropa loše mesto za život čoveka i čitavih naroda.
Iskupljivanje greha: Ljubi te partijski drug
A eto ovi naši, posebno kad su suočeni s neuspehom, skloni su da s podozrenjem gledaju na taj „klub naroda“ kao na mrzitelje koji nam zabadaju nož u leđa i to nas odvodi još dalje od promišljanja o samima sebi, ovakvim kakvi jesmo, što samo daje lažni alibi onima koji su sada na vlasti ili će dati alibi nekoj drugoj upravljačkoj strukturi koja će možda biti na vlasti u doglednoj budućnosti. Pa ćemo se zamajavati odnosima „mi i oni“, gde će uvek biti krivi „oni“, umesto da se suočimo s rešavanjem onih problema koji nas udaljavaju ne od Evropske unije, same po sebi, već od Evrope generalno. Sklonost da sopstvena posrtanja tumačimo zaverama protiv nas puno nas je već koštala.
Da ulazak u Evropsku uniju garantuje status povlašćene partije onoj strukturi koja je neku zemlju uvela u ovu asocijaciju bogatih i moćnih, ne bi danas hrvatski HDZ bio gubitnik na tamošnjim parlamentarnim izborima. Eto, dogodilo se da je Jadranka Kosor potpisala pristupnicu Hrvatske tom klubu a ubedljivo je poražena na tamošnjim izborima.
Demokratska stranka je na tome trasirala svoj izborni program, svoju politiku, a Boža Đelić je na toj ideji zasnovao i sopstvenu političku sudbinu. Bila je baš dirljiva slika kad jedan od članova Glavnog odbora ljubi Božu Đelića. Taj izliv partijske nežnosti bio je svojevrsna groteska. Aplauz i ti poljupci bili su slavlje još jednog poraza maskiranog nekakvom ličnom principijelnošću koja bi, da je dosledno primenjena, mogla da se protumači i ovako: hajde da se svi izljubimo i da odemo kući, jer obećali smo isto što i Đelić, ali nismo bili toliko naivni da za to vezujemo političku sudbinu. Kao da je on iskupio sve njihove grehe. U FK Crvena zvezda doneli su odluku da prodaju ceo tim.
