Prema nepotpunim informacijama, srce Vrhovnog vođe, Generalisima, Našeg oca, Dragog vođe i Našeg oca prestalo je da kuca 17. decembra. Shrvano naporima u borbi za bolju Severnu Koreju, Vođino srce nije izdržalo, izgubio je tu bitku najverovatnije u vozu, putujući Korejom koju je toliko voleo.
Tako otprilike izgleda zvanično saopštenje u zemlji koja predstavlja poslednji veliki bastion komunističke diktature naslednog tipa. Veliki vođa je preminuli Kim Džong Il, koji je neprikosnoveno vladao više od 40 godina.
Još odavno mi je ovaj diktator postao zanimljiv jer, delom zbog zatvorenosti zemlje, delom zbog kulta ličnosti, a delom i zbog antipropagande Južne Koreje, o njemu znamo samo mitove. Ma kako se podsmevali Korejcima koji ničice padaju pred spomenicima Vođe ili njegovog oca Ki Il Sunga, u ovim reakcijama lako možemo prepoznati sopstveno uplakano lice kada je umro Drug Tito. Sličnost (ali i ljubav SFRJ i Koreje) ogledala se u onom dočeku kada se pevalo Titu, a snimak dve pionirke sa harmonikom i danas je hit na Jutjubu. Zato ovih dana imamo jak utisak povratka u prošlost, u dane nesigurnosti kada je Vođa na umoru. Pretpostavlja se da će smrću Oca, narod ostati neka vrsta siročeta, koje će biti prepušteno na milost i nemilost neprijateljima. Ovaj strah je jednako iracionalan, jer implicira činjenicu da Vođa ima natprirodne moći. Kao za inat, Srbija je nedavno doživela simboličko odbijanje od EU, pa je time osećaj nepripadanja pojačan. U ovom teškom trenutku, na drugom kraju planete je umro Veliki Vođa i sada smo ponovo u tom sumornom stanju apatične žalosti.
U medijskom smislu pronalazim nekoliko sličnosti u sociopsihološkom modelu, što nam govori da se populistički model kod nas zadržao i danas, il što bi rekli – bez Tita (ili Kima) sa nama, al sa njima u nama!
Severnokorejska diktatura postala je predmet mnogih studija zbog elemenata koje možemo koristiti kao svojevrsne alarme za svako demokratsko društvo.
Natprirodne moći Vođe tamo su dobile mitske dimenzije. Prema verovanju Kim je uspevao da kontroliše vreme putem svog raspoloženja. Nasmejani Vođa je znak nebeskog mira, sunčanog dana, monsuna, ciklusa plodnosti. Nedavno smo u našim medijima imali sličnu mistifikaciju zemljotresa u Kraljevu, sećate se, jedan od zvaničnika vladajuće stranke je zemljotres pripisao činjenici da je tamo održan miting opozicije. Mira Marković je sušu u Beogradu svojevremeno objasnila pobedom opozicije. Ona je naročito volela paralele između sopstvenog raspoloženja, politike i vremenskih prilika.
Vođa je najlepši i najpotentniji, jer on menja žene, one stare i umiru, dok on ostaje večito potentan. Tu vrstu diktature mačo seksualnosti znamo, a nju podgrejava Vođina beskrajna snaga oličena u muškom principu. Setite se Titovih ljubavi, ali i aktuelnih političara koji uporno potenciraju sopstvenu muževnost. Inače, u Severnoj Koreji nema evidentiranih slučajeva side, nema homoseksualizma, narkomanije, idealno društvo sa stanovišta ovdašnjih homofoba.
Vođa je laičko božanstvo čija deifikacija ne ostavlja prostora za verske zajednice. Ipak, treba reći da je u Severnoj Koreji sačuvan veliki broj bogomolja, dok je prema rečima pokojnog Oca nacije „zadatak sveštenika da se mole za uspeh i napredak Koreje“. Zvuči li vam poznato?
Poseban odnos prema istoriji u ovoj zemlji pokazuje još jedan element diktature. Istorijske činjenice zamenjuje mitomanija. Niko ne zna autentične podatke o biografiji Vođe, koji je prema ruskim izvorima rođen u SSSR i zove se Jurij Irsenovič Kim. Bokte, ima rusko državljanstvo, zamalo pravoslavac. Mit predstavljaju njegovo odrastanje, rat, odmori na Malti, filmofilija, ljubavnice, datum rođendana, članovi porodice, zdravstveno stanje, ili naslednik. Video sam odličan dokumentarac koji je napravio kolega sa HRT-a, tokom prvenstva u tekvondou. Naravno, postoje dve verzije ovog sporta, u Severnoj i Južnoj Koreji. Postoji i muzej u zarobljenom američkom brodu gde je kustos lepa devojka u uniformi. Ona pred gostima nadahnuto i automatski opisuje kako su dva dečaka iz vojske Severne Koreje hrabro osvojila ceo brod, dok je američki kapetan drhteći od straha čučao ispod stola u kabini. Drugovi heroji su odlikovani, a Ameri su posle 18 meseci pušteni.
I ovo nam zvuči poznato, naročito kada se u medijima ponavljaju floskule poput „crvenih linija“ ili „kolevke naroda“, „zamrznutog konflikta“ ili „srca Srbije“. Zato je blago rečeno neumesno kada se u ovdašnjim medijima sa podsmehom emituju snimci opšte histerije jer smo ovde slavili i oplakivali razne ljude i pojave. Nama samo ona teta sa državne televizije, sa šumom na fototapetu nije javila pred kojim spomenikom treba da se rasplačemo.
