Godišnji pregled TV Manijaka ove godine će potpuno odgovarati atmosferi krize u kojoj živimo. Televizije su u pokušaju da oboje sumornu svakodnevicu otišle u krajnost prisilne zabave. Dobili smo dve komercijalne televizije u klinču (Prva i Pink) uz koje se pripevavajući priključuje i RTS. Promena boje Televizije B92 (sada ljubičasta) značila je i puzajuću reformu koja je dovela do razvodnjavanja kritičkog duha ove stanice.
Sećate se – omiljena najava za kompulzivnu zabavu uvek je glasila: „Program koji će vas nasmejati do suza!“ Pa, hajde onda da se prisetimo šta je to bilo smešno i zabavno prethodne godine, što bi rekao moj poručnik – pa da se svi smejemo!
DOMAĆE SERIJE: RTS je i ove godine bazirao svoj zabavni program na domaćim serijama. Prva je u suštini treća ekranizacija i inkarnacija Mir Jam, što mu dođe kao srpski odgovor na invaziju turskih serija. Međutim, druga serija, Cvat lipe na Balkanu mnogo je ozbiljnija i predstavlja pohvale vredan pokušaj da se vrati dignitet dramskom, igranom i serijskom programu. Ovo je serija koja opisuje život posleratnih generacija, vreme naših roditelja, ideološke zablude, ratne i poratne ožiljke, tačna količina istorije bez potrebe da se ona revidira. Takođe, ovo je prva serija kojom se Srbija osvrće na drugu polovinu XX veka. Nije smešna ili, tačnije, nije samo smešna.
Na Prvoj su do te mere dominantne turske serije da se pojavio vic koji to opisuje. Sedi Kraljević Marko sa staricom Jevrosimom majkom i stade majka Marku besjediti. O moj sine Kraljeviću Marko, idu Turci! A tu Marko majci (i Šarcu, verovatno podnapit od rujna vina) odgovara: „Je l’ na Prvoj?“
Ovaj kulturološki fenomen kojim se na Balkan vraća turski kulturni uticaj ipak nije pomirio dve islamske zajednice u Srbiji. Dakle, zabava pre politike!
Pink se odlučio za eklektički pristup pa kombinuje latino serije, turske hitove i indijsku seriju koja ima zavidnu gledanost. Ispade da nam Indija ipak nije toliko daleka, pa je logično da će sledeći korak ka istoku biti emitovanje neke kineske serije. Kad odem po klopu u svoj komšijski kineski restoran na Novom Beogradu pogledam sa kuvarom delić serije koju emituje CCTV. U pitanju je ratna saga (jedna od mnogih) gde pošteni Kinezi ratuju protiv zlih Japanaca u Drugom svetskom ratu. Ozbiljna produkcija, ko Neretva, a ima i ljubakanja. Potencijalni hit.
PEVANJE I TALENTI: Dva verovatno najpopularnija programa su „Prvi glas Srbije“ i „Ja imam talenat“. U prvom slučaju samo pevate, dok u drugom možete da pokažete neki svoj hobi, anomaliju, patologiju, veštinu ili neverovatan talenat. Veruje se da će vam pojavljivanje na televiziji omogućiti da se proslavite i možda popravite svoj položaj u društvu. Konačno, možda i zaradite neki dinar. Ova teorija ima mnogo mana, jer vam pojavljivanje na „Farmi“ može doneti samo besplatan obrok u emisijama Lee Kiš. Tamo caruju farmeri koji samo žvaću vikendom bilo ujutro, bilo popodne. Sve ove emisije po pravilu donose novac pobedniku, a sve ostale beneficije do današnjeg dana su izostale. Niko u Srbiji nije postao poznat ili bogat posle pobede na ovim natpevavanjima jer – osim pevanja (i to pre svega imitiranja) uglavnom nema autentičnih umetnika. To je kvaka 22, jer da biste pobedili, morate biti reproduktivac, a ako štrčite – nećete pobediti. Ipak, pare od nagrade nisu male.
SVEMOĆNA TELEVIZIJA: Pošto preterano gledaju TV programe, Srbi su u doba krize poverovali da televizija može da rešava njihove životne probleme. Ne morate da perete zube, ne morate da idete kod zubara, ne morate da vežbate, ne morate da se javite deci ili roditeljima godinama, ne morate da menjate sijalicu u kupatilu, ne morate da krečite, ne morate da pripremite drva za zimu, sve će to biti rešeno kada vas bude snimila televizija. Prvo je o sirotinji brinuo Tito, pa samoupravljanje, pa Sloba, a danas će tu ulogu da preuzme televizija. Kriza i tranzicija nude mogućnost da se manipuliše sirotinjom, ona je scenografija, epizodna uloga, zahvalna mušterija i srceparajuća priča. Tako su nastale emisije „Sve za ljubav“, „Moje drugo ja“, „Dule i Radojka na putu oko sveta“, „Domaćine oženi se“, „Radna akcija“, „Gavrilovići“, „48 sati svadba“, pa čak i možda najkvalitetnija emisija ovog žanra „Više od života“ na TV B92, gde se pokazuje koliko smo neodgovorni prema ljudima koji su oko nas, kojima je pomoć potrebna i koje smo zadužili. Slično je i sa akcijom „Bitka za bebe“, koja je uspela u svom plemenitom cilju kupovine inkubatora, ali pitanje koje ostaje glasi – ko je odgovorna za takvo, katastrofalno stanje u zdravstvu? Ako je za godinu dana bilo moguće rešiti problem zastarelih inkubatora – šta su vlasti radile 20 ili 30 godina? Logično je da tako pitamo zašto su nam škole bez toaleta, zašto imamo gladne u zemlji koja proizvodi ili može da proizvede dovoljno hrane, ili zašto ljudi još žive po kolektivnim centrima za izbegle. Manimo se visoke politike – svi ovi programi postaju surogat za funkcionalnu državu, koja mora da rešava probleme svojih građana. Zato verujem da je ova vrsta programa dovela do pasivizacije javnosti, ona ih zabavlja umesto da opominje. Što reče Minimax, televizija – opijum za proste.
ZABAVNA POLITIKA: Ove godine smo ostali bez ozbiljnih političkih programa koji zahtevaju kompetentne sagovornike, dublju analizu i neophodnu ozbiljnost. Izuzetak su, možda, izdanja „Između 2 vatre“, gde političari i diplomate kažu mrvicu više nego što su planirali. Pred kraj godine smo videli nekoliko izdanja „Da možda ne“, revijskog tipa, novi „Utisak nedelje“ sa odličnom špicom i istim pričama uz proslavu 20 godina emisije (ne znam da li je to porazno za emisiju ili za društvo), „Stav Srbije“, koji u naslovu sadrži količinu pretencioznosti neprimerenu iskustvu Dragana Bujoševića. Ta potreba da se otkrije „šta misle Srbi o…“ pokazuje svoju tamnu stranu i u emisiji „Piramida“, gde po pravilu trijumfuje konzervativna, demagoška i populistička retorika. Pokazuje se da u političkim emisijama mi po pravilu dobijamo doziranu količinu PR materijala. Ta mistična izmaglica koja prati najvažnije odluke i poteze vlasti počela je sa dimnom zavesom na spaljenom Jarinju kada su „neki ljudi sa fantomkama“ to uradili. Od tog momenta ni nemamo pojma šta je od nas traženo, šta smo pristali, ko je za a ko protiv i iz kojih razloga, šta kažu Nemci, šta Rusi, a šta Amerikanci. Pošto se približavaju izbori, a odluka o kandidaturi je odložena – politika nije dobra tema, osim kada služi u predizborne svrhe. Za izbore koji još nisu raspisani. Ovako se sprema tema koje nema, što rekoše pankeri iz grupe Paraf.
MUZIKA: Dve emisije se bave domaćom muzikom koja nije narodna. „Bunt“ na RTS2 u sitne sate, jednom nedeljno i „Jelen top lista“ – nedeljom. Ostatak – čabar. Ko može i ima mogućnost – toplo preporučujem RTS digital, oazu celodnevnog programa kulture, dobra slika, mentalna terapija i jedini razlog zbog kojeg treba plaćati pretplatu. Ako su tačna poslednja istraživanja prema kojima smo gotovo potpuno izgubili potrebu za kulturom, ovo je za mene dovoljno.
NOĆNA ZABAVA: Na kraju, esencija zabavnog programa, šou-programi koji su podelili Srbiju. Da li više volite Ivana ili Ami G-ja, odlučite sami.
Zato od novogodišnjeg programa ne treba očekivati mnogo. Biće tu raspevano narodno veselje u Grandu, na RTS-u ćete videti omiljene likove iz „Selo gori, a baba se češlja“, dok će prvi, drugi, treći i svi ostali glasovi redom verovatno pevati na Prvoj. U tom raskoraku između exkluzivnog i explozivnog, između glamura i gladi, Čarolije i Čabra, u stanju napetog mira imali smo TV program koji nećemo dugo pamtiti.