Glavna vest svih TV programa prethodnih nedelja je sneg. Gomile snega i nezapamćena hladnoća. Ovaj sibirski talas paralisao je celu Evropu, nismo jedini kojima je hladno, ali ovakve situacije pokazuju nivo solidarnosti jednog društva. Kada je proglašena vanredna situacija, prvi put smo čuli od zvaničnika (prvenstveno iz MUP-a) da se baš i nismo pokazali solidarni jedni prema drugima. Privatnici nisu baš rado slali mehanizaciju gde je bilo potrebno, pomoć iz manje ugroženih opština nije baš stizala, građani su sporadično čistili sneg, sve u svemu – nema ti kod nas dok se ne naredi!
Zanimljiv je stepen politizovanosti građana Srbije, pa se i sneg smatra pojavom za koju je odgovorna nekakva politička stranka. Video sam (i čuo) nekoliko puta komentar starijih gospođa, smorenih zbog snega, leda i vetra. Kaže tako jedna komšinica kad je izašla iz ulaza i videla da opet pada sneg: „Mislim, stvarno, ovo nije normalno šta nam rade!“ Dakle, ONI (za koje godinama nisam ustanovio ko su) verovatno smo mi sami, jer samo mi nismo očistili sneg ispred sopstvenih zgrada i ulaza.
Drugi fenomen koji prati sneg i hladnoću je ogromna potrošnja električne energije koja ozbiljno ugrožava stabilnost celog sistema. Od osamdesetih godina suočili smo se sa činjenicom da struje nema, ili je nema dovoljno, pa su neophodne restrikcije. Tada smo upoznali čudesni svet „grupa“, kada smo prvi put bili podeljeni po kvartovima i naizmenično džedžali u mraku. Što rekoše u reklami – dvoje su se tako smuvali. Tada su se pojavile i prve TV poruke u kojima su apelovali da štedimo struju. Išlo se toliko daleko da su angažovane pop zvezde da pozivaju potrošače da se urazume, pa je čak i Mirzino jato snimilo spot sa zaraznim refrenom „Štedimo struju, ju ju ju ju ju!“. Ipak, i tada kao i danas deci su u školi punili glavu geografskim podacima prema kojima naša zemlja obiluje prirodnim bogatstvima. Uvek sam ludeo zbog te kontroverze, jer ako smo tako bogati, lepi, pametni – kako da izvinite ovako najebasmo. Jedino objašnjenje je, normalno, to da nas svi mrze jer smo naj-naj.
Sneg je na izvestan način izbrisao granice u regionu, pa iste slike vidimo širom bivše SFRJ. Ista muka i ledara, a najgore prolaze staračka domaćinstva u planinskim selima. Tako sam upamtio apel gospođe iz Like, koja je podsetila zaboravne rođake i decu da njihove babe i đedovi umiru od zime, a da se familija nije zapitala da li im nešto treba. Policija i vatrogasci ne mogu da zamene nebrigu porodice, prijatelja ili komšija. Je l’ nam to opet ONI nešto rade, il’ smo malo i mi krivi? Drugi ekstrem je Nevenka Bečić Seka, zvezda Youtubea, sestra splitskog gradonačelnika Keruma, koja je, gle čuda, predsjednica gradskog vijeća. Na pitanje novinara zašto Riva nije očišćena, ona je lakonski odgovorila pitanjem: što građani, moliću lipo, imaju špacirati Rivom, kad znaju da je ledara i da mogu strmopizdit i polomit nogu, a? Nek idu okolokolo di vide da je očišćeno. Koja carica, a usput je najavila da će sve eventualne tužbe građana za odštete –normalno, biti odbačene. Treba naglasiti da Nevenka sve ovo izvodi sa pravom-pravcatom lakovanom trajnom na glavi, koji retro!
Sneg je naterao i televizije da se dovijaju kako da izveštaje o vremenu učine bar malo manje depresivnim. Prednjače izveštaji sa B92 u kojima smo upoznali galeriju zanimljivih ljudi iz JP Gradska čistoća. Jedan čita gomile knjiga, drugi programira i popravlja kompjutere, tu sam prestao da gledam jer sam se uplašio da ću upoznati doktora nauka sa lopatom u ruci koji će poput svojih kolega reći da su knjige i kompjuteri super, al stalni pos’o je stalni pos’o. Brate, još veća depra, ići u školu, al’ ne gine ti Čistoća, pogotovo ako si crnpurast.
Na kraju, sneg je otkrio još jednu važnu činjenicu nad kojom se mogu zamisliti sve političke stranke u Srbiji pred izbore. Naime, već danima iz EPS-a apeluju da se štedi struja, produžen je raspust, ne rade institucije koje nisu neophodne, a od građana se traži da ugase bar jednu sijalicu. Svi rezultali pokazuju da potrošnja građana nije bitno smanjena, jer niko ne veruje TV apelima i svi veruju da struje ima, samo ONI nešto muljaju. Televizija se gleda satima, ali njoj se ne veruje i nećemo je gasiti, baš kao ni sijalice, sve dok nas ne isključe. Po grupama.
Ulaznice za balet „Krcko Oraščić“ i operu „Pepeljuga“ Narodnog pozorišta planule su za jedan dan, ali su se ubrzo pojavile na Instagram profilu ruske agencije Triptix po tri puta većoj ceni. Beograđanima se to nije dopalo
Naturalizam je prisutan kao zajednički sadržatelj u svih pet filmova o kojima će ovde biti reči
Film Susedna soba predstavlja novu fazu u karijeri sedamdesetpetogodišnjeg autora: u pitanju je njegov prvi dugometražni igrani film na engleskom jeziku i prvi film sa (uglavnom) nešpanskom glumačkom podelom
V13. Hronika suđenja teroristima, Emanuel Karer (Akademska knjiga, 2024)
Lusinda Vilijams je najveća kad se u maniru pripovedača dotakne one Amerike koju naslućujemo, zemlje u kojoj je sve daleko, pa i za najobičniji ljudski dodir moraš da pređeš čitavo prostranstvo, koje nekad može biti širine kuhinjskog stola, a nekad je veličine prerije. Ali, Lucinda Williams je veća i od najveće kad više ni to nije važno, nego je samo važno ko je na dohvat ruke i šta se dešava između dvoje, a njene pesme se vrte u tom vrtlogu koji često izbacuje i neke neželjene stvari. Poenta njenog izraza – da se s neželjenim stvarima neizbežno može živeti – daje epski ton svim pričama o malim ljudima koje je dosad ispričala
Dragan Ambrozić – Kantri danas, Lucinda Williams
(“Vreme” br. 662, 2003)
Šta se krije iza eksplozije u Vojnotehničkom institutu koja je u ponedeljak, 9. cecembra, uzbunila Žarkovo i dima koji se nadvio iznad Ceraka
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
