Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Prave cipele pokažu se tek na muci i kvalitet nije nužno u vezi sa cenom. Tu održavanje igra ulogu
E, ovo je sada ozbiljna tema. Od svega što muškarac stavlja na sebe cipele su jedine zaista važne. Ne iz razloga ukusa i šarma, već zbog suštinskog značaja. Sve ostalo je svejedno: čovek može da se umota u bilo šta, ali loše cipele su smrt. Pitajte, uostalom, ljude koji rade na nogama: sektorske radnike milicije, poštare, konobare, „hodače sivih cesta“ (Štulić), pešadince-prašinare i ostale. Ženama u tim nekim zanimanjima je lakše jer imaju nezaboravne „borosane“; doktori imaju klompe; američki Indijanci (Native Americans) imaju mokasine, a naši seljaci opanke. Gradski i terenski muškarac mora da ima dobre cipele. Evo zašto: naše stopalo ima 26 koščica, 107 tetiva i 19 mišića; sve je to osetljivo i sve to radi tokom hodanja; američka komora obućarske industrije procenjuje da svako od nas za života prevali peške oko 115.000 njihovih milja (1605 m u milju); navedena zanimanja i više, a stajanje se tu ne računa.
Dobre cipele moraju da budu udobne odmah, u radnji: kao da ste ušli u stare cipele. Treba vezati pertle uobičajeno i prohodati po dućanu nekoliko puta od kraja do kraja pod prekornim pogledom prodavaca. Ako vam bilo šta zasmeta – tražite veći broj ili drugačiji model. Naša stopala nisu uvek iste veličine, pa veličinu prilagodite onom većem i ostavite barem jedan santimetar (ne „centimetar“!) do vrha. Ako vam ono manje stopalo landara, ubacićete već nešto. Visina risa stopala takođe nije ista kod svih, pa treba i o tome povesti računa, jer pogrešna cipela ume da nažulja i odozgo. Zadnji deo stopala ne sme da bude stegnut, a peti treba da je udobno. Ne nasedajte na priče prodavaca da će se cipele vremenom „razgaziti“; neće, nažuljaće vas. Merilin Monro lepo je savetovala mlade devojke: cipele broj veće, pulover broj manji. U pravu je, jer previše žena upropašćava svoja lepa stopala premalim cipelama, pa se posle gorko kaju. To što Mujo iz vica nosi tesne cipele da bi mu bilo rahat kad ih skine, njemu je lepo, ali ne savetujemo.
Prave cipele pokažu se tek na muci i kvalitet nije nužno u vezi sa cenom. Tu održavanje igra ulogu. Cipele su, pre svega, od kože; gornji deo najbolji je od telećeg boksa ili jareće kože. To znači da ih treba mazati nečim jako viskoznim (može i koža od slanine – ako nema drugoga) da bi očuvale elastičnost i odbijale vlagu. Dobre cipele u današnje vreme imaju gumeni đon – koliko god to vređalo starovremske kicoše i gospodu. Kožni đon jeste otmeniji, ali: upija vodu i hoće da se oklizne; dobar je za salonske uslove ako parket nije baš dobro lakiran, to jest. Dobre cipele imaju pažljivo ušiven gornji deo za donji (iznad đona), što je važno zbog vlage. Iznutra je fina tanka koža i ništa drugo. Kroj i oblik stvar su izbora – ako ne smetaju udobnosti; boje takođe, mada tu ima različitih mišljenja. Dvadesetih godina u modu su ušle dvobojne zumbane cipele (videti Džeka Meniona u seriji District); može, ko voli; to je kao one bele gume na američkim limuzinama iz pedesetih i šezdesetih godina.
Gospodske cipele su tipa „oksford“, zumbane manje ili više. Lično sam sklon antilopskoj verziji oksfordica (suede shoes), ali one dole imaju isključivo sirovu gumu koja se na vlažnom asfaltu i ledu nemilo kliza, pa su samo za suvo vreme. Jednostavne crne cipele uvek su u modi – ako su dobre i mekane i ako ne prate modu („šimi“ ili „patka“; podjednako ružno). Dosta je važno da su čiste, inače ispadate džiberi i primitivci. Službene cipele i čizme koje ljudi duže obično nisu kvalitetne (pitajte policajce i vojnike); sećam se da sam krute i loše bele službene cipele (uz belu letnju uniformu saobraćajca) odmah zamenio belim italijanskim mokasinama mekanim kao rukavica; načelstvo se nije bunilo, a bio je rahat, što veli Mujo.
Čizme su posebna priča. Mekane jahaće čizme su sjajne: uvučem bež pantalone u njih, a gore sako od tvida: isti upravitelj gospodskog imanja. Pritom su još i udobne. Obične čizme, do pola listova i sa pertlama, već su ozbiljna obuća, sve dok nemaju onaj zip sa strane; to je nedopustivo. One treba da drže vodu napolju, a članak učvršćen. Kad ti ih mrzovoljni intendantski podoficir baci na tezgu, suve su i krute, a dao dobri Bog da su tvoj broj (ako ne, odmah se menjaj s nekim!). Jedan padobranac mi je objasnio šta se s njima radi: obuješ ih, zagaziš u vodu do kolena i čekaš da žmićnu kako treba i da voda uđe skroz. Onda hodaš u njima ceo dan i drugi – dok se na nozi ne osuše sasvim. Tada su se slomile kako treba, prema tvojoj nozi i samo ih izdašno namažeš; posle toga su kao da si se u njima rodio. Treba ih samo mazati redovno. Tu spada i onaj dr Martens – uglavnom, bez obzira na neonaciste. Ali, tek u praksi i dugom i teškom pešačenju pokazuju se kvalitet i udobnost. Nisu nužno povezani sa cenom: Endi Mek Kejb iz britanskog SAS-a priča (Two Bravo Zero) da je proklinjao neke strašno skupe čizme koje je kupio za rat u Iraku 1991, jer su ga prvo nažuljale, a zatim se i raspale.
Uz cipele i čizme idu čarape; cipele na bosu nogu nose provincijski donžuani. Čarape ima da budu: pamučne i dovoljno visoke, najbolje crne. Za ozbiljno hodanje u čizmama još i debele i obavezno bar dva para: jedne na nogama, druge oprane i zadenute za opasač da se suše. Čarape se menjaju u maršu jednom dnevno, u gradu kad proceniš da treba; svakako ne kad se zalepe o zid. Svačije se noge znoje drugačije. Bele čarape nose šupci i polusvet iz Središnjice HDZ.
Patike i sve to druga su tema.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve