Jedan od magistralnih tokova ove kolumne od samog njenog početka bilo je uočavanje, operativno praćenje i analiziranje kojekakvih, hajde da kažemo, ezoteričnih parapolitičkih pojava, štono bi se reklo, „sa samih rubova nauke“. Onih, dakle, koje oni više „mejnstrim“ komentatori ili još ne uočavaju jer im promiču ispod radara, ili ih tretiraju na način koji mi se čini odviše konvencionalnim – opet zato što ih mere ne sasvim adekvatnom aparaturom.
Čemu ovaj „autorefleksivni“ uvod? Evo još malo istorije. U vreme kada je ova kolumna krenula, „Otpor“ je, koliko se sećam, još bio u nekakvom fermentiranju, laganom i opreznom, pa i kolebljivom nastajanju; doduše, mislim da je pod tim imenom javno već i postojao, ali je svakako još bio relativno beznačajna organizacija jednog nevelikog dela studentarije, naprosto još jedna od bezbroj međusobno rascepkanih, atomizovanih formi antirežimskog bunta. Tek će u narednom periodu izrasti u neku vrstu najjačeg simbola prvog uistinu uspešnog pokreta protiv Miloševića, uvrhunjenog u famoznom Petom oktobru. Ostalo znamo: ostalo je istorija. A znamo i gde je danas „Otpor“: nema ga nigde, otišao je nazad u neprimetjenost, što bi rekao profesor iz nježnih mladićkih uspomena jednog beogradskog kolumniste. Štaviše, otišao je tamo vrlo brzo i vrlo temeljito, a pokušaj da ga se oživi u sasvim novim okolnostima transformacijom u političku stranku koja će učestvovati na izborima bio je naprosto patetična i diletantska budalaština, na šta sam blagovremeno i dobronamerno upozoravao na ovom istom mestu, ali me pametan svet nije slušao sve dok na izborima nije doživeo nešto više od pukog poraza: fijasko i poniženje. Samoskrivljena nezrelost, tako se taj psihološki fenomen sa društvenim posledicama inače zove. Tjah, uvek se iznova iznenadiš koliko inače pametnog i čestitog sveta zapravo nema blagog pojma o „javnim stvarima“ makar i polukoračić dalje od elementarnih moralnih izjašnjavanja, dakle čim se dovedu u priliku da o nečemu odluče, da nešto učine, da naprave suvislu procenu koja će držati vodu i izvan kabineta, da preuzmu odgovornost za nešto.
Gde je, dakle, bila ta „konstrukciona greška“ zbog koje je „Otpor“ propao i nestao? Baš nigde: greške uopšte nije bilo! Naprotiv, savršeno je radio, i savršeno je poslužio cilju: rušenju Miloševića. Tu je njegova realna misija okončana, i to s briljantnim uspehom. Greška (a greška je, kako znamo, „više od zločina“) je bila naknadno ga nasilu vampirisati i praviti od njega nešto što ne može i ne treba da bude: političku stranku, udruženje „zaslužnih veterana“, ili bilo šta već.
Vidim da je nešto malo uzbihozorenja i levo i desno izazvala nekakva pompezna konvencija, šta li, nečega što se zvanično zove Srpski sabor „Dveri“, a što se iz jedne od onih bezbrojnih, smehotresno ekscentričnih i ružičićevski kitnjasto-ispraznih naciklerikalnih Nevladinih Organizacija prelevilo u političku stranku (pardon, „pokret“, whatever), i što kanda namerava da učestvuje na izborima, valjda kao zdrava alternativa establišmentu, onom desnom, naravno. Od kojeg da su „patriotski“ glasači umorni i zasićeni, štaviše frustrirani, pa ko biva, da ne bi i oni napravili neku svoju verziju belolistićarstva – ne brigajte, neće! Ipak je to bar u praktičnim stvarima ozbiljan i odrastao svet! – eve njima čiste i neukaljane Omladine Srbske, oplemenjene mudrošću stanovitih sedih Mudrih Glava Srbskih (čija nam se svetla imena, doduše, iz nekih razloga taje), da ključno pripomogne rušenju zlog nenarodnog izdajničkog režima Borisa Tadića i ostale mondijalističko-pedersko-narkomanske kamarile.
Zašto je meni sve to em tako neodoljivo poznato em tako neodoljivo smešno? Zato što će (mi) biti zabavno da gledam taj veličanstveni brodolom: uvek ima nečega očaravajućeg u čeonom sudaru patetičnih zamlata i suklata bilo koje provenijencije sa stvarnošću ovoga sveta. Naime, „Dveri“ na bilo kakvim izborima u zemlji Srbiji u iole dogledno vreme nemaju ama baš nikakve šanse, taman i da Nikolić, Koštunica i Šešelj zajednički izvrše harakiri i time im otvore ogroman prazan prostor na desnici, a kamoli ovako… Najpre, Srbija je u ovih dvadesetak godina nekakvog višestranačkog života ipak prerasla kojekakve uvrnute šamane sa spasilačkim idejama napabirčenim iz maloumnih brošura što se na kilo kupuju po (para)crkvenim knjižarama ili nekim drugim zaumnim mestima, a izriču se onim nemogućim jezikom kojim ama baš niko ne govori i koji ama baš ništa ne znači i ne kazuje. Drugim rečima, „Dveri“ su naprosto ezoterična stvar, počevši već od apsolutno idiotskog imena, koje prosto vrišti „sterijanskim“ klovnerajem; ko li im je Šerbulić, a ko Smrdić? Nešto, dakle, po defaultu marginalno, bizarno, što može da ima izvestan društveni uticaj (i ima ga) kao neformalna grupa građana, ali po pravilima međustranačke borbe nije doraslo ni do nivoa sparing partnera. Ne zato što tamo sede neki Pera, Žika i Laza koji nisu dovoljno sposobni, nego zato što „Dveri“ kao stranka naprosto fundamentalno promašuju žanr: kao pile koje bi da se takmiči za miss mokre majice (i kao „Otpor“ onomad). Da se razumemo, po ovim merilima nisu ništa manje ezoterične ni kojekakve organizacije suprotnog svetonazornog predznaka, tipa „Centar za održivo nasilje i nezaustavljivi alterglobalni razvoj u pravcu anarhosindikalnog queer vegetarijanstva“, ali takve bar ne izlaze na izbore.
Ko se, dakle, boji „Dveri“ (u drugosrbijanskom slengu od milošte zvanih „Zveri“) nepotrebno ih se boji, bar u ovom njihovom vidu: nema od te rabote baš ništa. Ko se, pak, uzda u „Dveri“ (a ima toga ustreptalog ufanja dosta po desničarskim sajber brbljaonicama) kao u novu, prevratnu snagu vaskolikog „patriotskog buđenja“, takođe se bavi besposlicama i zaludicama. Ezoterična faza u srpskoj politici naprosto je prošlost: sistem je stabilizovan, fermentacija je završena, diletanti su otpali, imamo to što imamo. Ne znači da se jednom, u nekim, nedajbože, iznova sasvim zagovnanim okolnostima ne bi mogla pojaviti iznova, no to je sad d(r)uga priča. Kako god, kupite kokice, zabava može da počne…
