MUDROST ILI MARKETING: Podrška Grasu
Nobelovac Ginter Gras je političkim pamfletom "Šta mora da se kaže", koji je sam nazvao pesmom u prozi, pokrenuo polemiku koja je prešla granice Nemačke i Evrope. Da li jedan Nemac, koji je pride, doduše maloletan, bio i član SS-jedinica, ima moralno pravo da jevrejsku državu optužuje da "ugrožava svetski mir" i da želi da "izbriše iranski narod"? Da li ga to čini antisemitom i da li je sve to zaista čin savesti, ili marketinški potez a la Peter Handke iz njegovih najboljih dana
Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1999. godine Ginter Gras nije bio naročito poznat u Izraelu. Sve dok u uskršnjem trobroju nemačkog „Zidojče cajtunga“ prošlog vikenda nije objavio „pesmu u prozi“ pod nazivom „Šta mora da se kaže“. Po kratkom postupku Izrael ga je proglasio „antisemitom“, „neprijateljem jevrejskog naroda“ i na osnovu zakona koji se inače primenjuje na bivše naciste za „personu non grata“. Izraelski ministar unutrašnjih poslova Eli Jišai tražio je čak da mu se oduzme Nobelova nagrada, a ministar inostranih poslova Avigdor Liberman rekao je da su neki zapadni intelektualci spremni zarad „sopstvene promocije da Jevreje po drugi put žrtvuju na oltaru ludih antisemita“.
Mnogi Izraelci pak smatraju da je vlada u Tel Avivu otišla predaleko, da zabrana ulaska Grasu u Izrael ne odgovara demoratskom opredeljenju zemlje i nalik je nečemu što bi učinili upravo Iran ili Sirija. To je „potpuni idiotizam“, izjavio je istoričar i kolumnista Tom Segev. Ipak, i u umerenim komentarima preovladava mišljenje da „Gras nema pojma“ i da je napisao glupost.
Koliko god da je bilo burno negodovanje u Izraelu, toliko je žučna i rasprava koja je prodrmala Nemačku: Gras je srušio tabu, da jedan Nemac ili Nemica zbog holokausta nemaju pravo da javno kritikuju jevrejsku državu. Decenijama su nemačka deca učena u školama da na pomen Izraela i Jevreja treba prvo da pomisle na neshvatljive zločine svojih očeva i dedova, na pokušaj istrebljenja jednog čitavog naroda, na Aušvic i Buhenvald, na krematorijume, na jevrejsku decu, vađenje zlatnih zuba iz čeljusti mrtvih Jevreja, na Hitlera i Himlera, na Šindlerovu listu. Ovim „pragrehom“ rukovodila se i rukovodi se i nemačka spoljna politika.
A onda je Ginter Gras, moralista i politički angažovan intelektualac, socijaldemokrata i humanista, reformator nemačkog jezika, jedan od retkih autora teških dela koja dostižu tiraže od više stotina hiljada primeraka, jedna od ikona nemačke savremene kulture, optužio Izrael da na osnovu nedokazanih indicija da Teheran pravi atomsku bombu sprema nuklearni udar na Iran, da na osnovu sumnje želi da „izbriše iranski narod“, te da predstavlja pretnju za krhki mir u svetu. Napadnut sa svih strana, Gras je izjavio da nije trebalo da napiše „Izrael“, već „vlada premijera Benjamina Netanijahua“. Tek toliko, a i bilo je kasno.
Kada Ginter Gras nešto kaže, Nemci slušaju. Tako je bilo i kada se zalagao za bombardovanje pre svega Srbije u privremenoj zajednici sa Crnom Gorom (videti okvir). A godinama ništa nije rekao, bilo je sve utihnulo oko njega od kako se pre nekoliko godina ispovedao da je, doduše maloletan, ali dobrovoljno, pristupio SS-u. Sada širom sveta svi polemišu o njegovoj (anti)izraelskoj „pesmi u prozi“. Zli jezici kažu da se „mudrac iz Gdanjska“ nije rukovodio moralnom potrebom da iskaže iz nemačkih usta neizrecivo u ime pravednosti, već da je sve to bio marketinški potez dostojan Petera Handkea iz njegovih najboljih dana.
Niko pametan ne tvrdi da je Gras antisemita. Ali mnogi mediji, pre svega u Nemačkoj, obasipaju ga oštrim kritikama, da prosto kao Nemac i bivši esesovac ne samo da nema moralno pravo da Izrael optužuje da planira istrebljenje Iranaca, već da je to i glupo i makar jednako neprovereno, kao što mnogi sumnjaju da je Iran blizu izrade nuklearnog oružja.
Koliko god Gras tvrdio da je žrtva organizovane, nepravedne hajke, prema anketi berlinskih novina „Tages špigl“ čak 67 procenata ispitanika na pitanje „Ginter Gras je svojom pesmom izazvao veliko uzbuđenje. Šta mislite o tome?“, odgovara da Grasova pesma „mada provokativna, svakako zavređuje da se o njoj povede rasprava“. Izdavač nedeljnika „Frajtag“ i kolumnista i suvlasnik najuticajnijeg nemačkog nedeljnika „Špigl“ Jakob Augštajn uzima Grasa u zaštitu: „Tu je ta jedna rečenica, posle koje više nema nazad: ‘Atomska sila Izrael ugrožava i inače krhki svetski mir’. Ta rečenica izazvala je povike. Zato što je tačna. I zato što je izgovara Nemac, pisac, nobelovac, zato što je kaže Ginter Gras. Tu se vidi rez. Na tome Grasu treba da zahvalimo. On je uzeo na sebe da tu rečenicu izgovori u ime svih nas.“
Drugi pak osporavaju i ovaj najnoviji „grasizam“ i one koji ga brane. Umetnik iz Kelna Gerd Burman piše da Augštajn, braneći na takav način Grasa, ima dobre izglede da „postane Martin Luter XXI veka. Jer kao kod Lutera, tako je i odnos Jakoba Augštajna i Gintera Grasa prema Jevrejima lagano poremećen. Počeo je novi grasizam, i već, jedva jedan dan star, sebi uzima za pravo da govori u ime svih nas.“
Pre šest godina sam se u „Vremenu“ pod naslovom „Moj prijatelj Ginter Gras bio je esesovac“ bavio fenomenom tog značajnog pisca. Tada sam mu najviše zamerao ne to što je kao sedamnaestogodišnjak obukao tu mrsku uniformu, nego što se posle rata ponašao kao arbitar morala drugima, a da to nije pominjao. Podsetio sam i da se zalagao za bombardovanje Jugoslavije, ali na zakazanu diskusiju na tu temu, dok je intervencija NATO-a bila u toku, sa mnom i nekim drugim protivnicima pre svega nemačkog učešća u toj „akciji“ na nemačkoj radio-stanici Dojčlandfunk kukavički prosto nije došao, iako je bio najavljen.
Šta sada da kažem o njegovom pamfletu, koji je nazvao pesmom da bi svako ko je kritikuje ispao cenzor lepe književnosti?
Takođe u „Vremenu“, nedavno sam pisao o opasnosti preventivnog napada Izraela na Iran rečima težim od Grasovih: upozorio sam da bi posle toga na Izrael sa napadnute strane poletelo do 200.000 raketa, da bi SAD morale da brane Izrael, Rusija svoju poziciju u tom regionu, a to znači i Iran, i da bi čitav svet dospeo na rub nuklearne katastrofe, gore od „kubanske krize“ 1962. godine.
Nakon Grasove „pesme“ nametnulo se pitanje da li Jevrejin o Izraelu i veoma opasnoj politici njegove vlade sme da kaže to što Nemac, koji je nosio uniformu „carstva zla“, nikako ne sme, ili je važnije da li je to što neko tvrdi istina?
Ali, nije reč samo o tome. Osoba sa reputacijom, zahvaljujući kojoj može da računa s tim da će njegove reči poslušati publika širom sveta, ima mnogo veću odgovornost nego skribent u časopisu jedne male zemlje. Gras je računao da će imati stomilionski auditorijum na brojnim jezicima i u samom svom tekstu nagovestio je osećaj da će ga udariti po čelu toljagom sa natpisom „antisemitizam“. Toliko ga poznajem gotovo pola stoleća da znam da kod njega može da pretegne želja da mu ime opet – još jednom dok „piše poslednjim mastilom“ – bude na bilo koji način pomenuto diljem svih meridijana.
Zbog svega toga ne bi smelo da se zaboravi osnovno: uopšte nije važna Grasova sujeta, nego da najavljeni izraelski preventivni udar na Iran treba sprečiti, jer bi mogao da se ispostavi kao uvod u smak sveta.
Zašto li ćutim, prećutkujem isuviše dugo, što je očigledno i što se uvežbavalo u strateškim igrama, na čijem kraju smo mi, kao oni koji su preživeli, u najboljem slučaju samo fusnote.
To je tvrdnja o pravu na prvi udar, koji bi mogao da izbriše iranski narod, koji je pod bremenom i čijim organizovanim klicanjem upravlja jedan običan lajavac, zato što se u njegovom domenu moći sluti izgradnja atomske bombe.
Ali zašto sebi uskraćujem da imenom oslovim onu zemlju kojoj godinama – makar i u tajnosti – na raspolaganju stoji rastući nuklearni potencijal, ali bez kontrole, jer nije pristupačan bilo kakvoj istrazi?
Opšte prećutkivanje tog činjeničnog stanja, kome se podredilo moje ćutanje, osećam kao opterećujuću laž i prinudu, koja u izgled stavlja kaznu, čim se na nju ne obazireš; osuda za „antisemitizam“ začas je pri ruci.
Ali sada, kada iz moje zemlje, koju opet i opet sustižu sopstveni prazločini bez premca i koju zbog toga pozivaju na odgovornost, uprkos tome i posve poslovno, i ako žustrim jezikom deklarisano kao nadoknađivanje, Izraelu treba opet jednom da se isporuči podmornica, čija se specijalnost sastoji u tome da sveuništavajuće bojeve glave usmeri tamo gde postojanje jedne jedine atomske bombe nije dokazano, već je strahovanje uzeto kao snažan dokaz, ja kažem ono što mora da bude rečeno.
Ali zašto sam ćutao do sada? Zato što sam smatrao da mi moje poreklo, opterećeno neizbrisivim grehom, zabranjuje da tu činjenicu kao izgovorenu istinu pripišem Izraelu, kome sam naklonjen.
Zašto sam tek sada progovorio, ostareo i poslednjim mastilom: Atomska sila Izrael ugrožava ionako krhki svetski mir? Zato što rečeno biti mora, što bi sutra već moglo da bude prekasno; i zato što bismo mi – kao Nemci dovoljno opterećeni – mogli da budemo saučesnici jednog zločina, koji može da se predvidi, zbog čega naša sukrivica ne bi mogla da se izbriše uobičajenim izgovorima.
I priznajem: ne ćutim više, jer mi je dosta licemerja Zapada; pritom se nadati možemo da će se mnogi osloboditi ćutanja, uzročnika vidljive opasnosti pozvati da se kane nasilja i istovremeno nastojati da se dozvoli nesmetana i stalna kontrola izraelskog atomskog potencijala i iranskih atomskih postrojenja preko jedne međunarodne instance, koju će prihvatiti obe zemlje.
Samo tako se može pomoći svima, Izraelcima i Palestincima, još više, svim ljudima koji žive suzbijeno i u neprijateljstvu u toj regiji okupiranoj ludilom, pa na kraju i nama samima.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
