Isuse blagi, šta sve neću stići da uradim, šta sve dosad već nisam stigao da uradim, možda je tako pravilnije reći, suočio sam se nedavno sa haosom na mojim policama, prazne notne hartije za tri opere, pet simfonija, dve liturgije i za sto pedeset solo pesama: sa različitim proredima, svetlosmeđi papiri, iz Austrije, Čehoslovačke (koja još ne zna da će se načinom kulturnim i miroljubivim podeliti na glavne sastojke), tja, nije baš da nisam napisao nijedan aranžman, nije da nisam snimio baš ništa, nego radim stvari elementarne, pet ili šest linija držim u glavi…
A, evo drvenog, kolonijalnog, kič-sanduka od belih, neobrađenih daščica, to je u transportu čuvalo bočicu javorovog sirupa, unutra su, gle, trzalice za tamburu, a od roga madžarskijeh krava, koje ne pamtim kad sam poslednji put uživo video – visoka stvorenja, šlang i jednobojna… Sad su krave sve po uzoru na „Milka“ čokoladu: odnos belih i braon površina je likovno i politički korektan, čiji ja to epitel čuvam, gde su vam posečeni ti savršeni rogovi, u kojim socijalističkim kombinatima SFRJ? Ili ste dopale klanice u prapostojbini?
Jedno se vreme smatralo da su svetske zalihe trzalica na izmaku i nisam propuštao priliku da kupim iole pristojan primerak: hajde, škrče, škrtče, istrzao si ljudima iz džepa stotine maraka, pa i hiljade, sad ti daj deset maraka! Trzalica se i sama krza, u početku ima oblik i veličinu žvak. gume, ali vremenom postane bezmalo kao nokat na palcu: njeno tkivo uloženo je u proizvodnju tonova kojih ko bi se sada još sećao; voleo bih vsetaki da vidim mapu sviju mesta po kojima sam sejao nevidljive čestice u borbi za tzv. opstanak…
Sedamdeset i mislim sedme godine merkao sam merkao nož za sečenje hartije i ubedio vlasnika da bi taj njegov suvenir iz Indije, a beše to slonova kost, bio mnogo korisniji kao trzalica, pa imate još uspomena odonud, zar ne, vlasnik se složio, moj drug Voja napravio mi je trzalicu po meri, već sam bio kupio basprim od čika Milana iz Perleza, štaviše, od g. Janoša Čabradija iz Bačke Topole poručio sam bio futrolu koja i danas radi, falilo mi je još samo specijalno gudalo od slonovače tj. trzalica – moj zaštitni znak i moj takoreći perpetuum mobile! tvrđa je i lepša nego rog koji nosi u sebi klicu prolaznosti, propadljivosti; slonovača je kao mermerni spomenik nad kosturnicom u čiju nutrinu i želiš i ne želiš da pogledaš, avaj, ne mogah putem slonovače da proizvedem lep tremolo (ne možeš ti ni sa kravljim rogom! kazaće neki muzičar ako od duga vremena na moru bude čitao ovo „Vreme“), pa ni lep ton: iako besprekorno glatka, nije nova trzalica klizila po strunama, zapinjala je i davala staklast zvuk, uh, biću uporan dok čelič. žice „Tigar“ (majstor Stevan Beli prodavao mi ih je tek u drugom poluvremenu našeg petnaestogodišnjeg poznanstva i saradnje) ne načnu tu mamutsku glazuru, ali moradoh da dignem ruke – naučno sam ustanovio, verujem prvi u Jugoslaviji, i to mogu preneti novim naraštajima, da je kravlji rog zakon.
Zahvalio sam darodavcu – čuvaću ovu trzalicu kao spomen na vas, na Voju, i na ovaj eksperiment koji dade rezultat kakav dade.
&
Ali nisu svi moji neostvareni planovi iz sveta muzike, sećate se Fonda za netalentovanu decu: izvolite, izvolite, vaše dete nije primljeno u muzičku školu, upis je kod nas besplatan, momentalan i bez prijemnog, dobijaće časove ako bude to smatralo neophodnim, neće morati da polaže nikakav ispit, moći će da snima to što svira, sviraće na instrumentu koji bude odabralo, moći će da digne ruke od njega, a da mu niko ne spočitne koliko je instrument koštao, jedan štićenik je prodao violinu Fonda preko I-beja i prešao na solo pevanje, potom na jahanje, konja smo naravno odmah osigurali, niko ne mora da svira „Bumbarov let“ niti da nastupa na javnim časovima ukoliko ne želi, eto, ako vaše dete ne bude napravilo muzičku karijeru, biće u Fondu instruktor i imaće platu u visini nacionalne penzije, kako kod vas stoje stvari, vaš sin je najslabiji u školi tenisa i niko osim učitelja koga debelo plaćate ne bi s njim da igra, imamo mi terene, i opremu, trenere, sve je fraj, kod nas može dete da igra do punoletstva a da ne nauči pravilno ni forhend ni bekend, ako mu ne ide…
Fond bi ponavljačima i slabim đacima davao poklone: dete drago, nećemo da te zbog nekoliko semestara tvoje što lenjosti, što prirodne osrednjosti, što možda i baksuzluka na kraju školske godine još kažnjavamo i da ti uskraćujemo stvari, evo ti bicikl kad već nemaš nijednu peticu, evo ti patike, odaberi marku i broj, šta, ti bi i ajped, dobićeš ga, niko ne treba u raspust da zakorači poražen, uh, vi ste punoletni i svešteno ste lice, Fond je prvobitno bio za decu, ali ima i toliko odraslih koji zalutaju, skrenu ili zaostanu, vas je lično Sinod najurio i nemate gde da obavljate službu, evo vam naša sala, ako imate ikonopisca neka prione na posao, Fond će mu platiti, imate i hor, odlično, korepetirajte u ma koje doba dana ili noći, bogoslužite ovde dokle vas je volja, ili dok vaša braća u Hristu i Sinodu ne shvate koliki su greh uzela isteravši vas iz okrilja Sv. matere…
Zasad imam samo naslove, „Ko je ko u svetu dosade“, „Enciklopedija dosadnih“, a rad sam da prvi objavim „Sto najdosadnijih Srba“, mada je možda bolje da mi to delo iziđe posthumno: kad pročitaju „Sto najpametnijih Srba“, ili „Najlepše Srpkinje XX i XXI veka“ neki u potaji možda i negoduju što su izostavljeni, sa ovim mojim delom bilo bi obrnuto, moji bi me rođeni junaci zamrzeli: bi li mi uopšte ustupili fotografije i arhivu svih javno izrečenih i ponavljanih mudrolija?! Neko bi me zacelo i tužio, naše pravosuđe koje veruje u Apokalipsu ustanovilo bi da sam ljude oklevetao i da sam ja dosadan. Ovo poslednje i sam mislim, ali se nadam da nisam u prvoj stotini.
