Prva asocijacija, barem nama koji smo ga znali, jeste Vane Ivanović koga je u „Vremenu“ Lazar Stojanović lepo opisao još pre dvadesetak godina, pa pogledajte; nema se šta dodati. Ukratko: Vane je bio visok, vitak, snažan, mornar (izmislio je podvodni ribolov), uspešan sportista; početkom Drugog svetskog rata trgovačku flotu svoju i Bože Banca, dubrovačkog brodovlasnika, ustupio je saveznicima; tokom rada radio je za SOE, što nije bila mala zajebancija. Parobrodsko društvo obnovio je kasnije, bio je počasni konzul Monaka u Britaniji i nepopravljivi Jugosloven. Jedrio je Jadranom do smrti za koju inače nije mnogo mario: negde 1993. rekao mi je, onako, preko pića kod njega, da ima rak, ali (kad sam se lecnuo) da ne brinem, jer da to u njegovim godinama sporo ide; potrajao je lepo i živahno još nekoliko godina. Iznad svega, međutim, Vane Ivanović bio je dostojanstven, pristojan, odmeren, ljubazan i topao čovek. Taj je uvek precizno razlikovao dobro od zla i ispravno od pogrešnog – do poslednjega daha. Gospodin je, dakle, nešto više od čoveka sa čistim cipelama, kao što misle u prašnjavom Trebinju.
Sad sam se sapleo: ova prethodna rečenica u stvari je suština onoga što sam hteo da napišem. Da bi neko bio gospodin, ne mora biti bogat i obrazovan, kao Vane. Dovoljno je da je pristojan, dostojanstven, ljubazan, topao – i da razlikuje zlo od dobra, pogrešno od ispravnog. Elegancija može i ne mora da ima veze s parama; Vane je bio prirodno elegantan, onako lep i prav kao strela. Kad pogledate ove današnje bogataše, sve će vam biti jasno: to sve sam prostak, govedo i džukela; onaj g. Tarana iz stripa je još mila majka, mada je bio zamišljen kao satirični lik.
Gospodin je reč opterećena raznim šumovima i smetnjama. Pojam ima svoju istoriju još od Srednjeg veka i ranije; ma od Antike. Preciznije se formuliše u viktorijansko vreme kao „džentlmen“, kad se proširio i na druge, osim plemstva koje – istini za volju – nije baš odgovaralo idealu koji je nastajao: to plemstvo bilo je prosto, polupismeno i sirovo; zanimao ih je samo lov, možda pijanke, jurenje sojki, pare i to. Uskoro pojam „džentlmena“ u Engleza nadvisuje puko poreklo, za razliku od Francuske gde „gentilhomme“ ostaje puki plemić, relikt Ancien regimea; budala, ukratko, poput ovih hrvatskih „baruna“ von Habenichts koji se od 1990. tako potpisuju po novinama. Viktorijanski „džentlmen“ bio je norma kojoj se težilo. To što se neko lepo ponašao i bio pristojan po salonima i krčmama nije nužno značilo da u svom svojstvu „oficira i džentlmena“ neće nekakvim indijskim seljacima, liverpulskim štrajkačima ili irskim bundžijama mirno pročitati „Riot Act„, pa zatim – bez trunke dvoumljenja – narediti svojim vojnicima da ih pokose mitraljeskom vatrom i kartečom, da bi se vratio u svoj klub na vreme za večeru.
Ni to, naravno, nije potrajalo. Sa tadašnjim porastom zanimanja za Istok, uzgred budi rečeno, prevodioci dalekoistočnih klasika našli su se u neprilici. Višemilenijska tradicija Istoka oslanja se – sasvim normalno – na konfučijanski pojam koji opisuje „gospodina“ o kome govorimo ovde (ne pitajte me, ne znam kineski). Vilhelm i Bejns mudro koriste termin „superior man“ u svojim sjajnim i referentnim prevodima klasika; taman je dovoljno precizan. Neoprezniji prevodioci posegnuće za „džentlmenom“, što nije baš isto, jer neizbežno uključuje klasnu razliku i uvodi naše suvišne asocijacije u jedan sasvim drugačiji kontekst. Lično mislim da termin „ispravan čovek“ najbolje odražava Konfučijevu nameru – i namere njegovih dostojnih naslednika. Nemojmo se samo takmičiti sa mudrijima od nas, to nikada ne završi dobro (setite se samo Vijetnamskog rata).
Definicija „džentlmena“ – ili „gospodina“ – ostaje nadasve zanimljiva kategorija (zato sam i pomenuo Vaneta Ivanovića: primer najbolje pomaže). Ima negde kod Foknera jedna zanimljiva scena, na koju nas podseća Vinaver u svom čuvenom eseju o Šekspiru („Šekspirova minđuša“). Sestra i brat iz ofucane i dekadentne južnjačke aristokratske porodice raspravljaju o Šekspiru; „Šekspir nema tajni. On kaže sve“, veli sestra; brat zaključuje da „Šekspir nije džentlmen. Da budeš džentlmen, moraš imati tajne“.
Da. Šekspir, dodaje Vinaver, pre svega je glumac: on nužno razotkriva. Ali, dodaćemo mi, nije svaka tajna sramna tajna; doduše, ona državna i službena uglavnom jeste – zato i imamo tolike propise o tajnosti – ali nije baš svaka. Pristojnost gospodina obavezuje da svoje bližnje ne uznemirava tajnama, pa i bezazlenim. Tajna je tajna; osim toga, ima i stvari o kojima se ne dade govoriti, pak, prema tome, o njima se ćuti, dodaće nešto kasnije Ludvig Vitgenštajn.
Ono što je za gospodina veoma važno upravo je to: nema torokanja, na šta se ta foknerovska dilema zapravo svodi. Gospodin se ne kurči (videti prošli broj „Vremena“, str. 71). Gospodin će tuđu tajnu zakopati u sebe „ko pod kamen“. Gospodinu na pamet pasti neće da se bavi intrigama i spletkama. U cara Trajana jesu kozje uši, ali će o njima propevati od zove svirala. Gospodin će o tome – ako je u tom poslu – sastaviti službenu belešku; sigurno neće srati po kafanama.
