„Skupljamo staro gvožđe, radijatore, veš-mašine, akumulatore i ostale sekundarne sirovine…“ Ovo je lajtmotiv mog života u novom stoleću kao što je večito aktivna ljuljaška obeležila moje dane u Medakoviću: pod prozorima i prostranom terasom bio je park sa zakržljalim žbunjem, e, u tundrici beše ljuljaška, i čim bi jedna mušterija izgustirala zabavu, drveno bi sedište zaposeo novi malistvor, ljuljaška je škripala te je htedoh podmazati, ali ko sam ja da pritisnem dugme „mute“? Pa zar oni u poršeu nemaju mod u kojem motor reži, te se vozač (još bolje ako je i vlasnik) oseća moćnije nego sa tihim ili nečujnim motorom?! Deca bi možda uživala manje ako bi ionako monotona vožnja proticala bez muzičke pratnje: ako čekaš red za ljuljašku i napokon sedneš, sigurno ti ne smeta taj zvuk, on obznanjuje da je stiglo tvojih pet minuta, potvrđuje da se ljuljaš, meri koliko uspevaš da se odbaciš uvis, napred-natrag…
Sakljupljači odbačenog metala očitaju svakog dana lekciju svima koji rade u medijima ili su se posvetili marketingu, precenjenoj, mističnoj delatnosti o kojoj niko ne zna tačno šta je, a u koju spada i pravljenje reklama – fah kojem su i duh i razum rekli laku noć! Sakupljačite koriste megafon koji sad ima neku zvučnu karticu, te se preko njega ne mora govoriti uvek uživo, kao što činjače Draškoviću Vuče, nego se može snimiti nešto gradiva, manje od pola minuta, rekao bih. E tih dvadesetak sekundi su sekundarci iskoristili ne može biti bolje: odabrali su osobu sa odličnim glasom, muzikalnu i sa pravilnim, književnim izgovorom, poruka ima ton dobre volje, ona je pohvala spremanju kuće i najava je buduće radinosti, jer će sve što budete ustupili biti vraćeno u blagosloveni opticaj: pretpostavljam da je poslovanje bezgotovinsko, ti ne platiš što će te kurtalisati stare mašine ili radijatora, oni tebi isto ne plate, ne znam, nisam imao još ništa što bi me dovelo u poslovni odnos sa kompanijom, ali je njen glasnogovornik nadmašio mnoge umetnike koji se govorancijom i glumom jedino i bave. Napokon, ja i ne znam jesu li najmili nekog da im to snimi, ili su između sebe odabrali najboljeg i njega pustili u javnost.
A ne kao oni zubari što na televiziji imaju rafalnu reklamu, odvratnu kao što je i sama pomisao na paradontozu odvratna, onako brzo niko može da čita (i ne treba, osim kad čita u sebi), nego su koristili „time stretch“: zakupili su petnaest TV sekundi i obasuli su nas stotinama slogova koji samo povećavaju ionako duboko uvreženu odbojnost stanovništva prema zubarluku.
Prolazeći kraj kombija zaustavljenog na semaforu pohvalio sam im out going message, pitam kroz otvoren prozor jesu li sami to snimili, palilo im se već zeleno, rekli su mi jedno ime, koje nisam dobro čuo i koje nisam naravno zapamtio, ali je zvučalo kao ime koje u produkciji nešto znači; ne znam jesu li to snimili u studiju, ali je ton kristalno jasan: morale bi ih sve železničke stanice, autobuski kolodvori, pa i sam aerodrom angažovati da im podese sistem preko kojeg najavljuju dolaske i odlaske, koloseke i gejtove, jer kad god sam na peronu ne razumem ono glavno: „Brzi voz iz :::::: dolazi na;;;;;;;kolosek=====sa zakašnjenjem od::::::inuta!“
Sad već imaju sledbenike, tako to biva, za rodonačelnikom žanra, uzorom, za stupa armija korisnika i imitatora, noviji snimci vrte se prebrzo u krug, možda je memorija megafona skromnija, tekst je manje-više preuzet, ali i ta zovimo je piratska poruka još uvek vredi više od mnogih reklama koje gledamo u okviru našeg zastrašujućeg prava da znamo sve.
&
Kako duhove ushićene religijom (ne čak ni svojom vlastitom, nego religijom per se, uh, otkad se nisam ovako izražavao, a jeste prijatno!) prosvetliti da je vera hobi i da ne zaslužuje strahopoštovanje okoline, barem ne više nego što to zaslužuje pecanje, jedriličarstvo ili posmatranje ptica?
U poznu avgustovsku večer savladavam poslednji uspon u B. ulici, u susret mi dolazi neko poznat, zašto mislim da prepoznajem hod osobe koju nisam nikad čekao niti gledao izdaleka, jeste ona, nije, jeste, bude to ta novinarka, meni simpatična uprkos njezinom svetonazoru koji ona ponosito nosi kao neku zastavu, zastanemo na trotoaru gde reč po reč dođosmo do ruskih pankerki, ja udarim u žaljenje što će umetnice na Kolimu, dve godine zatvora zbog jednog hajde da kažem ispada, ali gde niko nije povređen, gde nije ništa izgorelo… „Kako niko nije povređen, povređena su najdublja osećanja vernika, svetinja hrama…“ Ja opet svoje: jeste to prestup, ali dostojan globe, to je više kršenje kućnog reda… – „Kućnog reda?! Pa to je svetogrđe neviđeno, nisi gledao snimak…“
Bio sam umoran i nisam branio slobodu da se pred pobožnošću ne pada ničice. To što su Ruskinje uradile isto je kao kad bi ekstremisti upali na šahovski turnir i porušili sve figure sa sviju tabli: „Vama je do nadmudrivanja, a milioni ljudi pate, idite u Svetog Save, dajte makar krv!“ Ili kad bi neko isključio struju i Evrovizija kad bi zbog toga propala: „Muzika vam je jeziva, zagađujete planetu, zarađujete na neprosvećenosti žrtava!“ To da iz mraka vikne neko preko megafona (razgovetno, kao ovi iz prvog poglavlja)!
I jedan i drugi upad bili bi remećenje navika, očekivanja, namene prostora, bili bi kažnjivi, jer su mezhdu prochem umereno i nasilni, ali jedino kad su u pitanju crkva i vera, u ljudima se rasplamsa gnev (koji je smrtni greh!), rađa se i buja osvetoljubivost, iako osvetu Tvorac nije namenio homo sapiensu!
Pri čemu ispad pankerki ima smisla kudikamo više nego dva moja izmišljena primera: ako je hram Gospodnji već korišćen da se podrži nečija ovozemaljska vladavina, zašto Svevišnji ne bi sa iste lokacije čuo i drugu stranu? Tako je ne samo na sudu, nego i u novinarstvu!
