(NE)DOPADLJIVI DVOJAC: Rajan i Romni
Izbor između Baraka Obame i Mita Romnija je izbor između dve verzije američkog sna. Je li bolje ovaploćenje tog sna sin razvedenih roditelja sa najboljim ocenama na Harvardu, ili naslednik milionera koji svoje bogatstvo od američkih poreskih vlasti delom krije i na Kajmanskim ostrvima? Pritom, Romni deluje izveštačeno kada se pretvara da je "običan čovek", a platforma koju su usvojili republikanci predstavlja radikalan zaokret udesno. Mnogi kažu da je pravi ulog na ovim izborima koja će vrsta kapitalizma da pobedi
Čak i on zna da neće biti glavni rival Baraka Obame na 57. američkim predsedničkim izborima, koji će se održati 6. novembra ove godine. Od zvaničnog kandidata Republikanske stranke za Obamu je veći problem četiri godine mlađa verzija samog Obame, onog koji je 2008. zapalio tolika srca i razgoreo toliko nade u Americi i ostatku sveta, da bi ih potom bezmalo sve razočarao i obeshrabrio. To globalno razočaranje je danas najveći Obamin politički protivnik, dok je Mit Romni tek neko ko može da posluži kao glasnik izneverenih miliona.
Romni to zna, inače se ne bi na sopstvenoj konvenciji glasačima preporučivao na sledeći način: „Večeras bih vas nešto jednostavno upitao. Ako ste osećali toliko uzbuđenje kada ste glasali za Baraka Obamu, zar se ne biste morali tako osećati i sada kada je on predsednik Obama? Znate da nešto nije u redu sa načinom na koji on obavlja taj posao kad ste se najlepše osećali onog dana kada ste glasali za njega.“
Ali ako su Obamina obećanja bila samo pusti snovi, a iskustvo sa njegovim predsednikovanjem tako antiklimaktično, otkud to da naočiti, bogati, uspešni Mit Romni tako tegobno pridobija srca Amerikanaca? Romniju, naime, svi isprva priznaju barem jednu stvar: da je po spoljašnjem izgledu kao stvoren za ulogu predsednika SAD. Mit Romni i njegov mogući potpredsednik Pol Rajan verovatno su najzgodniji par muškaraca na predsedničkom listiću koji se u novije vreme pamti, a možda i u istoriji. Obojica su relativno mladi, energični, preduzimljivi, savršenih belih osmeha, urednog i dopadljivog izgleda, sa razdraganim i naoko pristupačnim suprugama i decom: sve u svemu, izgledaju „američki“ da „američkiji“ ne mogu biti, sa sve onim ovlaš zasukanim rukavima kao da bi svaki čas mogli da se late nekog korisnog posla ili reše neki ozbiljan problem, na dobrobit svih i zadovoljstvo prisutnih.
KO JE DOPADLJIVIJI: Sve tako dopadljiv i naočit, gotovo kao čovek sa Marlboro reklame, arhetipski američki primerak poželjnog muškarca zrele dobi, Romni ima najveći problem upravo sa – dopadljivošću. Amerikanci tu osobinu, pod rubrikom likability, redovno mere u predizbornim kampanjama, a njihova statistika pokazuje da je za poslednjih četvrt veka na izborima za predsednika pobeđivao kandidat kog su birači percipirali kao „dopadljivijeg“ od direktnog rivala. Romni je simpatičan za samo 40 odsto anketiranih u istraživanju koje su uoči Republikanske konvencije prošle sedmice zajedno vršili Vašington post i ABC njuz, dok ga je 51 posto birača proglasilo nesimpatičnim. Poređenja radi, Voltera Mondejla, demokratskog kandidata kog je Ronald Regan 1984. godine „zgazio“ (Regan je osvojio najviše glasova u čak 49 američkih država, dok je Mondejl pobedio jedino u svojoj rodnoj Minesoti), dva meseca uoči izbora pozitivno je ocenjivalo 47 odsto birača. Majkl Dukakis je izgubio 1988. sa 50 odsto pozitivnih ocena u rubrici likability, a Buš stariji je 1992. isto prošao sa 53 procenta povoljnih ocena. Romnijevi rezultati su još porazniji kada ga statističari „upare“ sa Obamom.
Upitani ko je prijateljskiji i dopadljiviji, Obama ili Romni, birači su u 67 odsto slučajeva odgovorili Obama, dok se samo 27 odsto na tom planu opredelilo za Romnija. Štaviše, čak je i 33 procenta republikanskih glasača u istom istraživanju reklo da im je simpatičniji Obama od Romnija. Zato je glavni cilj Republikanske konvencije bila „humanizacija Mita Romnija“, bez obzira na to što politički stratezi ove stranke javno osporavaju i nipodaštavaju kriterij simpatičnosti (služeći se, dosta neubedljivo, argumentom da ni „velike korporacije ne biraju predsednike na takmičenjima u popularnosti“). Svima je jasno da je Romni Amerikancima nedovoljno simpatičan zato što im je nedovoljno uverljiv. Čak se i njegovi glasači žale da deluje pomalo „plastično“, kao neko ko se samo „pretvara“ da je ljudsko biće. Nije čudo da kandidat ima problem autentičnosti. Naravno da se Romni ne pretvara da je „ljudsko biće“, ali ovogodišnji republikanski kandidat za predsednika svakako nije „jedan od nas“, sa stanovišta prosečnog američkog glasača, pa čak ni prosečnog birača iz redova Republikanske stranke. Dok se pretvara da je „jedan od nas“, deluje izveštačeno.
Čuvena kolumnistkinja „Njujork tajmsa“ Morin Daud tvrdi da Romni deluje daleko poput Jupitera: Čudna su vremena došla, veli ona, kada je Amerikancima visoki, zgodni, bogati princ iz čuvene političke porodice manje blizak od žgoljavog crnca iz rasno mešanog braka koji je proveo mnogo vremena u Indoneziji.
KO TO IZAZIVA OBAMU: Ko je, odista, „pravi“ Mit Romni? To će izgleda ostati tajna na ovim izborima. Kandidat je pod prisilom savetnika i celog izbornog tima da pred biračima, novinarima i javnosti glumi neposrednog, predusretljivog, prisnog i prijateljski raspoloženog sugrađanina, spremnog da voli sve oko sebe i da bude voljen. U stvarnosti je privilegovani član jedne sasvim male, zapravo minuskulne manjine, kako u klasnom tako i u verskom smislu. Ako su ljudi koji su protekle godine protestovali širom Amerike bili predstavnici „nas 99 odsto“, Romni je autentični predstavnik onih što spadaju u taj preostali jedan procenat: bogataša koji vladaju svetom, političkih i finansijskih moćnika i novih svetskih dinastija. A tek religiozna manjina kojoj pripada…
Pred Mitom Romnijem se na putu do Bele kuće zaista isprečilo nekoliko prepreka velikih kao planina. One nisu nesavladive, o čemu svedoči njegova dosadašnja sjajna politička i poslovna karijera. Bio je uspešni republikanski guverner Masačusetsa, najliberalnije američke savezne države koja na predsedničkim izborima po pravilu glasa za demokrate, a o njegovim poslovnim podvizima i snalažljivosti na finansijskim tržištima najbolje svedoči to što mora da krije svoje poreske izveštaje od birača (delom i zato što bi, u najboljem slučaju, pokazali da se služi svim mogućim trikovima, moralnim i nemoralnim, kako bi svoju imovinu što bolje zaštitio od zahvatanja američkih poreskih službi).
Ima i drugu, neprijatniju vrstu iskustva ljudi isključenih iz većine: pripada mormonskoj crkvi, koja i sama spada u često prezrene manjine u Americi. Sve tamo negde od sredine šezdesetih godina u Galupovim se istraživanjima uporno pojavljuje jedan te isti statistički podatak: petina Amerikanaca kaže da ne bi glasala za pripadnika mormonske crkve, čak ni kada bi to od njih tražila politička stranka kojoj inače pripadaju i za čije kandidate redovno glasaju. Tako je i danas, dok s druge strane samo pet odsto Amerikanaca sada u anketama kaže da nipošto ne bi glasali za crnca (to jest, afričkog Amerikanca, kako je to u Americi politički korektno reći). Nastojeći da se približi biračima poreklom iz Latinske Amerike, Romni je tokom republikanske konvencije o svom ocu govorio kao o došljaku iz Meksika. Problem je u tome što je njegov otac rođen u Meksiku zato što je njegov pradeda 1885. pobegao iz Sjedinjenih Američkih Država u Meksiko. Bio je izbeglica od američkog zakona koji je zabranio poligamiju. Romnijevi su preci, drugim rečima, bežali iz Amerike, a ne u Ameriku. Mitov pradeda postao je izbeglica u Meksiku sa četiri žene i 30 dece, a sklonio se u Čihuahu, gde je množenstvo u to vreme još bilo zakonito. Tamo je odrastao kandidatov deda, tamo mu se rodio i otac. Familija se vratila u SAD kako bi se sklonila od nasilja meksičke revolucije.
RADIKALANI ZAOKRET UDESNO: No na republikanskoj se konvenciji na Floridi nije samo predsednički kandidat predstavljao drugačijim nego što jeste. Isto je činila i stranka, za koju politički posmatrači kažu da je potpuno pala u ruke desnice i ultrakonzervativnog pokreta Čajanka. Platforma koju je usvojila predstavlja radikalan zaokret udesno u odnosu na platformu republikanaca iz vremena Ronalda Regana, koja je tada smatrana „trijumfom konzervativizma“. Neki posmatrači kažu da je sada usvojeno sve što je Patrik Bjukenen tražio na konvenciji 1992, kada je tvrdio da je u Americi u toku „kulturni rat“ i da se republikanci moraju oštro suprotstaviti „abortusu, pravima homoseksualaca, učešću žena u ratnim operacijama i radikalnom feminizmu“. Bjukenen je tada delovao maltene kao ludak: njegove ideje nisu prošle u platformi stranke, ali se svejedno smatralo da je on koštao Džordža Buša starijeg izborne pobede, jer je republikanska konvencija zapamćena kao ekstremna i ratoborna.
Ono što je pre 20 godina bilo na marginama stranke, sada je postalo „mejnstrim“. GOP (kratica za Republikansku stranku, Grand Old Party) je stranka u kojoj pedeset sedam odsto članstva u anketama tvrdi da su u Americi siromašni samo oni ljudi koji ne rade vredno. Tek 28 odsto članstva veruje da su koreni siromaštva katkad u okolnostima koje se nalaze izvan kontrole siromašnih. Republikanska vera u tržište je naizgled neograničena: ako je slušati stranačke prvake, ono će da se pobrine za sve, jer će u slobodnoj privredi (u kojoj su sniženi porezi i skresana državna regulativa) svi prolaziti prema zaslugama. Ta proslava privatne inicijative, bogatstva i uspeha koncentrisanih u rukama manjine na Floridi svejedno je obilovala ličnim svedočenjima iz kojih bi se lako dalo zaključiti da je maltene celo rukovodstvo stranke poniklo iz redova sitnih sopstvenika i preduzimača, koji su se obogatili isključivo vrednim ličnim radom.
Takvih u stranci naravno ima, ali među njima svakako nisu birani kandidati za predsednika i potpredsednika SAD. Njihov politički, kulturni, klasni i ideološki portret pre bi dao prostora za zaključak da će, ako pobede Romni i Rajan, u Americi doći do konsolidacije političke moći u rukama najbogatijih Amerikanaca. To, jadikuju neki posmatrači, nije ni nalik američkom kapitalizmu Henrija Forda, koji je 1914, na opšte zaprepašćenje, najavio da će radnicima ubuduće plaćati nadnicu od pet dolara dnevno. Nije to samo pitanje pravde, rekao je tvorac čuvenog Model T automobila i čovek kom se dobrim delom pripisuje i stvaranje američke srednje klase. Henri Ford je dodao da je to „istovremeno i pametan biznis, jer je sa malim platama rast nizak a tržište nesigurno, dok sigurne i visoke zarade omogućavaju radnicima da postanu dobri potrošači“.
Mnogi u Americi kažu da je pravi ulog na ovim izborima koja će vrsta kapitalizma pobediti. Ali izbor između Obame i Romnija je i personalni izbor između dve verzije, dve interpretacije američkog sna. Je li bolje ovaploćenje tog sna sin razvedenih roditelja sa najboljim ocenama na Harvardu, ili naslednik milionera koji svoje bogatstvo od američkih poreskih vlasti delom krije i na Kajmanskim ostrvima?
U Srbiji je u konzervativnijim političkim krugovima uvreženo mišljenje da je „za nas“ bolje da u Americi na predsedničkim izborima pobeđuju republikanski kandidati, jer su oni manje intervencionistički raspoloženi i „ostaviće nas na miru“. Po toj logici, demokrate su odvajkada želele da popravljaju i prevaspitavaju svet, a republikanci su bili izolacionistički nastrojeni i nisu tragali za sve novim i novim neprijateljima, nego su uglavnom gledali svoja posla. Čitalac će se shodno tome setiti sa koliko je oduševljenja u Beogradu, neposredno posle 5. oktobra, dočekana pobeda Džordža Buša na izborima (svakako i zato što nas je demokrata Klinton bombardovao, pa bi pobeda njegovog potpredsednika Ala Gora povredila ovde još ljutu i nezaceljenu ranu). Posle je Buš priznao Kosovo, kao što bi i njegov prethodnik učinio, da mu je američki Ustav samo dozvolio da se treći ili četvrti put kandiduje za predsednika.
Barak Obama je u odnosu na nas nastavio u dlaku isti spoljnopolitički kurs pritiska na Beograd i podrške Kosovu. Kakva bi bila spoljna politika predsednika Romnija? Toj temi posvećena su ciglo tri minuta u Romnijevom 39-minutnom govoru kojim je u Tampi, na Floridi, prihvatio kandidaturu Republikanske stranke, što je otprilike i mera značaja te teme na ovim predsedničkim izborima. To znači da je od početka trke kristalno jasno da Romni neće moći da računa na „faktor Nikson“, pod kojim se u američkim političkim naukama podrazumeva prednost koju republikanski kandidati obično imaju nad onima iz Demokratske stranke, kad je o nacionalnoj bezbednosti reč. Na mnogim predsedničkim izborima republikanci su jurili demokrate kao „liberale mekog srca“, koji se teže odlučuju na to da izađu pred birače i obećavaju da će bombardovati koga god bude trebalo i gde god bude trebalo, kako bi se zaštitila američka „izuzetnost“ (exceptionalism) i svet spasio za demokratiju. Ove godine o tome ne može biti ni govora. Barak Obama je na planu nacionalne bezbednosti gotovo nedodirljiv. Likvidirao je Osamu bin Ladena, da bi povrh toga još u javnost tobož „procureli“ detalji o tome da su ga najbliži savetnici, uključujući tu i potpredsednika Bajdena, nagovarali da ne rizikuje neautorizovani noćni desant na kuću u Pakistanu za koju se nije sto posto sigurno znalo da je Bin Ladenova. Rizikovao je i pobedio, učinivši ono što Buš nije uspeo za osam godina vladavine.
Obama je priveo kraju jedan Bušov rat, onaj u Iraku, vratio je „američke momke“ kući, a rat u Avganistanu nastavio je da vodi krvavije od Buša (Obamina neselektivna upotreba „dronova“ u Avganistanu i drugim zemljama katkad se pominje kao kandidat za istragu o ratnim zločinima). To su aduti koji poništavaju svaku zamišljenu republikansku prednost nad Obamom, barem kad je ostatak sveta u pitanju. „Njujork tajms“ je nedavno objavio da su se američki vojnici koji su likvidirali Osamu, pripadnici takozvane jedinice „foke“, posle uspešno obavljenog zadatka pre dve godine vajkali jedni drugima da su „upravo ponovo izabrali Obamu za predsednika“. Vajkali, jer učesnici akcije ovih dana svedoče da pripadnici elitne jedinice ne spadaju u Obamine simpatizere. Naprotiv: činilo im se da je to što su pomogli Obami jedina negativna posledica njihovog noćnog upada u Pakistan.
Američki potpredsednik Džo Bajden ovako u najkraćem sumira Obamin prvi predsednički mandat: Osama Bin Laden je mrtav, a Dženeral motors živ. To ne znači da Mit Romni u kampanji nije govorio o spoljnoj politici, iako to nije uvek činio sa najvećom mogućom ozbiljnošću. Kao mlad čovek živeo je u Francuskoj, čiji jezik tečno govori, ali o Evropi u celini govori pomalo posprdno, a temu Francuske u svojoj knjizi Bez izvinjenja apsolvirao je citiranjem sarkastične opaske prijatelja kom se ne sviđa Obamino navodno „levičarenje“ i koji odlučuje da preseli u Francusku. „Ako već moram da živim u socijalističkoj državi“, citira Romni prijatelja, „onda ću barem otići u neku sa dobrom kuhinjom“. Tako je otprilike prošlo i njegovo putovanje Evropom ovog leta: Britance je iznervirao jer se podsmehnuo njihovoj organizaciji Olimpijade, u Izraelu je rekao da su Palestinci siromašni zbog „kulturnih razlika“, a u Poljskoj je njegov šef kabineta novinare nazvao budalama. Sam kandidat kaže da Evropa „ne funkcioniše“ i da je za Ameriku najveća opasnost da počne da liči na Stari kontinent.
Teško je reći koliko je ozbiljan, međutim, jer njegovi savetnici stranim diplomatama vele da ne treba obraćati previše pažnje na ono što Romni govori o spoljnoj politici, budući da je to uglavnom namenjeno domaćoj publici… Ruse je proglasio američkim „geopolitičkim neprijateljem broj jedan“, a Kinezima je zapretio da će prvog radnog dana na mestu predsednika njihovu zemlju proglasiti „valutnim manipulatorom“. Državna štampa mu je odgovorila da pati od „ostatka hladnoratovskog mentaliteta“ i da je potpuni „neznalica“ kada su posredi fundamentalne tačke američko-kineskih odnosa, „koji predstavljaju najvažnije bilateralne odnose na svetu“.
Kineski stav ne odudara preterano od Bajdenovog, koji je Romnija nazvao „ratnim huškačem“. Teško je reći da li bi Romni, kao što su to pre njega učinili njegovi prethodnici, promenio pesmu o Kini čim bi ušao u Belu kuću, ali ako se tamo nađe, neke stvari će zaista drugačije da radi. Dok se Barak Obama sprema da bitno smanji zalihe nuklearnog oružja i u Rusiji i u SAD, odnosno da sa Putinom o tome potpiše ugovor, uz propratne ustupke Moskvi kad je reč o NATO raketama u Evropi, Romni je protiv sporazuma o nuklearnom oružju i planira da usmeri velika sredstva u NATO raketnu zaštitu.
Bitna je i razlika kad je reč o Iranu: dok Obama kaže da „ima načina da spreči Iran da nabavi nuklearno oružje“, dotle Romni kaže da neće dozvoliti nikakav „iranski nuklearni kapacitet“. Drugim rečima, dok bi Obama po svoj prilici koristio silu protiv Irana tek ako bi se Iran dokopao nuklearnog oružja, dotle Romni najavljuje da bi do napada na Iran moglo doći već ako se Iran približi mogućnosti da stekne sve sastojke za pravljenje takvog oružja. A mnogi smatraju da je Iran već u prilici da pravi nuklearno oružje…
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
