Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Deda Slavko imao je razglednicu: crtež rečnog parobroda na nekoj morskoj obali, srpski vojnik-gedža sa bajonetom na pušci koji to gleda, a dole piše "Pozdrav iz Drača, srpsko Primorje". Deda Nika imao je svoju sliku sa ufitiljenim "Kajzer Vilhelm" brkovima i crvenim krstom na rukavu; do smrti je znao serijski broj svoje puške-manliherke
Svi imamo pretke, razume se, sve tamo do Adama i Eve. Ne umem da objasnim zašto me muški preci zanimaju više od ženskih u poslednje vreme. Odmah se čovek seti Maratonaca i Topalovića kod kojih žene nisu dugo trajale. Mojih se baka ne sećam, ali je zato mama potrajala onako lepo: 92 pune godine. Obojica dedova, međutim, bili su čudo od dedova. Pradedovi takođe, kad se setim šta sam o njima slušao. Od ženske strane dan-danas pamti se baba Sofija (mamina baba) iz Banata: nju se niko nikada nije usudio da zove „Sosa“ ili „Sojka“; bila je do kraja Sofija i zmaj od žene, po svemu sudeći.
Ja sam, naime, Srbin sa dna kace i dete iz mešanog braka: majka Banaćanka, otac Piroćanac. Ta činjenica koju stalno objašnjavam raznim nacionalistima (uglavnom srpskim i hrvatskim) kanda ima neke veze sa ovim razmišljanjima. U Prvom svetskom ratu (koji su svi moji do 1991. zvali „onaj rat“, za razliku od Drugog koji je bio samo „rat“) moji su se dedovi borili u sukobljenim vojskama. Deda Nika, iz Banata, u austrougarskoj vojsci (73. temišvarska regimenta), a deda Slavko, Piroćanac, u srpskoj vojsci. Pritom je deda Slavko gore prošao, jer je morao da odvali i oba balkanska rata; jedva je između ta dva uspeo da napravi moga tatu. Bio je trećepozivac, rođen kao turski podanik, ali je bio i zajeban lik. Imam samo mutna sećanja iz detinjstva (umro je u dubokoj starosti 1956), ali je bio impresivna pojava: visok, jak, brkat i veliki lovac; kažu da je kurjake sa Stare planine po celu noć čekao u toru među ovcama i tamanio ih mauzerkom-kokinkom (kal. 10 mm) kao zečeve. U civilu je bio seljak i pomalo abadžija.
Deda Nika bio je banatski paor, ali i umetnički stolar-duborezac. Avgusta 1914. rastao se sa svojim bratom Kojom u izvesnom temišvarskom birtu, uz dogovor da će se tamo naći čim se rat završi. Prostrelio je sebi nogu da se spase srpskog fronta i završio na Soči, hvala lepo. Izvukao se kao sanitetski prevodilac, jer je objasnio da govori sve balkanske jezike; srpski, hrvatski, bosanski, crnogorski – uz očekivani nemački i mađarski, ali i ciganski (romani); posle je i italijanski naučio od muke. Ljubi ga njegov unuk: svi u familiji su poligloti. Tamo oko Kobarida (Caporetto), našao je komadešku onog crnog, glatkog kamena na kome se najbolje oštre duborezačka dleta i strpao je u telećak, valjaće mu. Kad se rat završio, trebalo mu je mesec dana da se dokopa Temišvara u onom haosu; što peške, što na krovovima vagona. Brat Koja (stigavši upravo iz neke Galicije) čekao ga je u dogovorenom birtu već tri nedelje. Nije mu bilo teško: bio je opak kockar, spretan i sretan. Tu se oni obloču od sreće i zagrljeni stignu do Bavaništa, sve dolivajući se usput, ali je telećak sa tom kamenčinom ostao zaboravljen u Temišvaru, što deda Nika sebi nikada nije oprostio.
E, sad: prijatelji – prić-Slavko i prić-Nika – voleli su da sede i da jedan drugome pripovedaju o tom ratu, kao i svi starci. Nikada nijedna gorka ili gruba reč nije tu pala, jer su bili pravi veterani i znali su šta je rat. Deda Nika se žalio na „Talijane, mater im madžarsku“ da su nemilo dobri strelci, naročito s minobacačem od 60 mm, ali i s puškom: „Ubace ti minu u kazan sa pasuljem, grom ih spalio; ne smeš po mraku da zapališ duvan, dobiješ odmah među oči“. Deda Slavko bi se žalio na Arbanase da isti takvi (dvaput je prešao Albaniju: 1912, kad su išli u Drač, na „srpsko more“, pa 1915; znao je o čemu govori): nisi pušku ni čuo, a neko iz kolone samo padne; itd. Deda Slavko imao je razglednicu: crtež rečnog parobroda na nekoj morskoj obali (brod se zvao „Deligrad“, valjda), srpski vojnik-gedža sa bajonetom na pušci koji to gleda, a dole piše „Pozdrav iz Drača, srpsko Primorje“. Deda Nika imao je svoju sliku sa ufitiljenim „Kajzer Vilhelm“ brkovima i crvenim krstom na rukavu; do smrti je znao serijski broj svoje puške-manliherke. Razglednica je negde nestala, a fotografiju čuvam.
Njih dvojica, dakle, nisu imali nikakav problem među sobom; naprotiv. Deca su im sva bila antifašisti, partizani, ilegalci itd. Jeste deda Nika zagorčavao mojoj mami i svojoj kćeri njen komunistički život za vreme kolektivizacije i Informbiroa; ipak je bio banatski paor i majstor (majstorsko pismo još iz Austrougarske). Posle je prošlo i nju i njega. Obojica su doživeli 86 godina; Slavko je umro od ciroze (ne čudi me iz nekog razloga: njegov otac Stavra imao je opak cug), a Nika od toga što mu je proradila ta rana koju je sebi naneo 1914, a na bazi visokog šećera. Ah, da: pušili su kao Turci obojica, onu „radničku Dravu“ iz mekih kutija.
Moj tata bio je idealan deda; moji tastovi – kako-tako… Da mi je samo više unučadi na okupu… Sa ovima se slažem sve bolje, ali mi fale oni iz Britanskog Komonvelta. Shvatam polako da sam i ja postao predak. Teško meni, hoću li opravdati očekivanja, hoću li biti kao moji preci?
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve