Zvocanje, čantranje, naprđivanje (rekli bi Crnogorci); eufemizmi bi bili: zamerke, primedbe, štaviše sugestije i kritike. U svakom slučaju, nešto čemu je muškarac izložen od najranijeg detinjstva do preuranjene smrti.
Prvo zvoca mama, od trenutka kada proceni da potomak shvata šta mu se govori. To se zove pedagogija ili vaspitavanje i traje jako dugo, ponekad do kraja (njenog ili njegovog, šta pre dođe). Ne kopaj nos. Silazi s trešnje. Ne smeš da se družiš sa… Moraš da nosiš mornarsko odelce sa kapom na kojoj piše „Jadranska straža“ (na primer; ima i idiotskijih natpisa). Pusti da te poljubi tetka Fanija! Dođi, pokloni se i izrecituj Jesenjinovu Kerušu. Gde si bio do sada? Vrati se i operi ruke. Sedi uspravno. Ne srči! Odakle ti četvorka? Ne gledaj u oca, nego u mene kad te pitam! I tako dalje.
Majčinsko zvocanje donekle je opravdano u smislu vaspitanja. Ali: slatko je kopati nos; tetka Fanija mi je odvratna, mrzim je i štipa me za obraze svaki put kad me vidi (iju što je sladak!). Od mornarskog odelca me je stid (zemljo, otvori se!). Jesenjin mi je vazda bio odvratan sentimentalni kič (zemljo, opet!). Na trešnji mi je lepo. Otac me kanda razume, ali ne sme da kaže – zbog zvocanja, naravno. U redu za pranje ruku, zuba, ušiju i ostalog; to razumem. A šta fali četvorki? Već smo ovde konstatovali da je bolja vruća šamarčina nego zvocanje.
Onda muškić poraste do puberteta, koji Branko Ćopić lepo zove „magareće godine“. To je period kad majka počinje (nastavlja, zapravo, ali na drugu temu) da zvoca ocu: ajde mu kaži. On se, jadan, snebiva, nakašljava i – ako uspe – kaže mi nasamo. Očevi su, primećeno je, manje skloni zvocanju od majki. Naravno da i među očevima ima nepodnošljivih davitelja i drkadžija, ali manje. Valjda iz solidarnosti. Tastovi ili punci skloni su simpatiji za zetove, takođe.
Kad se muško dete dokopa kakve-takve zrelosti i punoletstva, majka će zvocati manje, ali fokusirano: škola, diploma, posao, devojke, pošto je već naučio da se sam pokaki i obriše guzu. To što je diplomirao, našao posao, pa čak i doktorirao – neće ga spasti. Vreme je da nađe nekoga drugoga da mu zvoca i onda se oženi – majčinom zvocanju uprkos, jer nijedna nije dovoljno dobra: sve te kurvetine nemaju drugog posla nego da njenog sina razvrate, iscede, upropaste i odbace.
Tako se muškarac spase od jednog zvocanja (koje je ostavilo dugoročne posledice, molim da primetite) da bi se našao na udaru drugog zvocanja: iz tiganja u vatru. Čim se nova mlada smesti i snađe, počinje novo zvocanje. Prvi je cilj nadzvocati svekrvu u smislu prevaspitavanja. Mogla je i bolje da te vaspita. Gaće, čarape, košulje, tuširanje. Nišani u klozet malo bolje, izbliza, nije ti toliki. Istovremeno, preko kafe, kazaće svekrvi, sve praveći se slatka i fina: sigurna sam, gospa Zago, da ga vi niste tako vaspitali; pa neka Zaga onda misli.
Zvocanje je, dakle, stanje hronično u muškom životu. Prvo majka, onda žena ili više njih, utoliko gore, jer počinju od početka, a imaju i prethodne žene za primer. Ajde ovo, zašto ono, misliš li već jednom, dokle ću da čekam, uradi nešto, lepo kaže tvoja majka, da sam tebe čekala sudovi bi se usmrdeli, kaži mu ti; itd. Najgori deo zvocanja je požurivanje na nešto što bi čovek ionako uradio i bez požurivanja. Ako pak preduhitri ženu i uradi to nešto bez požurivanja – to prođe neprimećeno. Sve je to – šta god psiholozi, seksolozi i psihijatri pričali – genetski ugrađeno u većoj ili manjoj meri. Pustite me s „dominantnim majkama“: koja nije? Slično je sa svakom ženkom: one muške gledaju kao nedorasla i neodgovorna bića kojima se zvocati mora (uglavnom su u pravu, ali ne baš uvek).
Šta, dakle, preostaje muškom čeljadetu kojemu se tako stalno zvoca? Ima dva načina da preživi, ne računajući bekstvo od kuće u osamnaestoj godini i razvod svake dve-tri godine – što ionako ne vodi nikud. Prvi je način da se rita i otima, reži i svađa se. Ne preporučuje se, jer vodi u razvod i još gore: zbog zvocanja umeju i glave da padaju; pitajte po sudovima. Reč po reč, pa završi sa krvnim deliktom u afektu na mah i sa upropašćenom decom. Drugi način je stoički: samo ti zvocaj, srećo moja, eto me odmah, na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo, stay cool. Žene se na taj pristup – za divno čudo – priviknu, tako da zvocanje postane isprazni ritual, tek da se održe formalnosti. Na početku veze svađe imaju svoju korisnu ulogu: da se proveri tačka pucanja partnera. Kad se to jednom ustanovi, žena više i ne oseća potrebu da se svađa, koliko god joj to inače bilo zanimljivo. Nema slađeg komplimenta nego kad se ona požali prijateljici: sestro slatka i drugo moja, ovaj moj neće čak ni da se svađa! Kad ja krenem, on zevne, ode u krevet i zaspi; jebe mu se živo. Posle nekog vremena i nju prođe volja: kako da se svađa s nekim ko neće? Razumem ja tu potrebu za svađom, ljudski je to, ali ne sa mnom. Tako se i potreba za zvocanjem na kraju izliže i istanji: zbog nedostatka reakcije.
Na kraju: nikako ne zvocati sopstvenoj ženi, sve i kad ste u pravu. One to ne vole.
