Spasavanje mita

Potrebna je izvesna hrabrost, čak i drskost, da se misli protiv filozofske struje koja je razlaz mitosa i logosa, priče i mišljenja, označila kao događaj iz kojeg je rođena filozofija. Razdvajanje materice i posteljice dogodilo se, da podsetimo, u staroj Grčkoj. U ulozi babice zatekao se, naravno, Sokrat. Na to ćemo se vratiti. U međuvremenu bi valjalo primetili da se bez hrabrosti i lekovite drskosti filozofija svodi na uredno maltretiranje studenata filozofije s ciljem da im se filozofija i sve u vezi s njom temeljito ogadi. Ipak, ove dve osobine, ma koliko bile nužne, nisu i dovoljne da bi se bilo filozofom. Potrebno je još nešto, a to nešto najviše je nalik dragocenom začinu koji daje formu, ukus i miris pojmu, nasuprot raširenoj predrasudi da je pojam prazna i bljutava apstrakcija za zamajavanje radnih ljudi, građana i poštene inteligencije. U majstorskim rukama pojam postaje ljut poput bibera (Hegel, Adorno), otmen poput origana (Aristotel, Kant) i neophodan poput soli (Delez, Fuko). Banjalučkom filozofu Zoranu Arsoviću nikada nije nedostajalo ni hrabrosti ni drskosti, ali je zrelost njegovog filozofiranja, to filozofsko nešto, jasno zacvrčalo i snažno zamirisalo u njegovoj novoj knjizi Sokrat: melodija filozofije (Fedon, Beograd 2012).

Monografija od bezmalo 500 stranica gustog teksta, sa iscrpnim spiskom literature i ubedljivim akademskim aparatom, jedna je od retkih na domaćoj sceni koja nije proistekla iz doktorskog ili magistarskog rada, a prva (i jedina?) o znamenitom Atinjaninu čuvenom po nekolikim svojim veštinama, naročito po tome što je mogao danima i noćima da banči i da, tome uprkos, ostane svež i oran za intelektualna i seksualna preganjanja, kao i po tome što je kvario omladinu atinsku zbog čega je, pod stare dane, i izgubio glavu. U stvari, najpoznatiji je Sokrat bio po svojoj babičkoj veštini porađanja pojmova. Kanonsko tumačenje kaže da filozofija nastaje upravo u trenutku kada se mišljenje, dakle pojam, dakle logika, odvajaju od slikovitih objašnjenja života i sveta, od priče (mit znači i „priča“), kao što se dete odvaja od tela majke. Odvajanje je, pak, nužno da bi se pojmila logička struktura kosmosa, nezavisno od proizvoljnih predstava i mitotvoračkih „izmišljotina“. Na početku te sage, dakle, nalazi se Sokrat. Upravo zbog toga on se smatra ili velikim utemeljivačem, ili, kako je mislio Niče, velikim uništiteljem onoga što je životno u mišljenju. Arsović se, drčan kakav je, suprotstavlja obema ovim tradicijama. Iako je bliži tumačenju o ključnoj ulozi Sokrata u istoriji filozofije, on odbija utvrđeno čitanje koje kaže da je filozofija zanavak raskrstila sa mitom, kao što, još jače, odbija i (ničeansko) tumačenje po kojem je Sokrat genijalna štetočina.

Zbog toga Arsović sokratsko nasleđe čita na način komplikovaniji, određujući, najpre, mesto koje Sokrat zauzima u grčkom svetu. Već tim strateškim uvođenjem problema i pojma mesta Arsović silovito i aktivno kreće u rekonkvistu sopstvene interpretatorske pozicije. U istom gestu on se legitimiše kao filozof koji zna da je mesto sa kojeg govori konstitutivno za sam problem, čime određuje tok čitave knjige. Prema Arsoviću, mesto ne samo da nije neutralno i „nevino“ za problem mišljenja, već ga u najvećem i određuje, uprkos naporu mišljenja da prevaziđe uslovljenosti mesta sa kojeg kreće (kasnije će Hegel, čija senka lebdi nad ovom knjigom, napor mišljenja da misli opštost nazvati duhom vremena). Mesto je, naime, uvek specifično: tamo gde je dobro za lozu, nije i za banane. Utoliko je mesto filozofije – polis. Ovde je potrebno skrenuti pažnju na jednu Arsovićevu finesu: reč mesto on često piše uokvireno znacima navoda. Navodi sugerišu da „mesto“ i jeste mesto i nije mesto. Čemu, dakle, navodi? Po svome pojmu, po svojoj definiciji, dakle po težnji da misli opštost, filozofija uvek već dovodi u pitanje mesto sa kojeg govori. Ona je jedina disciplina koja nestabilnost sopstvenog mesta uračunava u govor. Arsović, dakle, u uvodnim koracima svoje knjige postavlja napetost koju će, ne malom energijom, da održava do završnih stranica (bez razrešenja): napetost između čina utemeljenja filozofije i nemogućnosti da se ona utemelji u bilo čemu čvrstom. (Utemeljiti filozofiju na čvrstom tlu podseća na „utemeljenje“ koje je bilo popularno u kriminalističkom miljeu Amerike tridesetih godina prošloga veka: žrtva se najpre „utemelji“ u betonskom bloku, a onda se, budući neodvojiva od bloka, baci sa čikaškog ili njujorškog doka u duboku vodu. Gde, doduše, ostane utemeljena, ali upravo zbog toga – mrtva.) Ako su mit i polis dve veličine bez kojih nema grčke filozofije, pa dakle ni filozofije, onda je potrebno uvek iznova ukazivati na tu vezu, na vezu specifičnog mesta filozofije i njenih napora da se iz mesta iščupa, da kao svako dete željno slobode pobegne od kuće. No, da li dete to može? Otkud mu pare? Neće li da postane žrtva trgovaca robljem? Da li ono uopšte zna šta će sa slobodom? Nije li sloboda, zapravo, kad si kod kuće, u svome polisu? Tehnički rečeno, ako se filozofija oslobodi polisa kao svog uslova mogućnosti (transcendentalna sfera) i svoga mita (transcendenta sfera), šta od nje ostaje? Ne bi li, zaoštrenije rečeno, bez trancendencije, bez svoje senke, ona bila posmrče već u samom činu rođenja? „Umjesto logike razvoja ideja“, piše Arsović, „uvijek se poturao unaprijed gotov filozofski model razvoja tih ideja. Model, opterećen vlastitim kulturološkim predrasudama, nije mogao biti dovoljno ‘elastičan’ da u sebe primi onu specifičnost sokratskog mjesta po kojem ono jeste uistinu revolucionarno“ (str. 53).

Govoreći o Sokratu Arsović, naravno, govori (i) o Platonu. Bez greške se sme reći da je Arsović – platonista, što objašnjava i odabir motiva: filozofija koja se rađa iz krize istine, potom podrobna analizira Sokratove dijalektičke tehnike, ponovno osvajanje volje za istinom, izvrsna analizu Aristotelove kritike Platona, veza vrline i znanja… dakle spisak svih bitnih toposa Platonove filozofije koje provlači najpre kroz sitnu mrežu referenci, a potom i kroz svoju hermeneutičku mašineriju. Vrlo razrađenu, dodajmo. Ta se mašinerija, pak, podmazuje Arsovićevom odlukom da ne odustane od metafizičkih podsticaja. Zato je on u stanju da zamah svog izvođenja produžava tvrdnjama tipa „stvarnost je samonuđenje istinitog“ (str. 334), što bi imalo sugerisati da postoji izvesna (ontološka?) struktura koja izmiče moći samog tumačenja, ili verom u moć hipostaziranja (postavljanja, ili samopostavljanja) pojmova, moć sirovog prisustva koje snagu izvlači iz toga što je, naprosto, „tu“. Tim „antifilozofskim“ gestovima Arsović doziva, provocira filozofiju samu, nagoni je da iznova misli sopstveni početak, da iznova konstituiše mesto koje bi, s pravom ili ne, mogla da nazove svojim.