Nasleđe mentora

Neobjavljivanje radova u uglednim međunarodnim časopisima i monografijama utiče i na kvalitet nastave na fakultetima odakle se regrutuju istraživači za društvena istraživanja. Okruženje s kojim se suočava mladi istraživač (asistent) podjednako je destimulativno za obrazovno-istraživački rad čak i kad ne bi postojao neadekvatan sistem podsticaja za istraživanja („Vreme“ br. 1067) i nizak kvalitet akademskih časopisa (br. 1141).U poslednjem delu najpre objašnjavamo zbog čega je postojeći sistem izbora asistenata u Srbiji loš, a potom skiciramo izborni sistem koji bi mogao da unapredi kvalitet kadrova koji se biraju u asistente.

Kao i u svakom zanatu, najveći broj mlađih kolega uči gledajući kako se ponašaju njihovi mentori i starije kolege. Asistenti ne samo da započinju svoju karijeru bez podsticaja da plasiraju svoja istraživanja na međunarodnom nivou već često od starijih kolega dobijaju živi primer za suprotnu praksu. Na mnogim fakultetima društvenog usmerenja mogu se naći vanredni i redovni profesori koji recikliraju svoje udžbenike od pre 20-30 godina i retko kad rade na sopstvenom usavršavanju.

Dešava se da redovni profesor, kada bude izabran u zvanje profesora, skoro u potpunosti prestane da prati savremenu literaturu i piše radove. Razlog tome nije lenjost, već činjenica da profesora univerziteta, posebno kada dostigne zvanje redovnog profesora, sistem ne podstiče da čita i piše naučne radove, pa ni da piše istraživačke radove. (Ne tvrdimo da se svi profesori tako ponašaju, već da im sistem to omogućava. Jedan deo nastavnog kadra koristi tu mogućnost; drugi deo samoinicijativno nastavlja da unapređuje svoje znanje i kada ga sistem na to ne podstiče.)

Zašto je važno šta rade redovni profesori? Zato što oni rukovode fakultetima, studijskim programima (na master i doktorskim studijama) i većinom pojedinačnih kurseva na fakultetima. Profesori koji ne čitaju i ne prate savremenu naučnu literaturu studentima za polaganje ispita daju literaturu staru 20-30 godina. To utiče na obrazovanje novih naraštaja istraživačkih kadrova koji završavaju doktorate sa skromnim znanjem, nakon čega im ne preostaje ništa drugo nego da reprodukuju istu onu zatvorenost i nekonkurentnost koju su nasledili od svojih mentora. Zamislite da plata istraživača ili redovnog profesora značajno zavisi od istraživačkog učinka u određenom periodu (npr., poslednjih tri ili pet godina). Mlađe kolege bi tada mogle na živom primeru da vide kako je moguće biti međunarodno konkurentan i koja je „cena“ koja se plaća za propuštanje decenijskog ulaganja u međunarodnu konkurentnost. Ukoliko bi se, nadalje, napredovanje u karijeri uslovilo objavljivanjem tekstova u časopisima koji se nalaze na nekoj od međunarodno priznatih lista (što znači da su tekstovi objavljeni na stranom jeziku), tada vanredni i redovni profesor, kao i naučni savetnik, ne bi mogao da postane neko ko ne zna strani jezik (što je danas čest slučaj). Sve bi to poslalo jasan signal onima koji započinju akademsku i istraživačku karijeru da se neznanje i nerad ne isplate. Ovako je upravo suprotno.

Poseban značaj za regrutovanje mladih kadrova na fakultetima imaju uslovi izbora u zvanje asistenta (što je način na koji najveći broj predavača kod nas započinje akademsku karijeru) kao i izbori u druga (viša) nastavnička zvanja. Taj sistem kod nas proizvodi prosečnost, jer omogućava prijem u zvanje čak i kandidatima koji su u prethodnom periodu (osnovne studije, master, doktorske studije) pokazali minimalnu zainteresovanost za naučni i istraživački rad.

Prema uslovima koji važe na Beogradskom univerzitetu, moguće je u zvanje asistenta na nekim od fakulteta primiti kandidata koji ima prosečnu ocenu osam (8), ne zna nijedan strani jezik, i nikada nije objavio, niti pripremio za objavljivanje niti jedan tekst. Odsustvo tih uslova značajno spušta nivo kvaliteta primljenih asistenata, jer studenti koji završe fakultet sa prosečnom ocenom 8 predstavljaju prosečne, a često i loše studente koji su se provukli kroz fakultet zahvaljujući nakaradnom sistemu konkurencije među pojedinim profesorima na nekim fakultetima koji smatraju da se popularnost kod studenata stiče poklanjanjem ocena.

Ovo posebno može da bude važno kada se uzme u obzir da preostali kriterijumi za izbor u zvanje asistenta (ukupna prosečna ocena, prosečna ocena iz predmeta oblasti u koju se kandidat bira, upis na doktorske studije itd.) nisu ponderisani, što ostavlja veliki diskrecioni prostor članovima izborne komisije, pogotovo predsedniku komisije za koga postoji uverenje da mora da ima presudnu reč u izboru kandidata ako se kandidat bira za predmet na kome on predaje. To ne samo da omogućava manipulaciju zbog odsustva važnijih kriterijuma (objavljeni radovi ili kvalitet napisanih radova koji su objavljivi u prestižnim međunarodnim časopisima; aktivno znanje stranog jezika, vladanje metodologijom naučno-istraživačkog rada) već i manipulaciju postojećim kriterijumima. Tako je moguće da konkursna komisija predloži kandidata koji, za razliku od konkurenata, ima najnižu prosečnu ocenu (uključujući i ocenu iz srodnih predmeta), niti jedan objavljeni rad, i ne zna (aktivno) nijedan strani jezik. (Za jedan takav slučaj vidi „Vreme“ br. 1093.) Iako je univerzitetsko okruženje (kada je reč o fakultetima iz oblasti društvenih nauka) često destimulativno, jer neretko neguje sistem negativne selekcije kadrova, to ne znači da su apsolutno svi ishodi (tj. svaki izbor) proizvod negativne selekcije. Postoji veliki broj pojedinaca koji lično više cene kvalitet i iza sebe ostavljaju kvalitetne kadrove. Međutim, ovde je reč o institucionalnom okruženju koje pozitivnu selekciju ne sme da prepušta slučaju.

Problem predstavlja i automatizam po kome mladi istraživači koji se zaposle u zvanje asistenta na kraju postaju redovni profesori. Pritom, ne neguje se konkurencija za odgovarajuće pozicije, već suprotno tome važi pravilo da ko jednom zauzme poziciju, ostaje na njoj, kao monopolista, do penzije. Takav sistem izbora u zvanja, nasleđen iz starog sistema koji je nekada vladao u Nemačkoj, a koji se sada u celoj Evropi ubrzano napušta, dovodi do malog protoka ljudi i ideja i selekcije kandidata, pre svega na osnovu stečenih pozicija (često kroz dodvoravanje starijem profesoru neumerenim citiranjem u doktorskoj tezi), a ne kroz ozbiljan doprinos istraživačkoj zajednici. Kada se konkursi za asistenta ne raspisuju da bi se dobio najbolji kandidat, već unapred određeni kandidat, konkursi za prijem u viša zvanja najčešće postaju puka formalnost. Istina je da zakonska odredba nalaže da se pojedinci biraju za naučnu oblast, a ne za predmet. To bi značilo da svaki univerzitetski nastavnik može da predaje nekoliko srodnih kurseva koji potpadaju u naučnu oblast za koju se birao. Ipak, praksa na mnogim fakultetima pokazuje da se pojedinci biraju za pojedinačan kurs. Većina pojedinaca započne da predaje jedan kurs, i na njemu ostane do penzije, nikada ne pokušavajući da predaje drugi kurs.

Sada izlažemo našu najradikalniju tezu. U sadašnjem sistemu doktoranti nemaju pravo da budu angažovani u izvođenju nastave (iako to pravo imaju dok su na master studijama), osim ako su asistenti. Kada doktoriraju, asistenti su tipično primani kao predavači na iste one predmete na kojima su izvodili nastavu dok su bili doktoranti. Takav sistem ne podstiče mentore da proizvode dobar obrazovno-istraživački kadar, jer im omogućava da sami procenjuju kontrolu kvaliteta kadra koji su proizveli. Ukoliko bi novopečenim doktorantima bilo zabranjeno da se zaposle na fakultetu na kome su odbranili doktorat, fakultet bi bio zainteresovan da proizvodi što bolji naučnoistraživački kadar koji bi sutra mogao lakše da se snađe na akademskom tržištu. Sa druge strane, takvo ograničenje bi efikasno umanjilo rasprostranjenost štetne prakse koja rađa praksu po kojoj profesori iniciraju raspisivanje konkursa da bi sebi birali asistente.

Ova ideja samo na prvi pogled može da izgleda kao hendikep za mlade istraživače usled činjenice da je Srbija malo tržište. Međutim, mi ne tvrdimo da svršeni doktorant ne može da se zaposli na fakultetu na kome je diplomirao, već samo na fakultetu na kome je doktorirao, tj. tamo gde je obavljao funkciju asistenta dok su mu trajale doktorske studije. Student može da završi fakultet A, doktorira na fakultetu B, a posle pokuša da nađe posao na fakultetu A. To bi motivisalo fakultet B da ponudi kvalitetan doktorski program kojim bi pomogao svršenim doktorantima da lakše nađu posao na drugom fakultetu. Našim predlogom želimo da izbegnemo štetnu „incestnu“ praksu po kojoj asistent završi osnovne, master i doktorske studije na fakultetu A, a potom se na tom istom fakultetu zaposli, jer je tokom godina postao lični asistent profesora na čiji se predmet bira.

Razume se, da bi ovakav alternativni sistem profunkcionisao, potrebno je otvaranje domaćih univerziteta, kako za strane predavače (što bi trebalo da podrazumeva mogućnost predavanja na engleskom jeziku) tako i kroz podsticaje za povratak u zemlju naših ljudi koji doktoriraju i bave se akademskim i istraživačkim radom u inostranstvu.