Do kraja nasilja

Tabloidi žive od skandala, a od pijanstava, tuča, preljuba za tu vrstu štampe samo su ubistva atraktivnija tema. Što je smrt brutalnija, utoliko je interesovanje veće. Nije zato čudno što su naslovne strane ovdašnjih tabloida danima bile pune vesti o smrti Vladislave Červenko (25). Njeno telo policajci su pronašli u ponedeljak 12. oktobra, kada je posle poziva komšija koji su prijavili da se nešto čudno dešava provalili u stan u Fruškogorskoj ulici, u novosadskom naselju Liman. Devojka je bila surovo pretučena na smrt, a za ubistvo je gotovo odmah optužen Vladislavin dečko Darijan Dača Musić (25), u čijem stanu se zločin dogodio.

Ako su žrtva i ubica na neki način poznati ili netipični, interesovanje je još veće, a u priči o Vladislavinom ubistvu bilo je svih elemenata koji privlače pažnju publike. Objavljeno je da je devojka bila „jedna od poznatijih foto-modela koja je radila i za brojne modne agencije i krasila naslovnice muških časopisa“, medije su preplavile slike na kojima je sa svojim dečkom Darijanom, momkom mrkog pogleda, nabildovanih mišića, istetoviranih ruku i tela. Pisalo se da je Darijan poznat policiji zbog trgovine narkoticima, da je već osuđivan zbog nasilničkog ponašanja, devojčini poznanici i rodbina pričali su da je bio bolesno ljubomoran i da je Vladislavu godinama maltretirao i tukao.

Pogrešno bi bilo konzumente ovakvih vesti svesti samo na ljubitelje tabloida, crne hronike plene pažnju svih, a vesti o ubistvu u Novom Sadu pratila je s pažnjom čitava zemlja. Razlog za to nije bila samo ekstremna surovost kojom je ubistvo izvršeno, već i to što se Srbija po prvi put susrela sa nečim što bi se moglo nazvati praćenjem zločina u virtuelnom svetu.

OBRAČUN NA FEJSBUKU: Dan posle ubistva, Musić je na svom Fejsbuk profilu ostavio tekst u kome kaže da je Vladislavu ubio jer mu je priznala „da ga je varala sa kojekime dok je bio u zatvoru“. U moru zbrkanih i sumanutih rečenica, piše i o svojoj ljubavi prema Vladislavi, kaže i da mu cilj nije bio da je ubije, izjavljuje saučešće porodici i najavljuje da će izvršiti samoubistvo. Sve je pisano velikim slovima, što se u virtuelnom svetu naziva „vikanjem“. Mediji su preneli da se Darijan oglasio na Fejsbuku, pa se na njegov profil sjurilo hiljade posetilaca. Izlila se bujica gluposti i morbidnosti kakva se inače često valja internetom, neki komentatori podržavali su Darijana i pljuvali mrtvu devojku, drugi su mu pretili ubistvom i silovanjem u zatvoru, pozivali ga da se ubije.

Tabloide su preplavili citati iz Musićevih pisanija („Volim te mrtvu, hladnu i zgrčenu“), on sam je čitavog dana razmenjivao poruke i psovke sa svojim virtuelnim neprijateljima, poručivao policiji da je glupa „jer je on od prvog dana znao da će da putuje kod njegovog anđela“, a policiju je „samo zajebavao par dana da shvate da su mentoli za Daču – svemirski otpad“ (tako se Musić nazivao na svom Fejsbuk profilu). Policija ga je i locirala kada se ulogovao na svoj profil na Fejsbuku, uhapšen je 14. novembra dok se kasno noću pešice kretao od mesta Batnjik na magistralnom putu Raška – Novi Pazar prema granici sa Kosovom. Mediji su preneli nezvanične informacije policije da nije pružao nikakav otpor, da je delovao potpuno izgubljeno, „kao da je bio pod dejstvom narkotika i alkohola“. Njegovo saslušanje u policiji trajalo je duže od pet sati, navodno je tokom saslušanja detaljno ispričao kako je ubio devojku jer je izgubio prisebnost posle njenog priznanja da ga je varala, priznao da je udarao pesnicama i tupim predmetom jer je želeo „da je nauči pameti“, ali ne i da je ubije, zbog čega je „pazio da je ne udara u glavu“.

HRONIKA NAJAVLJENOG UBISTVA: U danima posle zločina o ubijenoj devojci i osumnjičenom Musiću za medije su govorili mnogi rođaci i poznanici. Svašta se tom prilikom čulo, često kontradiktorno. Na primer, jedni su tvrdili da je Vladislava oko dve godine bila u „modelingu“ i u tom poslu vrlo uspešna, da je u Novi Sad došla iz Žablja pošto je dobila sedmicu na lotou, otvorila teretanu, da je teretanu i dosta para imao i Darijan, koji se bavio bodibildingom. Drugi su pričali da je Vladislava bila sa Darijanom u vezi sedam godina, još od srednje škole, da je on njome manipulisao kako je hteo, potkupljujući je poklonima i drugim stvarima koje sebi nije mogla da priušti. Ono u čemu se sve priče slažu jeste nasilje koje je Vladislava godinama trpela, surova prebijanja, pretnje, njeni pokušaji da ga ostavi i stalno vraćanje. Neki kažu zbog straha, neki zbog ljubavi, neki zato što je „želela da postane slavna i poznata, a takvu budućnost videla je jedino uz čoveka koji joj je na kraju oduzeo život“.

Darijan je odranije poznat policiji po nasilničkom ponašanju (ne i trgovini drogom, kako su prvo preneli svi mediji). Kao petnaestogodišnjak prisustvovao je samoubistvu svog oca, od koga je nasledio stan u kome se desilo ubistvo. Na društvenoj mreži Majspejs je kao interesovanja naveo „ribe, kockanje, treniranje, i ostala sranja“, za knjige napisao da ih koristi samo kad je hladno, za potpalu. Od poslova u modelingu, Vladislavi je pre godinu i po dana izašla slika u rubrici „Kurirova zečica“ dnevnog lista „Kurir“, a prošle godine se slikala za naslovnu stranu časopisa „CKM“. Slavko Zec, vlasnik modne agencije „Rebit“, rekao je medijima da ga je prošle godine Darijan pozvao i zamolio ga da fotografiše njegovu devojku i da su oni želeli da fotografije budu provokativne, ali u granicama pristojnosti. „Dok sam je fotografisao, ona je bila poluobučena, ali to njemu nije smetalo. Musiću su se te fotografije veoma svidele i hteo je najbolju da istetovira na svojim leđima“, rekao je Zec, dodajući da je on pomogao Vladislavi da se pojavi na naslovnoj strani CKM-a.

Morbidna priča o ubistvu u Novom Sadu nije ni po čemu karakteristična samo za Srbiju, niti su Darijan i Vladislava tipični predstavnici generacija izgubljenih u moralnim lomovima posleratnog i tranzicionog društva. Ima ovde mnogo mladog sveta koji se ne uklapa u klišee nabildovanih, tetoviranih momaka opasnog izgleda koji su od životnih uspeha zabeležili samo prebijanja po kafićima i ulicama, ili devojaka koje se slikaju za naslovnice u nadi da će ih neko zapaziti i dati im posao, kao što i u bilo kojoj zemlji sveta ima publike za muške časopise sa obnaženim lepoticama i agencija za koje takve lepotice rade. Nisu ni srpski tabloidi više ostrvljeni na smrt od stranih, i tamo u sličnim prilikama vrvi od izjava prijatelja i rodbine žrtve i morbidnih opisa zločina i sahrana. Nije, u krajnjem slučaju, ništa novo bilo ni u provali gadosti koje su preko Fejsbuka propratile ovaj slučaj. Broj onih sa najnižim porivima uvek je isti, pri čemu nema razlike između onih koji su se radovali što je Musić „ubio kurvu“ i onih koji su se naslađivali detaljno opisujući kako će ga „jebati u zatvoru“. Takvi vole da dušu podele sa drugima, u kafiću, na poslu, na ulici, a nije tehnologija kriva što sada imaju više prostora za to, makar u virtuelnom, bezimenom svetu.

Na kraju, ostaje samo mučna priča o nasilju, trpljenom, tolerisanom, nekažnjenom, možda samo malo pomerena u odnosu na vreme kada se ubice i siledžije nisu „uživo“ objašnjavale sa istomišljenicima i protivnicima posle onoga što učine. Suština je ipak ista, još jedno jezivo podsećanje da je svako ko čini nasilje nad slabijima potencijalni ubica, da za tako nešto nema nikakvog opravdanja i da o tome treba misliti mnogo pre nego što se ubistvo desi.